Ko bi rekao da je The Bold Type queer?

Nešto mi je falilo, pa sam bila sigurna da sam propustila epizodu. Nisam propustila epizodu, već u The Bold Type Coming Out priča nije prikazana stereotipna, te me je zbunilo što Kat nije uznemirena jer oseća privlačnost prema ženi već je zapravo ono što jeste-radoznala i uzbuđena da istraži ono što joj se dešava. Zaljubljuje se, i želi da prati taj osećaj. Wow.

I počela sam tad da razmišljam o tome koliko se TV menja i koliko sam odrasla na Coming Out pričama koje su bile istog paterna. Uglavnom je junakinja sama prolazila kroz shvatanje da je queer, bila iznemirena, sa strahom se iskradala u lezbejske barove i preispitivala šta nije u redu sa njom i usput se posvađala sa svim prijateljima koje je imala.( U The Bold Type se prijateljice raduju kada Kat prvi put ode u lezbejski bar).  Svi ti narativi su me učili da biti queer znači biti usamljen dok ne sretneš drugog queera a i tad je jedino što vas povezuje queer. I onda osnujete neku sektu za vas odbegle od dotadašnjeg načina života jer vaš seksualni nagon koji se razlikuje od opšteprihvaćenog postaje jedini vaš identitet i vaše breme.

I odjednom, Kat zapravo ne prolazi kroz takvu Coming Out priču i to je ono što mi se činilo nelogičnim. Gde je epizoda gde pokušava da shvati šta joj se dešava, gde krije od drugarica svoja osećanja prema Adini, gde je ta epizoda koja je košmar? A nje nema. Kat je pratila ono što joj se dešava i odlučila da to istraži. Bez ikakve omče, samo sa leptirićima u stomaku, Kat se uputila u jedno zabavno putovanje.

Nisam bila sigurna da je ovako nešto moguće u realnosti, i sve mi je delovovalo kao bajka. I nisam sigurna da može ovako, ali tako bi trebalo da bude.

Takođe, ono što mi se učinilo idiličnim jeste što su svi tako puni razumevanja za Kat i njenu, usudiću se da nazovem promenu orijentacije, a onda sam shvatila da zapravo razmišljam u normama koje su potpuno pogrešne: Niko nije pun razumevanja, i Džejn i Saton i Katine roditelje zapravo briga da li se Kat zaljubila u ženu, oni su stali kod činjenice Kat se zaljubila.

Nakon odbacivanja termina uznemirenost odbacila sam i termin prihvatanje. Prihvatanje zapravo znači pomiriti se sa nečim što nije baš onako kako hoćeš, ali eto, učinićeš. U našem eko sistemu kada se govori o tome kako će ljudi reagovati sve se završi rečima: „Ma prihvatiće te.“ Ali, u The Bold Type nema prihvatanja, jer niko ne preispituje ni sebe ni Kat, tj. Ono što Kat radi u svom životu ne tiče se nikog sem nje i osobe ka kojoj je njena ljubav usmerena.

Čekala sam da se Kat preispita. Da poželi da pobegne od osećanja prema Adini jer je žena, a zapravo sam dobila Kat kojoj smeta to što je Adina u vezi a ne što je Adina žena. 

Takođe, činjenica koja je očigledna u Coming Out pričama, jeste što su junaci belci. Najčešće. A jedna bitna stvar koju The Bold Type radi jeste što daje s jedne strane bi-curious devojka, čija majka je blekinja a otac crnac, a Adina je autovana Muslimanka lezbejka. Definitvno je da bi ovde moglo da se čestita tvorcima serije na tome što su prikazali nešto apsolutno netipično i nije bitno koliko je to duboko prikazano, jer čak i te stvari koje bi mogle biti prikazane kao „problematične“ u njihovoj vezi ili koje bi mogle da stvore razlike među njima, zapravo nisu značajne ni jednoj ni drugoj kad je u pitanju kako se one međusobno vide. ( O ovome nisam kompetntna da pišem, pa bih zapravo pitanje rase i religije kada su u pitanju junakinje i kako se to čita iz queer segmenta ili koliko to doprinosi ili ne doprinosi rušenju standardnog TV junaka ostaviti onima koji znaju o čemu pričaju). Problem njihove veze, barem prema onom što se prikazalo na kraju druge sezone jeste to što Kat ne može da bude u toliko slobodnoj vezi koliko Adina hoće.

