Friend request

-Izvini, izvini! Izvni, ovaj, izvini stvarno! Moram da te pitam, gde si kupila tašnu?

-A, ah, pa preko Fejsa. To su Yellow Bags.

-Aaaa, znam za njih. Super! Mnogo ti je dobra tašna, morala sam da te pitam. Izvini stvarno.

-Ma sve OK.

-Nego, ja nemam Fejs, pretpostavljam da imaju Instagram? Jesi išla po tašnu ili su je poslali?

-Verovatno imaju Instagram. Mislim da sam videla. Ma samo im piši. Mislim, možda imaju i neki mejl. Išla sam, oni su blizu Airport Cityja. A brzo možeš da preuzmeš, za dva-tri dana.

-Mogu da je pipnem? Mislim, baš tražim neku tašnu sad, a ova je savršena. Volim kad je kaiš širi, ne mogu više one uske, sve mi se ureže u kožu od njih. Baš baš mi se sviđa! Čim dođem kući potražiću ih na Instagramu. Da, da, baš je i lagana tašna. Ekstra!

-Ma da, ja sam baš zadovoljna. I dosta stane.

-Jaoj, ja te sad zadržavam, ali kad vidim nešto što mi se sviđa, ili neku koja mi se sviđa, ja moram da priđem.

-Hm?!

-Pa, ne, mislim, ne prilazim svima. Jednom sam videla takav kaput da sam prekinula devojku u sred telefonskog razgovora da je pitam gde ga je kupila. Naravno, u Francuskoj fazon pre dve godine. Nekad nemam sreće.

-Ne znam...

-Izvini ako ti je nerpijatno, nisam se ni predstavila. Ja sad Vanja.

-Sonja.

-Izvini još jednom Sonja, što sam te zadržala i isprepadala, ali nakon života u Moskvi gde skoro da nema šanse da ikada više sretneš nekog, izgubila sam osećaj da može ljudima da bude neprijatno kad ih isprepadam na ulici, jer u Beogradu srešćemo se još jednom sigurno.

-Znači, ti si neka spopadačica?

-Jaoj, neee, pa ovo je sad glupo zvučalo, jako! Nisam to htela da kažem.

-Hahahah, ma OK.

-Sad se baš glupo osećam. Ali, prišla sam ti zbog tašne. Zaista jesam, slobodno se smej kao da mi ne veruješ. Ne spopadam ja tako žene po ulici. Bar ne često.  A šta, ti kao nikad to nisi uradila?

-Pa na ulici nisam.

-Da sam te srela negde druge, prišla bih ti negde drugde. Tačnije, da sam videla tvoju tašu negde drugde, naravno. Na to mislim. OK, sad već lupetam.

-Samo sam zatečena, to je sve. Realno, ne očekujem da me neko startuje na ulici. Pogotovo ne devojka. Ne kažem da ne prija, samo nisam navikla.

-Prija što ti je devojka prišla ili što sam ja prišla?

-Vanja, ti si baš direktna, a?

-Pa, pitala bih te za broj telefona ili da se zapratimo na Instagramu, pa da idemo na neko piće ove nedelje, ako si slobodna naravno, ali pre nego što to uradim, moram da shvatim da li imam šanse.

-Možemo da se zapratimo na Instagramu, ja sam @sonyaveedic. Taman da ti pošaljem mejl ili Instagram ovih Yellow Bags.

-Da, da, ekstra! Ništa, Sonja, hvala ti na prijatnom razgovoru. Kuckamo se. Radujem se tome.

-Ćaos!

Vanja je izvadila telefon. Ušla je u Messenger. Počela je da piše: „Bila si u pravu, bolje što sam joj prišla, kad već nije prihvatila moj friend request. I realno, ovako ću joj sigurno ostati u sećanju. J Hvala ti na svim informacijama, pa ti javljam šta smo se kuckale. J“

Šta ćeš sama u kafiću, nemaš ni Mac ni kuče?

Dozvoljeno je 10-15 minuta. A onda postane čudno.  Da li te je to ispalio neko koga čekaš? Zašto ne gledaš panično na vrata ili u telefon, zašto tako mirno sediš? Devojko, zašto si došla sama u kafić?

Sada je već prošlo dovoljno vremena da se ustanovi da se neće niko pridružiti mom stolu. I sada već svako vrti scenario u svojoj glavi. „Možda nije odvade“, „Baš ne bih voleo/volela da ja nemam sa kim da odem na kafu kao ona“, „Šta će sad da radi tu sama?“.

Jedan trenutak je bio prelomni u mom životu. Kada sam shvatila da sedim za stolom sa osobom koja priča nešto što me uopšte ne interesuje samo zato što sam želela da popijem piće i ona je jedina bia slobodna. To je bio porazan trenutak. Osvrnula sam se po prostoriji i shvatila da barem trećina ljudi radi i sto što i ja-Želela je da izađe iz kuće i na piću je sa poslednjom osobom na svetu sa kojom je želela da pije. Shvatila sam, sebe volim mnogo više nego što mi je stalno do toga šta ljudi generalno misle o meni. Ali, za sledeći korak je bilo ipak potrebno neko vreme.

Kada se odrasta uz narativ da žena ne ide u kafanu, da ide samo sa dečkom i da nađe dečka, kada se navodi šta je sve neprimerno ponašanje  kod žena, e onda je teško probiti taj oklop. Oklop toga da društvo sme da te gleda sa prezirom ili sa žaljenjem ako si sama.

Jedino kada ne gledaju čudno ženu u kafiću je kad nije iz Srbije, tada samo odmahnu rukom i kažu: „Ma pusti je, ona nije naša“. Naša žena ne bi tako, sedela tu sama. To ove sa Zapada što mislile da žene imaju pravo da popiju kafu na miru, da popiju pivo kad im se pije pivo, da sede i gledaju u jednu tačku jer im se to radi.

Međutim, kako se sve sada već polako otvara ka tom prokletom Zapadu, možete primetiti da je ipak sve veći broj ljudi samo u kafićima. Doduše, kao pravi znalci, imaju maske. Mac računare i/ili pse. Možda vam je jasno zašto pse, taman to mogu da prihvate oni koji i dalje ne razumeju da ljudi mogu u kafiću sami da piju kafu. Bili su u šetnji pa će sada gazda da popije kafu. A pas će taman malo da protrči pored svih gostiju i eto, malo ih razveseli. Mac ima taj statusni simbol. I dalje nije dostupan svima. Čak se oprašta i kada žena koja ima Mac sama dođe u kafić. Ona radi, garant nešto bitno.

Nemam ni jedno ni drugo. Obožavam da idem sama na kafu ili pivo. Često je ta kafa subotom jutro kada otpešačim do grada i sednem. Nekada imam laptop, nije Mac, nekada imam knjigu. Često nemam ništa.