u tridesetima sam

Prva stvar je ne izlazim više. Ili ne izlazim uopšte. Sedim u kafićima do trenutka dok se ne pojavi DJ (sad smo svi DJ-evi) za to veče, i odem. Počela sam da cenim mesta koja petkom nemaju nikakav program jer mogu da odem sa prijateljima na piće i da se ispričamo. Nema glasne muzike, nema pompe.I da, najviše sa dvoje prijatelja. Horde više ne mogu. Umaram se dok slušam ljude. Pogotovu kada je više od dvoje ljudi prisutno razgovor teži tome da se pretvori u razmenu informacija i umori me. Više sam fokusirana na sadržaj nego ranije. Ili tačnije-apsolutno sam koncentrisana na sadržaj. Informacije nalazim na netu. Sad sam se setila da sam pre samo deset godina obijala pragove raznih klubova u Skadarliji koja je tad bila ono što je Cetinjska 15a sad, i ljutila sam se što se neki klub zatvori u 4 ujutru. I mogla sam da sedim pored bilo koga za šankom i ništa mi nije smetalo da sedim pored zvučnika. Ja sam bila ona koja je pre samo šest godina rekla „Bolje loše veče u gradu nego ok veče u nečijem stanu“. I dalje se držim te izreke, samo se malo modifikovalo značenje. I dalje ne volim da sedim po nečijim dnevnim sobama i pijem pivo iz limenki (sem ukoliko ne gledamo fudbal) ali više ne zbog toga što se plašim da ću nešto propustiti  u gradu već zato što i dalje volim da vidim ko se gde kreće, volim da me vide, ali da završim to „gledanje“ do ponoći ili jedan ujutru maksimalno.

Možda će mi biti žao što nisam više izlazila, mada, nečega će mi biti žao sigurno. Tako da me ne tangira ovo nešto posebno. Verovatno sam se previše puta vratila previše razočarana kvalitetom večeri za količinu novca koju sam uložila u to veče. Ili prosto, moje telo traži san. Sada više ne pomaže da popijem jogurt posle mamurluka i sve je ok. Sada sam na kafetinima i ceo dan nisam sposobna ni za šta.

Primetila sam da me baš baš retko nešto oduševi. Pre mi je bilo dovoljno da otkrijem novu muziku, odgledam super film, sada se sve „pokvarilo“. Šalim se, nije. Nedostaje mi taj osećaj koji su ranije mogli da proizvedu filmovi, možda je i zbog toga što nisu bili toliko dostupni, nekako sam čekala, čitala o njima, nadala se. Malo se i stvarala fama oko svega, pa je samo gledanje filma imalo neki magijski momenat. Sada sam nekako u stanju da kažem-ovo je dobar film i da potkrepim zbog čega. Možda sam naučila mnogo o kinematografiji (hahaha) pa  drugačije sad sve posmatram, mada, pre će biti da sa više životnog iskustva ide manje oduševljenja (žao mi je zbog toga). Muzika je sastavni deo mog života, oduvek. Ali se i ovde promenio odnos. Mislim da će zauvek neka melodija, neki stih, moći da me teleportuje negde, ali sve ređe i sa sve manjim intenzitetom.

Sviđa mi se što sam prestala da očekujem od društvenih mreža da će nešto da se desi tamo, i čak iako se desi dok nisam tamo, nije ništa strašno. Godinama nemam instaliranu aplikaciju za tviter na telefonu, fejsbuk mi služi kao onaj adresar što su ljudi svojevremeno nosili u tašni. Oduvek me je to fasciniralo i jedva sam čekala da i ja upoznam toliko ljudi da mogu da nosim tu sveščicu i kao otvoriš je i onda telefoniraš. Eto, imam sad fejsbuk i njegov mesindžer. Više mi nije bitno da li neko nešto komentariše, da li je lajkovao, društvene mreže su mi sredstvo iskazivanja, nemam očekivanja od njih.

Ušla sam u one godine kad počinje više da se ceni Crnjanski od Andrića. Kad se u stvari vidi sva Andrićeva veličina, kada se odaje priznanje za najbolje sročene rečenice u književnosti ovih prosotora, ali izbija tu sada onaj momenat kada Crnjanski preuzima primat. Zašto? Jer ništa nije toliko smireno i uređeno, ništa nije onako kako izgleda, i Andrić ima uvek isti postajan osećaj koji izaziva u svojim delima, postojan kao na Drini ćuprija, a Crnjanski je onaj prijatelj koji oseća kako se osećaš i dozvoljava ti da se predomisliš, da se razočaraš, da se pomiriš sa sudbinom.