Ovde možda kreće problem-Možda će u trećoj sezoni Kat biti prikazana kao jedna od devojaka koja je imala „izlet“ na drugu stranu, i možda više ne bude prikazivana kao queer jer njeno shvatanje veze kao nečeg gde ona mora da deli sve sa jednom osobom moglo bi se tumačiti da autori serije žele da kažu da  da su queer veze ipak neprijateljski nastrojene prema opšteprihvaćenoj monogamiji. Međutim, to ćemo sve videti u trećoj sezoni. Samo po sebi, priča o otvorenoj vezi koja je prikazana na TV-u je jedan veliki proboj. Iako jedna strana, kako se čini, ne može da živi u takvoj vezi, imamo Adinu koja se suprotstavlja očekivanom modelu veza. I ovo je jedna bitna tema. Postoje parovi koji su u otvorenim vezama, postoje ljudi koji nisu u strandardnim vezama. I hvala The Bold Type što je otvorio ovu temu.

Činjenica je da i dok pratimo Kat koja istražuje svoju seksualnost, shvatamo koliko ona zapravo uživa u tome, koliko joj prija da otkriva sebe, da otkriva sebe u očima drugih žena i nijedan segemnt njenog života ne trpi zbog toga. Ne trpi ni ona. Nema kajanja, nema preispitivanja, nema pravdanja. Barem je tako u ove dve sezone.

Možda nepoverljiva starna moje ličnosti, naviknuta na to da u većini slučajeva TV prikazuje queer kao put kroz greh ili queer kao jedan eksperiment, ne može zaista da potpuno poveruje da će i u trećoj sezoni The Bold Type kat biti queer. Ali, za nekoliko meseci će se pojaviti i odgovor na to pitanje.

Queering Eve

(naslov smislila @mrgudana)

Hajde da pričamo o queeru!

Ili da pokušamo da objasnimo zašto je Killing Eve uspela da vrati veru u TV serije. Većini je prva reakcija-Konačno nešto zabavno na TV-u. A to nešto zabavno uključuje ubijanje ljudi, koje nekako kao da su svi potisnuli, zaneseni glumom Sandre Oh i Jodie Comer, briljantnim dijalozima koje je pisala Phoebe Waller-Bridge, tako da to upiranje pištolja koje je u svakom petom kadru ne ispada ništa posebno.

Pođimo redom, ako je to moguće. Naslov Killing Eve možemo tumačiti doslovno, ubijanje Eve, ali možemo i da zađemo u simboliku: Eva je prva žena, zapravo, simbol svih žena. Možda to nije ubijanje Eve Palastri, možda je to ubijanje standardne uloge žene. A to ova serija definitivno radi. Počevši od same činjenice da su i specijalni agent i ubica žene. I ono što je najbitnije, to deluje najprirodnije moguće. Kao što sve u ovoj seriji deluje prirodno, pa čak i ta ubijanja.

Ono što je interesanto, na višem nivou, pominju se Dvanaestorica, misteriozna organizacija koja verovatno naručuje ubistva i želi da zavlada svetom. Ali, čitajući komentare, čini se da one koji gledaju seriju taj deo ne interesuje.

Ono o čemu niko ne prestaje da priča jeste odnos Eve i Villanelle. To je odnos, još uvek nedefinisan, o dve žene kojoj je ona druga opsesija. Predstavljene su kao opoziti, i tu na scenu stupa queer. Fluidnost seksualnosti i fluidnost mozga, predstavljene kao nešto najnormalnije, što one i jesu, potpuno ostavljaju bez komentara. Tu se čak otvaraju vrata za stereotipnu pomisao, ali koja ovde gubi sve obrise već viđenog, otvaraju se vrata za mogućnost smuvavanja Eve i Villanelle. Čini se da ne postoji osoba koja nije poželela da se platonska veza između heroina ostvari i u krevetu. I dobili smo krevet. I jedan, skoro pa smrtonosan ubod. Verovatno nakon šoka, shvatili smo da je tako nešto bilo očekivano.

