Zanimljivi
smešni sadržaji po internetu. Mislim, kako kad. Internet je sad kao kad vrtiš
kanale na TV-u, možda i ubodeš nešto, jer ima previše sadržaja. A nije ni
bitno. Naći će se nešto što će prikovati tup pogled uz ekran, pa će vreme
proći.
Uglavnom,
listajući internet, upoznala sam sve tipove ljudi koje sam izbegavala. A upoznali
su i oni mene. Ali, neka oni pišu o meni, ja ću o njima.
Naleti
optimizma kad smo mislili da će frend rikvest da nam promeni život. Pa zavidiš
nekom ko ima preko 200 prijatelja, a ono taj neko dodao i svojih osam
različitih profila. Elem, mislili smo da nam internet može promeniti život. Da su
drugi zanimljiviji. Da upoznaju kutke interneta koje mi ne poznajemo.
Onda smo
se zavoleli na tviteru. Sve neki prelepi
i prepametni ljudi živeli tamo. Dok se nismo svi upoznali pa videli da
nismo baš lepi,a i pamet je diskutabilna. Uglavnom, sad smo po klanovima,
osećamo se kao u lošoj vezi koju ne možemo da napustimo, i gadimo se stvari
koje ljudi pišu.
Ali,
otvaranjem interneta otvorili smo jedno saznanje. To smo zapravo i znali. Na svetu
ne postoje prezanimljivi ljudi. Prepametni. I prelepi. I ne postoje tajna
društva koja se bolje zabavljaju od nas. Jer, mi smo nekaom to tajno društvo. Internet
je život u ogledalu. A nadali smo se da će nam ovo robovanje društvenim mrežama
omogućiti da konačno pripadamo negde. Da se kao u bajkama odjednom vratimo u
pravo nam kraljesvstvo. Kad ono, iza nikova bedni ljudi sa istim željama i bez
ikakvih moći. Pih. Ništa od našeg kutka interneta koji sija samo za nas.
A onda,
izađemo u grad i znamo ceo internet. Posredno ili neposredno. I znamo kakva će
žurka biti. Znamo koga se gadimo, a u ovoj fazi ne volimo nikog jer nam je
porasla „uticajnost“ na društvenim mrežama.
Pa izlazak u grad dođe kao sto puta odigran nivo igrice. Sve poznato,
sve završeno.
Počeli
smo da čitamonametnut sadržaj. Nećemo baš sami potražiti nešto, pročitaćemo šta
je neko šerovao. I razmišljati o tome. Ili nećemo. Al to je super, jer nam je
pažnja okupirana. Daćemo dijagnoze ljudima na osnovu onog što šeruju,
podelićemo sopstveno viđenje sveta, bićemo online zadovoljni.
Sadržaj
koji izvorno nas interesuje, sem ukoliko nije neka poslovna priča, zapravo
postoji sve manje. Nema potrebe da pamtimo stvari, sve se da izguglati. Prosto ne
znam kako sam ranije išta uspevala da zapamtim.
Internet
mi je potvrdio da postoji i dalje istih, npr.pet tipova ljudi koji su postojali
i pre njega. Pomogao mi je da na trenutak pomislim da mogu da volim druge, ali
činjenica je da nekako ljudi ne mogu bez koristi i bezrazložno da vole nekog. Mislim,
mogu da se slažem sa nečijim mišljenjem, ali ako nemamo kontakt u realnom
svetu,za mene je ta osoba izmišljeni lik interneta. Kao junak koji se
pojavljuje u knjigama jednog pisca. Mogu i bez njega. Mogu sa njim. Upopunjava moje
vreme do novog junaka.
Internet
me je naučio da lakše kažem volim te i umirem od smeha i draga i ljubim te,
nepoznatim i nebitnim i kad ne mislim tako. Jer, internet prisnost je nešto
najlepše na svetu. Naravno da nije, to je bljutava kategorija, skoro kao
uzrečica.
Internet
me je naučio da lakše nazovem nekog debilom, majmunom, da mu kažem da puši
kurac, internet mi je omogućio da se izdrkavam na ljude koje ne poznajem. I to
je omogućio svima nama. Mesto gde ćemo izbacivati, ali što je još bitnije,
podgrevati svoju mržnju.
