„Silaziš li sad“ pitao je glas starijeg čoveka iza mene. Da,
odgovorila sam ispred mene je bilo mnogo ljudi koji će sići na toj stanici, jer
za nas presedače ta stanica je ključna. Vrata su se otvorila, osetila sam da me
neko gura. Taj stariji čovek. Snažno i neprestano. Okrenula sam se i rekla: „Ne
morate da me gurate, silazim“. Počeo je da viče kako on to nije čuo, zašto
stojim tu, pritom, ispred nas ima još 5,6 ljudi koji moraju izaći iz prevoza.
Tada sam ja viknula. Na njega, na zaprepašćenje njegovo i ostalih putnika.
Viknula sam i prešla na TI. „Ne viči na mene“ rekla sam. Muk. Mirno smo izašli
iz prevoza nakon toga. Svi mi.
U pekari, devojka, mlađa od mene me pita: „Hoćeš još nešto“.
Ti. Drugo lice jednine. Pogledala sam je, onim pogledom punim mržnje, žurila
sam, i rekla, ne hvala. Izašla. Ti ne može da se upotrebljava u komunikaciji sa
nepoznatima, pogotovu ne u uslužnoj delatnosti. Primetila je da sam je
pogledala puna mržnje. Nadam se da je shvatila zašto i žao mi je što nisam
imala vremena da se obračunam sa njenom neučtivošću verbalno.
U autobus je ušla kontrola. Uvek imam jednu kartu da
poništim. Shvatila sam da je sledeća stanica blizu i da mogu da siđem pre nego
što kontroler dođe do mene. Preko puta mene su stajala tri krupnija čoveka,
pomalo pripita. Približavali smo se stanici, ali i kontroler meni i onoj
trojici. Pitao ih je za kartu. Samo su nasmejali i pogledali ga. On je odmah
prišao meni i zatražio kartu. Rekla sam: „Kad pogledaš njima karte, pogledaćeš
i moju busplus kartu“. Sišla sam. Razlog zbog kog sam prestala da plaćam prevoz
je što sam žensko. Meni uvek svi traže kartu i plaše me. Muškarcima ne mogu
ništa, uglavnom. Neću da plaćam. Plaćaće mi posao od novembra mesečnu, ali isto
tako neću dozvoliti da provere moju kartu ukoliko makar jednom muškarcu nisu
smeli da traže busplus ili legitimaciju.
Bili smo na jednom od onih događaja gde odeš da bi bila
viđena i usput se kao kulturno proseravaš nešto. Hiljadu puta sam ušla tamo sa
pivom pre ovog puta o kom pričam. I sad sam imala limenku. Ja i još
troje-četvoro u sali. Prišla mi je devojka, malo starija od mene i rekla kako
ne mogu da pijem tu pivo. Na ti. Opet na ti. Pogledala sam oko sebe, dvojica
muškaraca na tri koraka od mene su pila pivo. Isto iz limenki kupljenih u
supermrketu pored ove značajne institucije. Odgovorila sam joj: „Kada ovoj
dvojici isto to kažeš, ja ću skloniti pivo“. Progutala je knedlu i pogledala me
je. Pogledala sam je upitno i popila gutljaj piva gledajući u nju. Otišla je da
im kaže. Njima je rekla: „Izvnite, ali...“. očigledno je da ja nisam bila
dostojna njenog Vi. I naravno da je bilo
lakše meni reći da sklonim piće nego nekolicini muškaraca.
Izvinite, Vi, Da li možete, Hoćete li... jesu reči koje
znače mnogo. Razmišljala sam kako je moguće da ih ja uvek upotrebljavam, a da
konstantno nailazim na ljude koji mi govore Ti i viču na mene i odvratno su
neljubazni. Jeste, izgledam mlađe (šta god to značilo), ali to nije nikakvo
opravdanje. Jeste, uglavnom sam obučena previše kežual, ali ni to nije
opravdanje. Jeste, žensko sam, ali ni to nije opradanje.
Počela sam da koristim Ti. Svima se tako obraćam. Odmah me
poštuju. I vičem. Kad god neko vikne na mene ili bude neljubazan. Ne smeju mi
ništa.
Izvinite što je tako.
