O LJUBAVI I SITNIM DEMONIMA

Pita me da li više volim da nađem muzu ili da budem inspiracija. A ja već godinama samo simuliram umetnost. A i život. Usputno bacim reč pa ako se uhvati i primi i naraste onda je dobro. Ako ne, onda sam opet OK jer nisam zapravo ništa uradila, samo sam rekla.

Žao mi je što je bilo ko ikada pročitao moje pisanje jer je izgubilo čistotu za nju, ona bi bila dovoljna publika, jedina dovoljna. Ali, jele su te reči mnoge, i mnoge su bile u njima iako nisu tu živele. Jer lažiranje ljubavi opasan je zločin.

Taj pikasovski odnos prema ljubavi i umetnosti ali ni približno tako plodan i umetnički.

Pita me da li imam omiljeni bend, da li imam omiljenu knjigu. A ja odavno mrzim sve. Sve što je omiljeno i bilo moje jer nije bilo samo moje. I nije bilo samo za mene. Otkad sam počela da se volim prestala sam da ih volim.

Objašnjavam joj da je kod mene sve podložno promeni i da su definicije samo društveni konstrukti koji nas čine valjda sigurnijim, a ona kaže da joj rečenice koje nisu iskrene ne znače i da je bolje da ćutim.

Pita me o čemu pričam sa prijateljima. Uglavnom o nepravdama i tračarim, kažem. Volim male živote i ne volim da se otvaram, kad popijem onda je OK. Uglavnom popričam sama sa sobom ili sa tviterom, a ona mi kaže da se to ne važi, jer tamo nisam ja, tamo sam javna ja. Ne znam da li verujem u šekspirovsko privatno i javno, ta nisam dramski junak, a ona ubode jer može-ne, ti si pajac.

A jesam, izmislila sam sve. I sebe i priču i umetnost. Lažno i smešno, ako zagrebeš, a ne moraš.

Ma što se cimaš, uzmi ovaj lažni sjaj što ti dajem, daj da te izmenim i ovekovečim, jeftino i površno. Ali neće. Traži da kopam u sebi, po sebi, skroz, da nađem novu reč, da ne igram burleske.

Imam smisla za sve sem da imanje smisla pretvorim u (s)misao.

Pita me šta hoću od današnjeg dana i zašto uvek žalim za juče kad ni tad nisam znala šta hoću.  A ja nemam objašnjenja za autodestrukciju  i ne umem da artikulišem želje. Koliko jako smem da zamislim? Koliko hoćeš, to si ti. Nisam kao dete baš želela, kažem joj, između mene i mašte je bila realnost.

Pita me da li sam ljubomorna. Krenem da vrtim slike ljudi kojima zavidim i znam da uvek zavidim na novcu. Da li je ljubomora zavist, pitam je. Zašto ne možeš samo da odgovoriš na pitanje, pita me.

Svet će uvek da se ruši pod nama jer ljubavnici poremete ravnotežu svojim potrebama i izolovanošću, znaš, ovaj kosmos ne trpi kad stvoriš svoj, ljubomoran je. Ljubavnici su veći kreatori od umetnika, nadovežem se na njene reči, oni pravi ljubavnici, koji zaista odvoje sebe od sveta, ljubavnici-isposnici

U ZEMLJI FUDBALA I PLAGIJATA: BITI ILI NE BITI

Razmišljam o Hamletu ovih dana. O situaciji u kojoj nešto sumnjaš, osećaš, a onda ti „dokaz“ toga bude reč nekog duha. Sumnja, sama po sebi je gora boljka od jasno definisanog bola. Izjeda i okrećeš se stalno da vidiš hoće li se danas desiti to u šta sumnjaš. Možda se ne desi nikad. A još gore je ono kad se tvoja sumnja, tvoje očekivanje desi nekom drugom, pa pogledaš i misliš, ok, sad sam ja na redu.

E sad, razmišljanje o tome da li Hamlet može da poveruje objavi duha. Tu se otvara problem. Prvi problem je što će Hamlet krenuti da traži dokaze tvrdnji. Tada se otvara u njegovoj glavi pitanje šta je tačno tačno i čemu verovati.

