уторак, 18. март 2014.

INTERNET I JA


Zanimljivi smešni sadržaji po internetu. Mislim, kako kad. Internet je sad kao kad vrtiš kanale na TV-u, možda i ubodeš nešto, jer ima previše sadržaja. A nije ni bitno. Naći će se nešto što će prikovati tup pogled uz ekran, pa će vreme proći.

Uglavnom, listajući internet, upoznala sam sve tipove ljudi koje sam izbegavala. A upoznali su i oni mene. Ali, neka oni pišu o meni, ja ću o njima.

Naleti optimizma kad smo mislili da će frend rikvest da nam promeni život. Pa zavidiš nekom ko ima preko 200 prijatelja, a ono taj neko dodao i svojih osam različitih profila. Elem, mislili smo da nam internet može promeniti život. Da su drugi zanimljiviji. Da upoznaju kutke interneta koje mi ne poznajemo.

Onda smo se zavoleli na tviteru. Sve neki prelepi  i prepametni ljudi živeli tamo. Dok se nismo svi upoznali pa videli da nismo baš lepi,a i pamet je diskutabilna. Uglavnom, sad smo po klanovima, osećamo se kao u lošoj vezi koju ne možemo da napustimo, i gadimo se stvari koje ljudi pišu.

Ali, otvaranjem interneta otvorili smo jedno saznanje. To smo zapravo i znali. Na svetu ne postoje prezanimljivi ljudi. Prepametni. I prelepi. I ne postoje tajna društva koja se bolje zabavljaju od nas. Jer, mi smo nekaom to tajno društvo. Internet je život u ogledalu. A nadali smo se da će nam ovo robovanje društvenim mrežama omogućiti da konačno pripadamo negde. Da se kao u bajkama odjednom vratimo u pravo nam kraljesvstvo. Kad ono, iza nikova bedni ljudi sa istim željama i bez ikakvih moći. Pih. Ništa od našeg kutka interneta koji sija samo za nas.

A onda, izađemo u grad i znamo ceo internet. Posredno ili neposredno. I znamo kakva će žurka biti. Znamo koga se gadimo, a u ovoj fazi ne volimo nikog jer nam je porasla „uticajnost“ na društvenim mrežama.  Pa izlazak u grad dođe kao sto puta odigran nivo igrice. Sve poznato, sve završeno.

Počeli smo da čitamonametnut sadržaj. Nećemo baš sami potražiti nešto, pročitaćemo šta je neko šerovao. I razmišljati o tome. Ili nećemo. Al to je super, jer nam je pažnja okupirana. Daćemo dijagnoze ljudima na osnovu onog što šeruju, podelićemo sopstveno viđenje sveta, bićemo online zadovoljni.

Sadržaj koji izvorno nas interesuje, sem ukoliko nije neka poslovna priča, zapravo postoji sve manje. Nema potrebe da pamtimo stvari, sve se da izguglati. Prosto ne znam kako sam ranije išta uspevala da zapamtim.

Internet mi je potvrdio da postoji i dalje istih, npr.pet tipova ljudi koji su postojali i pre njega. Pomogao mi je da na trenutak pomislim da mogu da volim druge, ali činjenica je da nekako ljudi ne mogu bez koristi i bezrazložno da vole nekog. Mislim, mogu da se slažem sa nečijim mišljenjem, ali ako nemamo kontakt u realnom svetu,za mene je ta osoba izmišljeni lik interneta. Kao junak koji se pojavljuje u knjigama jednog pisca. Mogu i bez njega. Mogu sa njim. Upopunjava moje vreme do novog junaka.

Internet me je naučio da lakše kažem volim te i umirem od smeha i draga i ljubim te, nepoznatim i nebitnim i kad ne mislim tako. Jer, internet prisnost je nešto najlepše na svetu. Naravno da nije, to je bljutava kategorija, skoro kao uzrečica.

Internet me je naučio da lakše nazovem nekog debilom, majmunom, da mu kažem da puši kurac, internet mi je omogućio da se izdrkavam na ljude koje ne poznajem. I to je omogućio svima nama. Mesto gde ćemo izbacivati, ali što je još bitnije, podgrevati svoju mržnju.

Нема коментара:

Постави коментар