Ko koga tačno juri i zašto? Da li Eve juri sebe, to nešto novo šta je osetila u sebi, strast, opsesiju, potvrdu da je u pravu, želju da shvati šta je to u njoj što je tera ka tome da preispituje žene ubice? Da li je potera za Villanelle potera za uspavanim delom sopstvene duše? Brak u kom je Eve je predstavljen kao stabilan, pomalo dosadan odnos, bez neizvesnosti, i čini se da je njen muž, kada se razmisli, zapravo opozit nje? Eve je nestabilna, u potrazi za uzbuđenjima, u potrazi za saznanjem šta je to u ženama ubicama. Eve je sklona besu, sklona agresiji, vidimo to u nekoliko scena koje nam nagoveštavaju da je ona sklona rušenju. U seriji, njen se život ruši, ali ona je isto tako spremna da uništava. Kada demolira stan u kom Villanelle  živi u Parizu, to možemo da tumačimo kao ispoljavanje seksualne energije. Možda bismo i šampanjac koji se proliva mogli tumačiti falusoidno, simboličko prosipanje sperme, i kao najavu da se seksualni čin koji svi očekujemo, ipak neće desiti, bar ne u tom standardnom obliku. Definitivno je, Eve nije još uvek svesna potpune privlačnosti ka Villanelle. Ona je opsednuta, na nivou stalkera, na nivou sopstvenog osećanja, prešla je granicu ka fizičkom bivanju u istom krevetu sa svojom opsesijom, ali nije prešla sopstvenu granicu. Pitanje je, hoće li je uopšte i preći? Šta bi značilo za Eve fizičko spajanje sa Villanelle? Eve je svesna da je Villanelle opsednuta njom. Takođe je svesna da je ona ta koja može da diktira granice njihovog odnosa. Eve imponuje pažnja, Eve želi da bude u centru pažnje, nekog ko je poseban, Eve želi da bude u centru velikog događaja. Villanelle je sve to oslobodila. Oslobodila je Eve koja je bila prikrivena. Kada Eve proba haljinu koju joj je Villanelle poslala, i kada joj ta haljina stoji najbolje od svega što je ikad probala, kada stavi parfem, tada je Eve spremna da zakorači. I ta scena, slanja poklona i oblačenja poklonjene odeće govori o prepuštanju, govori o potrebi da Eve pronađe svoje mesto, da pronađe nekog ko je vidi kakva jeste. Nico, njen muž govori da je čudna, Eve želi da neko ne primećuje to, već da prihvata. Zato joj odeća koju joj Villanelle šalje najbolje pristaje. Jesu li njih dve dve strane iste osobe? Možda, s tim što do kraja sezone menjaju pozicije moći. Villanelle je razoružana, i to razoružana onim čime ona može da ubije svakog. Da, ona je hladnokrvna ubica, koja može da zavede i ubije bilo koga. I evo nas kod onog eros- tanatos motiva, toliko starog koliko i svet. Šta nam još treba uz ljubav i smrt, verovatno dobra odeća i moćan parfem. A to sve, plus savršene lokacije i britki humor, ova serija ima.

Možda je na početku serije bilo pitanje ko je Villanelle, ali sad na kraju imamo pitanje ko je Eve? Rušenje izgrađenog identita i oslobađanje od stega društvenog uređenja, pretvaranje čuvarke reda u onu koja može da ubije, donosi nam jedno lepo putovanje. Lepo i bolno.

