SVE SE UVEK DEŠAVA DRUGIMA

Prošao je još jedan dan u kom se ništa nije desilo meni. Nisam dobila otkaz, nisam ostala gladna, nisu mi hakovali naloge, nije mi poplavljena kuća, nisam se učlanila u (jedinu) političku stranku, nisam dobila posao koji želim, nisam spavala na ulici, nisam pozvala roditelje da čujem kako su.

O tome da li se zapravo išta desilo u ovom danu, da li je ovo egzistencija ili nije, ni ne želim da pišem, o tome su već pisali mnogi pisci. Fokusiraću se na nije se desilo meni. Sve što sam nabrojala se sigurno nije desilo još mnogima. Ali isto tako, nekom se sigurno desilo. Samo, ceo život se sve dešava tamo nekom. Nekom koga nikad ni ne upoznaš. I koliko god ljudi da upoznaš, neće se desiti nikom koga poznaješ. Sranja se dešavaju, ali strancima. Nešto mi prolazi kroz glavu, pošto tamo kod osnovne škole stoji spomenik poginulima u Prvom svetskom ratu, a moja se baba hvalila tim ratničkim genima koje vučemo, sećam se da sam tužno tražila naše prezime napisano tamo (naravno, nije ga bilo), i rekla sam babi da ne smatram herojstvom neko učešće u nekom ratu koji si preživeo. (E, sad, zašto sam recimo, ovu rečenicu zaboravila da napomenem terapeutkinji svojevremeno, ne znam). Mislim, kad rastete otrovani pričama o ratnim herojima, Pinkiju, Ahileju, jasno vam je da se iz rata ne vraća. A ja sam bila malo ljuta što eto, moja falimija nije bila sposobna ni da pogine u ratu. Poenta ovoga jeste što, tadašnje priče moje babe, one koja je preživela Drugi svetski rat, meni apsolutno nisu bile zanimljive. Ali ni najmanje. Tražila sam da mi iskopa neku zanimljivu priču o porodičnom poreklu, neki sukob između naše familije i nekog drugog, da mi kaže kako sam usvojena, tipična fantazija deteta, ali ništa. Zaključila sam tada da se i zanimljive stvari dešavaju drugima.

Znaš ko se udao, znaš ko se razveo, znaš ko je umro, znaš koga sam danas srela, i ta omiljena pitanja kojima potvrđujemo da druge osobe postoje. Jer drugi postoje samo dok im se nešto dešava čemu svedočimo ili šta možemo da proverimo. A šta je između? Stvarno mi je trebalo dosta godina da percipiram da neko može u istom ovom trenutku da sedi i ne radi ništa i da bih mogla da ga pozovem da se igramo. Ili da prošetamo. Često sam isključivala i sopstveno postojanje bez prisustva svedoka. No, dobro, ostavićemo i ove rečenice za već jednom pomenutu terapeutkinju. Suština je, bilo mi je veoma teško da percipiram da dan može da se provede obično i da to jeste život. Jer, svi oko mene su postavljali pitanja o nekim društveno prihvaćenim bitnim danima u životu, i smatrala sam da se samo to broji. Da ako igram utakmicu, ne važi se moja igra ako nisam proglašena za najbolju na meču. Iako mnoge stvari nisam shvatala, veoma rano sam shvatila da ljudi pamte samo najbolje i najgore. Da nešto svakodnevno, obično, jednostavno već imaju i mogu sami.

Ali, i tu postoji caka. Ne sme da ti se desi ništa loše što može da se desi i ostalima, jer će se onda osećati neprijatno u tvom prisustvu. Bitno je da imaš manje novca od nekog. Ali, ne sme da se desi odjednom. Ne smeš da izgubiš sve preko noći. Jer, loše stvari se dešavaju strancima, ako se desi nekom koga znaš, može i tebi da se desi. Bez posla smeš da ostaneš samo ako je otkaz popilo bar pola preduzeća. Onda nije tvoja krivica i može da se desi svakom i desiće se kad-tad. Ako se na tebi prelomi, ako si samo ti otpušten, e onda se čuvaj. Ne smeš da se izdvajaš u gubicima.

Meni se danas nije desilo ništa. To što je verovatno na ulici još jedan prosjak, što je nekom umro otac, što neko nije primio platu mesecima nije moja stvar. To su nepoznati ljudi. Smrt, siromaštvo, bolest se uvek dešavaju drugima. 

SMRT 2.0

Smrt je onako tema. Teško shvatljiva zapravo šta znači. Mislim, ako uzmemo jednu prosečnu osobu koja nije bila u životnoj opasnosti i kojoj još niko iz porodice nije umro.

Setim se baš često, kad sam bila baš mala, pitala sam mamu zašto i ona mora da umre. I pitala sam je da li je moguće da će naći lek od kog će živeti večno. Naravno, sad mi je jasno da čak i da taj lek postoji ne bi bio dat ni njoj no meni.

Dakle, smrt je onako tema. Za mene koja je još uvek nisam dodirnula skroz. Ne mogu da pretpostavim kako boli nešto što nisam osetila. Pa je smrt, onako, apstraktna tema. Naravno, opipljiva i sveprisutna, ali lirska.

Uznemirava me što zvuk telefona uglavnom znači da me neko može obavestiti o tome da je neko umro ili je bolestan.  I dalje verujem da se smrt dešava drugima. I nekad tako dok stojim na onom crvenom za pešake a nema nikakav automobil da prolazi Bulevarom, ne smem da zakoračim. Kao da tad osetim tu smrtnost u sebi, ali i dalje je smrt apstraktna imenica. Zamišljala sam sto puta kako bi izgledalo da neko umre. Jedino što sam uspela jeste da kažem, dobro, ajde da izbrišemo ovu scenu i krenemo iz početka. Ipak, živim u vremenu kada sve možeš da restartuješ. Sem života.

A onda, počnem da nas gledam, sve kao u lošem filmu. Sve nas koji sada dišemo slučajno zajedno. I odvratni čovek koji trese nos na ulici. I devojčica koja na leđima vuče insrtument veći od nje, i majka sa vrištećim detetom, i samo shvatim, jedino zajedničko nam je smrt. Da na primer sad automobil projuri dok smo na pešačkom, svi bismo umrli istovremeno. Ništa nismo imali zajedničko u životu. Čak iritiramo jedni druge. Gadimo se. Jer, svi mi, kao da ćemo večno živeti, gadimo se ljudi, njihovih navika i odluka. Tako ozbiljno shvatamo sebe, svoju zdravu ishranu, ostavljanje cigareta, moralne stavove, tako se grčevito držimo principa (koje ćemo naravno pogaziti čim nam to bude išlo u korist), a sa druge strane, tako olako shvatamo druge, odlažemo viđanja, ne javljamo se na telefone, ne govorimo im da ih volimo. Neverovatno je da je čovek u stanju da sve odloži u budućnost. Koju može da saplete jedna nesmotrenost.

Smrt je onako tema o kojoj su mnogi pisali bolje od mene.