Izula je cipele, nije baš bila vična toj visini od još dvanaest
centimentra koja su je nosila.
Zapalila je cigaretu, imala je na zglobu leve ruke opekotinu,
da je podseća na dan kad je bila živa. Vrcave promene raspoloženja koje je do
nedavno zvala pubertetom sada su pod kontrolom lekova. Kada im dozvoli.
Raspada se na unutrašnje delove sebe, na kučke i zavodnice,
na device i lezbejke, na kaluđerice, slikarke i čistačice. Kud je pošla, i
zašto mora da dođe, i zašto mora da ispuni obećano? Fantastični kolutići
duvanskog dima iz njenih usta
postavljaju pitanja. Vitraž misli je polako seče. Oprezno se saginje da
pomiluje stopala. Nikada ne zna koja ona će je napasti, ako samo ne bude
pazila. Morala je da pruža ruku drugima koji nisu pružali njoj. Isparčanoj, a
celovitijoj nego mnogi koje je poznavala. Imala je tu sreću da ume da jednu
stvar doživi najvećim intenzitetom, da joj se zavrti u glavi od boja, da joj
mirisi udare u slepoočnici, da čuje muziku koja najvaljuje pobedu, i paf!
Sledećg trenutka je to običan dan, isti, zaboravljen, dosadan, prazan. Kao da
izgubi baterije sebe.
Nagrizala ju je percepicija, ubacivala to kamenje u stomak,
snažno, neukroćeno kamenje, udarala u kožu, širila se, a onda se naglo
umrtvljivala, i ćutala. Zvali su to depresijom. Skupovi lekara, bivši momci,
prve komšije, dokoni ljudi u kafani. Ako je depresija, negovaće je. U početku.
Onda će depresiju nazvati kaktusom da može da živi sama dok je opet ne zavoli.
U tim, sada već više nego dvadesetogodišnjim grudima bujala
je čežnja i rađala se strmoglavica-pobeći od sebe, doći sebi, naći nešto što
nije izvesno, da izmiče i upada u onu Alisinu rupu, da ne zna kad će se završi,
i još bitnije, da je svesna da traje.
Visoke su štikle za taj život niskog morala kakvav smatraju
da vodi.
Uvek mrzi prisustvo drugih u bilo kojoj varijanti. Njihova
mišljenja, govor, smeh, pretpostavke.
Ako živim pored vas, ne moram sa vama, razmisli i zapali
cigaretu. Zapalila je jednu i kurvi, jednu devici, jednu umetnici, jednu
vrištavoj nerotkinji, jednu obožavanoj, zapalila je po jednu za svaku koju od nje
očekuju.
Iščupala je davno ona taj koren, histerično je makazama
odrezala niti, onako, da su i dalje iskrzane, pljunula je na sveću i otišla.
Dugokosa i ranjiva, uvek se vucara po nečijim vlažnim snovima, i kao po navici,
dođe tu da prespava, ali se ne koreni. Utvara misli. Uvek je radosno dočekuju
nabreklih ruku i oznojanih jezika, zadrži se tu, nekoliko minuta ili sati,
toliko traje njena večnost. Bežala je jer je bila potrebna, tražili su je jer
je bežala. Nisu stizali da je napuste, jer je uvek napuštala.
Zagledali su je, kud god se kretala, a kretala se kud god su
je zagledali. Život u očima drugih, u tom aplauzu uzdaha, uzdasi zbog života,
pletivo svakog novog dana, sinoć naučena nova pesma. Nema kofer, nikada ne
putuje dalje od sebe. Dehidrirala je od pogrešnih tumačenja sebe.
Kao veštica, svetica, dete, blizanac sebi, kao nasukani čamac
sa bogatim plenom, kao siromašna plemkinja, kao rupa sa čarape koja se skriva u
gostima, kao ona sva uvek u svakom obliku. Delili su je između sebe ali je nisu
posedovali. Gledala je kako bez ikakve želje gleda u oči koje su je na svakom
koraku proganjale. A ona je poprimala oblik, koji god su od nje zahtevali, a
onda je kao i svako savršenstvo izmicala. Prazna, a široka. Usput, tog dana,
kad je izula cipele, usput je zgazila i cvet. Bosonoga.
Zgazila ga je tako što je nogom prvo prešla preko cele
stabljike, osećajući među nožnim prstima tu hladnoću i vlažnost jedne biljke,
zatim se cvet ispravio, pobegao kda je pokušala da dodirne te grube svilene
bele latice. Prljava zemlja, opušci, otpaci, sve je to raslo zajedno sa cvetom.
Gledala ga je još trenutak kako se vijori uznemiren njenim dodirima i onda ga
je stabanala. Krvnički, nekoliko puta pomerajući stolao po cvetu, ne dižući
nogu sa zemlje. Ostala je odvratna sluzava zelena mrlja i neka iskrzana bela
latica na njenom stopalu.
Štetočina. Uništiteljka. Spasiteljka. Nije ni bitno.
Ponovo je zapalila cigaretu, držeći sada obe cipele u desnoj
ruci dok je hodala po beloj punoj liniji. Znala je da nema automobila. U njenoj
zabiti svi su mrtvi. Duhom svakako. Utvara realnosti i realna utvara.
Нема коментара:
Постави коментар