Obe junakinje iskaču iz generalizacije i tipizacije. Ako razmislimo o Villanelle, ženi sa hiljadu identiteta koja krije svoj identitet, moramo da postavimo pitanje-Da li je njena fiksacija na Anu zapravo faza koja je prekinuta sad kad je Eve za njenim petama? Ana je ta koja je želela da živi u Parizu, Villanelle sad živi tamo, ruski ne želi da priča, jasno nam je, bolno joj je, ostavila je Oksanu iza sebe. U raskoraku je sa identitetom kad sretne Eve. Definitvno je, Villanelle fatalno zavodi žene, ali ko je ona? Da li nju te žene transformišu, da li ona od njhih uzima snagu. Možemo provući još jednu paralelu, staru kao Biblija, i Ana I Eve imaju prelepu kosu. Odmah se setimo priče o Samsonu i Dalili. Da li Villanelle od jakih žena uzima snagu i pretvara ih u slabiće? Anu su u životu držale osveta, nada i ljubav. Jer, sigurno je, Villanelle kad voli voli kao niko pre. A tako posebno i ubija. Biti njena žrtva, uslovno rečeno, u oba slučaja, jeste nešto posebno.

Da li je ubadanjem Villanelle Eve zapravo ubila Villanelle? Na isti način kao što je Ana ubila Oksanu, hoće li sada nestati i Villanelle?

Preispitivanje granica sopstvenog identita počinje u istoj tački za obe junakinje. Kada se sretnu, obe su na tragu da ostvare svoj potencijal. Ali, to je potencijal koji je nametnut, za kojim su one išle, to nije potencijal koje su stvorile. Scena u ogledalu, prva zajednička scena, zapravo simbolički pokazuje šta će se desiti, Jedna će drugoj osloboditi onaj odraz, zapravo, samo u očima one druge mogu biti sagledane u pravom svetlu.

Ali, šta posle toga? U ovom trenutku, nema šanse o priči o nekakvom zajedničkom životu. Obe su tu zbog sebe, Eve jer je konačno spoznala da neko može da vidi da je ona polomljena, da ima tajnu, ali da je njoj potrebno da oslobodi sebe. Kada joj Villanelle kaže da pusti kosu, tad je početak oslobađanja. Eve je na putu, i još nije svesna šta će dobiti, svesna je šta gubi. Villanelle, sa druge strane, nije prvi put u situaciji da se sretne sa ženom kojom je opsednuta, i postoji tu lepa paralela, Villanelle nije stran fizički kontakt, kako u krevetu, tako i kad ubija. Ona je telesna. Zato i šalje odeću, šalje pafreme, želi da bude na koži žena koje joj se sviđaju. Eve je rekla da nikad ranije nije uradila to. Svi su mislil da priča o lezbejskom seksu, ali ona je pričala o ubijanju. Eve nije taktilna, nije oslobođena telesno, ona je mentalno opsednuta mladom ubicom. A na kom nivou, saznaćemo. Verovatno je da želi da sazna šta je to što pokreće žene ubice, da sazna kako se osećaju, a ima priliku to da sazna od jedne od najboljih žena ubica. Ona to ne sme propustiti. To je u putovanje u samu srž saznanja o sebi. To je menjanje identiteta, a ono je uvek bolno, bacanje stega i prihvatanje nagona koji ne ispoljavaju baš svi ljudi, to je proces koji traje. Ko će sve još biti povređen u tom procesu? Za sada je stradao najbolji prijatelj, njen muž i Villanelle. A i fanovi. Ipak, možda Killing Eve zapravo znači da imamo Eve koja postaje ubica. Videćemo, svakako je da Eve mora da ubije barem jedan deo sebe, možda taj iznenađujući deo koji je probudila Villanelle, i da je to zapravo značio ubod. Saznaćemo za oko godinu dana. 

Friend request

-Izvini, izvini! Izvni, ovaj, izvini stvarno! Moram da te pitam, gde si kupila tašnu?

-A, ah, pa preko Fejsa. To su Yellow Bags.

-Aaaa, znam za njih. Super! Mnogo ti je dobra tašna, morala sam da te pitam. Izvini stvarno.

-Ma sve OK.

-Nego, ja nemam Fejs, pretpostavljam da imaju Instagram? Jesi išla po tašnu ili su je poslali?