Drugi problem jeste pitanje da li ste svi pročitali Hamleta. Da li ste samo informisani o čemu se radi, da li ste načuli, da li ste uopšte pročitali. Hamlet je srednjoškolska lektira. Nije bitno ko vam je predavao ovaj predmet, kako vam je predavao, rečeno je da pročitate. Niste pročitali jer: 1.Niste čitali generalno, 2.Čitali ste prepričano, 3.Imali ste zaključenu ocenu pa niste ovu lektiru morali da čitate, 4. Niste se cimali oko čitanja jer profesor nije provaljivao ko čita. Šta god bio razlog nečitanja, zajednička osnova je da svojevoljno niste skočili na jedan stepenik svog obrazovanja. Možda ste smuljali lektiru, provukli se. Olakšali ste sebi.

Ovih dana živim u Srbiji koja pljuje po lakšem putu obrazovanja, Srbiji koja ismeva sve što joj nije isto, živim u Srbiji lažnih doktorata i blama.  Živim u Srbiji gde se ljudi ponose ukoliko nešto prepišu, srede, izmuvaju, zeznu profesora, ne izvrše svoju dužnost, plate nekom da im napiše rad. I u Srbiji koja onda odjednom ima plagijat. Ili nema. E sad, dragi Hamlet premeri svaku stvar previše puta pre zaključka. Jer neke stvari prosto nisu logične pa da veruješ u njih. Mi Hamleti, pomalo beskičmenjaci, idealisti uvereni u moral i rad uglavnom na kraju izvučemo najdeblji kraj. U sopstvenoj režiji pred svetom uništimo sami sebe. U državi u kojoj se znanje stiče linijom nerada postavlja se pitanje da li smo ljuti na sebe što smo učili sve pa prošli očajno ili nam je genralno samo izražen osećaj pravde. Ni Klaudije nije postao kralj na pošten način. A da li je nešto trulo u obrazovnom sistemu Srbije, odgovor je verovatno da. Ostavljam mogućnost da posumnjam u ispravnost svojih stavova.  Teško je naći uzork i posledicu, tačnije, odrediti šta je uzrok a šta posledica. Teško je naći pametnog ali je jasno ko je poražen u celoj ovoj priči. Bilo koja osoba koja je SVOJIM UČENJEM došla do diploma. Osoba koja nije muljala, nije plaćala ispite za prolaz, osoba koja je uložila sebe. Opet, pitanje izdrkavanja određenih zaposlenih po fakultetiam i traume koje to ostavlja jeste nešto što utiče na pitanje ko nije budala u ovoj priči. Ako me razumete, razumete da sumnjam u sve, jer sve može ali ne mora.

Država Danska, ona Šekspirova, obezglavljena nasilno, i počinje da truli. Država danska danas, da je Šekspir živ, bila bi Planeta Zemlja. Aluzija je samo zbog truljenja. Tamo negde gde verovatno nikad neću otići, igra se sad World Cup. Fudbal, pivo, prijatelji vs. Gnev, politička ostrašćenost ili osvešćenost i protesti. WC je možda simbolika toga kako izgleda svet. Ne, te pare neće otići u izgradnju bolnica ili škola. I te pare neće otići siromašnima. Te pare će prosto biti date u izgradnju stadiona i u „hleba i igara“, naravno za one koji imaju hleba. Otkad je sveta i veka, postoje igre u kojima se slave pobede, a možda i više od svega i porazi. Fudbal definitivno ovih meseca dana utiče na naše živote. Zavisi da li smo gnevni što se neko bahati utakmicama a svet propada ili smo srećni što možemo da psujemo na televizore ili se radujemo pobedi. Hamlet nije mogao da ispravi učinjenu nepravdu, moga je samo da je osveti. Ovde, svaka neprofitna kategorija, nama, običnim konzumentima fudbala, potpuno je način bogaćenja nekom tamo. I taj fudbal, novac od toga fudbala neće otići u bolnicu. Možemo mi da raspravljamo zašto i u kakvom to svetu živimo, možemo mi da kažemo da nam mažu oči plagijatima i fudbalom, i da zaboravljamo na naše probleme tako. Možemo, i mi i govorimo. I Hamlet je razmišljao i govorio. A kad je uradio? I da li je to bilo to? Da li je to bilo to? Da li je svako od nas akcioni junak ili smo samo bića promišljanja?