-Verovatno imaju Instagram. Mislim da sam videla. Ma samo im piši. Mislim, možda imaju i neki mejl. Išla sam, oni su blizu Airport Cityja. A brzo možeš da preuzmeš, za dva-tri dana.

-Mogu da je pipnem? Mislim, baš tražim neku tašnu sad, a ova je savršena. Volim kad je kaiš širi, ne mogu više one uske, sve mi se ureže u kožu od njih. Baš baš mi se sviđa! Čim dođem kući potražiću ih na Instagramu. Da, da, baš je i lagana tašna. Ekstra!

-Ma da, ja sam baš zadovoljna. I dosta stane.

-Jaoj, ja te sad zadržavam, ali kad vidim nešto što mi se sviđa, ili neku koja mi se sviđa, ja moram da priđem.

-Hm?!

-Pa, ne, mislim, ne prilazim svima. Jednom sam videla takav kaput da sam prekinula devojku u sred telefonskog razgovora da je pitam gde ga je kupila. Naravno, u Francuskoj fazon pre dve godine. Nekad nemam sreće.

-Ne znam...

-Izvini ako ti je nerpijatno, nisam se ni predstavila. Ja sad Vanja.

-Sonja.

-Izvini još jednom Sonja, što sam te zadržala i isprepadala, ali nakon života u Moskvi gde skoro da nema šanse da ikada više sretneš nekog, izgubila sam osećaj da može ljudima da bude neprijatno kad ih isprepadam na ulici, jer u Beogradu srešćemo se još jednom sigurno.

-Znači, ti si neka spopadačica?

-Jaoj, neee, pa ovo je sad glupo zvučalo, jako! Nisam to htela da kažem.

-Hahahah, ma OK.

-Sad se baš glupo osećam. Ali, prišla sam ti zbog tašne. Zaista jesam, slobodno se smej kao da mi ne veruješ. Ne spopadam ja tako žene po ulici. Bar ne često.  A šta, ti kao nikad to nisi uradila?

-Pa na ulici nisam.

-Da sam te srela negde druge, prišla bih ti negde drugde. Tačnije, da sam videla tvoju tašu negde drugde, naravno. Na to mislim. OK, sad već lupetam.

-Samo sam zatečena, to je sve. Realno, ne očekujem da me neko startuje na ulici. Pogotovo ne devojka. Ne kažem da ne prija, samo nisam navikla.

-Prija što ti je devojka prišla ili što sam ja prišla?

-Vanja, ti si baš direktna, a?

-Pa, pitala bih te za broj telefona ili da se zapratimo na Instagramu, pa da idemo na neko piće ove nedelje, ako si slobodna naravno, ali pre nego što to uradim, moram da shvatim da li imam šanse.

-Možemo da se zapratimo na Instagramu, ja sam @sonyaveedic. Taman da ti pošaljem mejl ili Instagram ovih Yellow Bags.

-Da, da, ekstra! Ništa, Sonja, hvala ti na prijatnom razgovoru. Kuckamo se. Radujem se tome.

-Ćaos!

Vanja je izvadila telefon. Ušla je u Messenger. Počela je da piše: „Bila si u pravu, bolje što sam joj prišla, kad već nije prihvatila moj friend request. I realno, ovako ću joj sigurno ostati u sećanju. J Hvala ti na svim informacijama, pa ti javljam šta smo se kuckale. J“

Šta ćeš sama u kafiću, nemaš ni Mac ni kuče?

Dozvoljeno je 10-15 minuta. A onda postane čudno.  Da li te je to ispalio neko koga čekaš? Zašto ne gledaš panično na vrata ili u telefon, zašto tako mirno sediš? Devojko, zašto si došla sama u kafić?

Sada je već prošlo dovoljno vremena da se ustanovi da se neće niko pridružiti mom stolu. I sada već svako vrti scenario u svojoj glavi. „Možda nije odvade“, „Baš ne bih voleo/volela da ja nemam sa kim da odem na kafu kao ona“, „Šta će sad da radi tu sama?“.

Jedan trenutak je bio prelomni u mom životu. Kada sam shvatila da sedim za stolom sa osobom koja priča nešto što me uopšte ne interesuje samo zato što sam želela da popijem piće i ona je jedina bia slobodna. To je bio porazan trenutak. Osvrnula sam se po prostoriji i shvatila da barem trećina ljudi radi i sto što i ja-Želela je da izađe iz kuće i na piću je sa poslednjom osobom na svetu sa kojom je želela da pije. Shvatila sam, sebe volim mnogo više nego što mi je stalno do toga šta ljudi generalno misle o meni. Ali, za sledeći korak je bilo ipak potrebno neko vreme.

Kada se odrasta uz narativ da žena ne ide u kafanu, da ide samo sa dečkom i da nađe dečka, kada se navodi šta je sve neprimerno ponašanje  kod žena, e onda je teško probiti taj oklop. Oklop toga da društvo sme da te gleda sa prezirom ili sa žaljenjem ako si sama.

Jedino kada ne gledaju čudno ženu u kafiću je kad nije iz Srbije, tada samo odmahnu rukom i kažu: „Ma pusti je, ona nije naša“. Naša žena ne bi tako, sedela tu sama. To ove sa Zapada što mislile da žene imaju pravo da popiju kafu na miru, da popiju pivo kad im se pije pivo, da sede i gledaju u jednu tačku jer im se to radi.

Međutim, kako se sve sada već polako otvara ka tom prokletom Zapadu, možete primetiti da je ipak sve veći broj ljudi samo u kafićima. Doduše, kao pravi znalci, imaju maske. Mac računare i/ili pse. Možda vam je jasno zašto pse, taman to mogu da prihvate oni koji i dalje ne razumeju da ljudi mogu u kafiću sami da piju kafu. Bili su u šetnji pa će sada gazda da popije kafu. A pas će taman malo da protrči pored svih gostiju i eto, malo ih razveseli. Mac ima taj statusni simbol. I dalje nije dostupan svima. Čak se oprašta i kada žena koja ima Mac sama dođe u kafić. Ona radi, garant nešto bitno.

Nemam ni jedno ni drugo. Obožavam da idem sama na kafu ili pivo. Često je ta kafa subotom jutro kada otpešačim do grada i sednem. Nekada imam laptop, nije Mac, nekada imam knjigu. Često nemam ništa.  

Gotovo ništa

Gotovo ništa. Rečenica u kojoj se krije čitav svet. Malo je falilo da ne bude ništa, a ono što je bilo, pa iskoračilo je iz očekivanog, zapetljalo se, imalo čudnu putanju, uticalo i nestalo. Ne, čini se kao da ga nije bilo. Ali bilo je. Ili se želi. „Od Nove godine ne očekujem gotovo ništa“. Ali, šta očekuješ? Tu se krije zavzrlama.

Ne ume čovek da iskorači iz definicija kvantitavnog i kvalitativnog, očekivanog i podrazumevanog. Ako nismo dobili sve, onda smo dobili ništa. Tužno je to. Čim se desi trenutak u sadašnjosti preispitujemo da li ima sposobnost da se razvije u budućnosti. Da li će odgovarati zacrtanim pravilima, očekivanjima, nadanjima. I taj trenutak iščezne. Oni koji žacnu, poput slučajnog ujeda insekta, žacnu tako da na sekundu obratimo pažnju na njih, to su Gotovo ništa trenuci. Od Nove godine ne očekujem gotovo ništa znači da postoji skrivena želja, da se konačno nešto desi. Ta želja je znana onom ko misli, ali možda je neuobičajena ili skrivena, ali je jača od hiljadu standardnih želja.