Ako samo TI vidiš problem da li problem postoji?  Otvaranjem previše pitanja nećemo stići do odgovora. Nećemo stići do saznanja ni ako odmahnemo glavom, slegnemo ramenima, smuljamo nešto, prihvatimo stvari kao date. Ovaj WC se igra u zemlji protesta. Tako čujemo i vidimo. Neko nam je rekao, TV nam je servirao. Ovaj WC se igra. Tako čujemo i vidimo. Tako čujemo i vidimo, tu je problem. U našim stavovima i zapitanosti o stvarima van nas, našeh bivstvovanja, pitanja šta mi da uradimo za nekog. MI čujemo i vidimo. Kao i u prvoj priči ovih dana. I samo smo gnevni ili nam je svejedno ili ma, ko zna. Na kraju je sve tragedija pojedinca. Sumnja u sistem, u pravdu u sebe, osećaj izneverenosti i pogrešnih poteza. Pitanje kada će se nešto baš tvoje dovesti u pitanje, kada ćeš bat ti biti u tom najgorem položaju nemoći, kada će tvoja egzistencija zavisiti od nečijeg pogleda.

LJUBAV JE SAMO BLOG

Da, u ljubavi imaš pobednike I gubitnike. One koji ostavljaju svoja uverenja, ponos, delove kože I one koji su ostavljeni.

U ljubavi imaš one koji ostavljaju mrvice kamenja da znaju kako da se vrate I one koji jedu ostavljenje mrvice hleba. U ljubavi imaš. Ako imaš ljubav. Ako odeš ispod sebe iznad Ega, ako daš onda možeš da vidiš šta imaš.

U ljubavi imaš one koi očekuju I obožavaju I one koji vagaju I kroje. Imaš one koji krote I one koji divljaju zbog toga. Imaš more ispisanih stihova I zaboravljenih lozinki srca, imaš gomilu parčića iscepanih papira I imaš tonu nenapisanih reči.

U ljubavi se sakriješ da te ne izudaraju do kraja misli o mogućem kraju, na kraju ljubavi se otkriješ da izađe sve. Tu su I činjenica da sa nekim ne možeš ono šta hoćeš a sa drugim nećeš ono šta možeš. U ljubavi možeš do sutra da taktiziraš, al ne zaboravi I da neko treći može da povuče potez. U ljubavi svugde vidiš duhove I laješ I na svoju senku u ljubavi se sakriješ I drhtiš kad pogledaš kroz lupu. Kod ljubavi imaš toliko da maštaš I imaš ono o čemu nikad nisi, upoznaš neočekivane svetove I odeš u nepoznate delove drugosti. U ljubavi odlaziš da bi se vraćao I vraćaš se jer ne možeš više da ideš I ukopaš se jer blatnjavo al je tvoje, u ljubavi nemaš titule, imaš samo nadimke. A onda imaš gađenje na reči I mrštiš se na opšta mesta. U ljubavi imaš intuiciju I čep za intuiciju, osmeh oko glave, I glavu bez mozga.  U ljubavi imaš kreatore I marionete, imaš noževe u leđa I leđa od noktiju. U ljubavi uvek imaš boljeg za sebe ako nisi srećan sobom u ljubavi nikad nemaš boljeg za sebe ako izgubiš. U ljubavi imaš tradiciju I običaje I pravo da nemaš ništa od toga. U ljubavi ima da boli jer svakog dana može da ode, u ljubavi igraš a nemaš pojma šta je sledeći ritam. U ljubavi imaš suparnika kao iz viteških romana, arhineprijatelja I neko bačeno prokletstvo. U ljubavi se spotakneš na svoj pogrešno protumačeni korak.  U ljubavi imam ja u tebi I mrzim to ti u meni I ne vidim se više u tvojim očima I hajde da budemo jedno zauvek I odlazi zauvek mrzim te.  u ljubavi imaš njene bademe koje ti krišom stavi u torbu da te obraduje  I imaš karte za koncert omiljenog benda jer više ne moraš da moliš prijatelje da idu sa tobom. U ljubavi imaš rezervisana samo da niko ne sedne pored nas sedišta u bioskopu I karte sa projekcija na koje niste otišli. U ljubavi imaš odložena viđanja sa drugima I šetnje po parkovima. U ljubavi ti ne smeta kiša I hladnoća u ljubavi rasteš. U ljubavi I u najvećem gradu živiš samo vaš mali film, u ljubavi je soba Njujork ako je ona u njoj. U ljubavi imaš svaki dan da se još više zaljubiš I uhvatiš sebe kako se raduješ dolasku. U ljubavi imaš tužne rastanke I strah od lomljena srca. U ljubavi imaš ceo svet. Od balona. I iglu. u svojim rukama