Trenutak koji opisujemo rečima Gotovo ništa je kao iskrivljenje u realnosti. Zašto smo baš to zapamtili? Koje smo to sve momente opisali sintagmom Gotovo ništa? Jesu li to bili slučajni susreti ljubavnika koji su se desili u trenutku i ostavili jedno veliko Gotovo ništa u njihovim dušama? Nisu nastavili priču, nisu je ni imali, nije konvencionalna, nije puna budućnosti, samo je to bio jedan izlet. „Šta je bilo između vas dvoje?“ „Gotovo ništa“. Pričaj mi o tom Gotovo ništa. Tu se krije ono što je zapleo u tebi i vraća ti se jer je bilo drugačije. A nije moglo da raste na dnevnoj svetlosti realnosti. Zašto naglašavaš to Ništa između vas, time je očigledno Nešto.

„Iz te knjige ne pamtim gotovo ništa“. Zašto? Misliš da moraš da se sećaš svih likova, radnje, pouke? Čega se sećaš, reci mi to. Ukus, misao, trenutak u kom čitaš? Šta je to zapelo u svesti tvog nesvesnog i ne daš mu da ispliva jer će te zbuniti ako kažeš na glas. Neotkrivanje je tu. Ali, ti znaš da je taj svet načet. I trudiše se da zaboraviš. Šta je to ostavilo takav utisak na tebe da ne smeš da ga kažeš, da ga se setiš?

 Gotovo ništa. Savršena definicija svih priča koje se plašimo da ispričamo, stvari koje želimo da probamo, ljudi koje želimo da sretnemo, nas koji jesmo. Gotovo ništa jer iskače iz standardnog i očekivanog, jer nema kvantitet, jer nema trajanje. Nije utabano.

 Zabodeno kao mala igla u našem mozgu ili duši, igla koja opominje da postoji svet želja, strahova, nada koje jedan čovek ne sme da istraži. Plaši se. Šta je to što neće biti skoro ništa, a ostaće zauvek upamćeno? Šta da radi sa tim, sa tim saznanjem?

Šta da radim sa onim što naslućujem o sebi? Pa, gotovo ništa...

Kroz dan, kroz glavu

Smetalo mi je sunce jer nisam očekivala da će me dočekati pa sam nekako čkiljeći se kretala i začula glas koji se obraća meni. Na trenutak sam htela da ga ignorišem jer, šta sad, zašto bih stala. A možda se i ne obraća meni. Ipak jeste, jedna devojka se mucavim glasom obraćala meni i pitala za pravac. Baš mi bilo mrsko da progovorim. A onda sam začula sebe kako nabacano govorim i pokazujem i shvatam da me ne razume. Nije joj jasno koje to termine koristim niti je meni jasno zašto ih koristim. Zašto sam želela da joj ne objasnim? Jer sam neraspoložena već ceo mesec i svaka radnja sem onih koje me održavaju u životu mi je mučenje? Zašto je baš mene zaustavila, dan je bio lep, bilo je hiljade ljudi u tom trenutku napolju? Ne znam, nekako smo se sporazumele. Ja sam nastavila, ona je valjda stigla.

Išla sma dalje i nisam nikog pogledala u oči. Gledala sma u zemlju, znam napamet taj put, prešla sam ga milion puta. Ljudi su se radovali lepom vremenu meni je bilo naporno jer mi je bilo toplo. Došla sam do odreštita i učinilo mi se da nikad nisam odatle ni otišla. Kao da jedan isti dan traje već godinu dana, i ja i isti ljudi i isto okruženje i iste priče, mi čak i kad nismo tu, tu smo. Po inerciji svi dolazimo na isto mesto, po inerciji pijemo, po inerciji pričamo o onom što nam je okej.  A meni je bilo teško da gledam sagovornike u oči jer su sve bile u suzama. Toliko teške i natečene da se čini da nikada neće prestati da plaču. Ja sam osetila težinu, oni možda nisu videli. Nije bilo bitno.

Setila sam se rođendana i da sam tog dana imala nekakv osećaj spokoja. Prolaznost me je bila primirila, sve je bilo svejedno. Nije bilo u redu, bilo je svejedno. A setila sma se rođendana jer od tog dana imam utisak da je počeo novi život. Prestala sam da igram jednu ulogu i sada imam drugu. Ne vidim baš jasno koja je, ali one stare više nema. A sve je ostalo isto, i okruženje i ljudi, samo što mi se čini da oni znaju tekst a ja improvizujem. Rođendani su super dani da se stvari sjebu. Simoblički najbolji. Svaki rođendan bude mala sahrana. Nije bilo teško ove godine, nisam morala da izmišljam razlog, postojao je.

Negde tamo posle trećeg piva moja gunđavost je postala euforija. Tako to biva, odlično se držim samo kada pijem  o tome. Ali su i ljudi i prostor i priča počeli da se udaljavaju od mene. Kao da sam ih kroz daljinu videla. Opet sam se uvukla u svoju sebe a prezentovala nekakvu drugu, veselu i optimističnu. A najradije bih digla ruke od svega i rekla, i dalje ne vidim čemu išta. Zapitala sam se u jednom trenutku zašto me je mrzelo da devojci dam odgovor kako da stigne tamo gde je pošla? Zašto sam toliko nespremna da izađem van plana? Ne znam, nisam želela da mene zaustavi, ja sam imala svoje misli. Nisam želela da progovorim u tom trenutku. Ali, dešavaju se stvari kad nismo spremni, dešavaju se kada mi to ne želimo, dešavaju se dok mi pokušavamo da uočimo pravilnosti u scenariju koji se odvija pred nama.

Odšetala sam te večeri kući, u kaputu u stilu Virdžinije Vulf, ali zašivenih džepova.

Žene kad (o)stare liče na svoje majke

Koliko god vremena da prođe, prođe ga mnogo. I počelo je da prolazi brzo. Primećujem, počela je da dobija stomak i znam da je nervira to, i sve više uranja u fotelju. Kao da je fotelja narasla, ali znam da nije. I samo joj do izražaja dolaze obrve koje postaju sve gušće i oči koje postaju sve više uvučene. Takve je oči i obrve imala njena majka. Sećam ih se, uvek jake, i uvek pametan pogleda ispod obrva. Dok Alchajmer nije uzeo maha i pogled  plavih očiju je postao razmazan. Samo je gledala nemoćno i stezala usne jer nije znala. I stomak je moja majka nasledila od nje. U jednom trenutku se baka bila baš ugojila, a onda nam je rekla da je nešto boli u stomaku. Onda su joj doktori, njenim rečima „Izvadili to što joj je raslo u stomaku“, pa je baš bila mršava a onda je uskoro krenuo i Alchajmer da uzima maha. I počela je da nestaje. Samo obrve i plave oči su bile tu, kao sve vreme mog detinjstva. Kao na slikama iz njene mladosti. I sad vidim da majka počinje potpuno da liči na nju. Kao što sve krene u životu neprimetno pa se onda začudimo otkud tu, kako to da sada stračke pege bivaju na našim rukama i sede više nisu samo povremeni stanari već su zauzele celu glavu, tako i moja majka neprimetno postaje sve manja i manja. A fotelja je sve već i veća. A nema utisak toga, znam da nema. Rekla mi je: „Srela sam tvoju školsku drugaricu sad u prodavnici, i rekla sam joj kako ja mislim da ste vi još uvek devojčice“. Odavno to nije tačno. Odavno već svakog puta kad se vidimo majka izgleda sve starije. Drži se, ona se zaista drži. Ali, počinje da priča o svemu o čemu nije do sada, trudi se da putuje i da radi stvari koje nije pre. Zauzdava život. Tačnije, zauzdava vreme a razuzdava život. Njena majka nikad nije videla more. O tome je samo pričala kada je ostala sama i kada je osetila da se sa njom nešto dešava. A ja ne umem da joj pričam o onom što me muči i o onom što želim. Kao što nije ni ona pričala, kao što ni njena majka nije pričala. Gledam je vidim kako polako ulazi u svoj svet, ono o čemu misli nije ono šta priča. Slušam o njenim planovima za budućnost i znam da im se raduje, a onda vidim kutiju lekova na stolu i znam da mi sigurno nešto nije rekla. Možda ni ona neće progovoriti dok bol ne postane nesnosan, kao što nije njena majka.