U dvadestima sam se trudila da radim najbolje, da učim najbolje, sada znam da radim najbolje i da učim najbolje. Stekla sam to samopouzdanje o kom su pričali da ide sa godinama. Mada mi nedostaje nekada onaj osećaj kada mi nešto nije bilo jasno i kada sam doživljavala prosvetljenja na svakom koraku. Kao da je sve bilo magično i iz svega je moglo da se desi nešto. Taj osećaj me je napustio. Duša mi više ne stremi, sada želi da dostigne zen.  Da se šeta pored vode, bude smirena i da ništa. Postoji u trenutku.

Grabile su dvadesete ka budućnosti. Trčale u susret neizvesnom. Otvarale sva vrata da vide šta je iza njih. To su te radoznale oči koje su mi donele sada mogućnost da veoma brzo prepoznam nešto.

Mislim da sam mnogo manje spontana i da se mnogo teže razočaram. Da sam naučila da radim sve sama, i da sam shvatila da koliko god sa nekim provodim vreme, taj neko može da nestane već sledećeg momenta. Da je svaki put moguća raskrsnica. I da su stvari promenljive. Sada znam kako da igram ako se promene pravila usred igre. Više ne razmišljam danima o razlozima zašto nešto nije i to mi ne stoji na putu. Ali isto tako danima ne očekujem nešto, ne nadam se (u stvari, radujem se svakom svom puštanju, zadržala sam taj žar ipak negde).

I dalje čekam vikend sa netrpljenjem, ali sada zbog toga što ne mora da mi zvoni alarm. 

Lična karta-pet godina kasnije

Ističe mi lična karta. I sad, nervira me što ću morati da dam novac, nervira me što uopšte moram da se cimam po ustanovama određenim za vađenje lične karte, al dobro.

Pet godina. Sećam se tog jutra kad sam išla da vadim ličnu kartu. Koliko god me nervira to podvlačenje crte gde sam i šta sam uradila za neko vreme isto toliko ne mogu da mu se otrgnem. Prokleto ljudsko da je bitno da se nešto postiglo, da se nešto menja, kao da nismo prolazni, kao da nećemo nestati. Ne živim u trenutku. Gledam sebe na toj ličnoj karti i znam da ne živim u trenutku. Uvek negde žurim, treba da budem negde drugde, uvek nešto čekam, uvek nešto računam. Ne postoji predah, ne postoji vreme između dva ništa.

U stalnom grču da će se sve promeniti, gledam druge oko sebe i nameću mi taj takmičarski momenat, namećem sama sebi presiju da moram. A ne vidim tada da ne vidim šta moram. Nisam srećna. U tom stanju koje nije život već nekakava egzistencija. Najtužnije je što sam bila dovoljno nesigurna da se pravdam drugima. Da objašnjavam svoje puteve i izbore. Ili svoje greške. A baš ih je bilo. I što sam osećala taj osuđujući tuđi pogled i nisam mogla drugačije ni ja da pogledam sebe.

Ljudi će uvek pričati, o meni, o mojim stvarima, o mojim rečima, pričaju i o tebi, pričam i ja o tebi. Ljudi će uvek pričati jer se tako meri „postignuto“. Tako se upoređuje i statistički obrađuje. I traži se krivac van sopstva. Nekako smo naučeni da mora da postoji krivac. Da je neka sila van nas ta koja je problem(atična). Meni je baš trebalo vremena da naučim da me nije sramota onoga šta sam i šta (ne) radim. Ali sam naučila, u ovih pet godina. I to je prva pobeda. Život je jedan, u ovom pojavnom obliku bar. Ali ja ne moram da budem jedna. Ne moram da se odredim po tačno zadatim tačkama i da kažem-dobro, ovo je moj put. Možda se meni sviđa da probam sve ili da ne idem nikud.

Ne moram da imam planove. Mogu da postojim danas, sad, u ovoj minuti, mogu nikom da ne obećam i mogu da obećam i ne uradim. Ne idem „pravo“, nekad potrčim, nekad padnem, nekad preskočim sve prepreke. A to je druga pobeda-više se ne budim nervozna i nesrećna jer idem na posao koji ne volim. Nikad nisam imala stalni posao, nisam ga ni želela. Nisam mogla da kažem, da potpisaću ovu smrtnu presudu, delovalo mi je konačno. Ali ništa nisam ni preduzimala da se stvari promene. Zvuk alarma je bio omča, ja sam bila depresivna. Shvatila sam da radim za bedan novac, pa bolje onda da radim posao koji mi se dopada za još bedniji novac i budem srećna. I da uvek imam tu snagu u sebi da prepoznam da sam nesrećna. da priznam sebi da me je neka odluka dovela do takvog stanja.

Pre sam se strašno plašila grešaka. Smatrala sam da se sve može promeniti jednom rečenicom. I može, zapravo. Ali, sada mi to ne smeta. Ne plaši me. Sve je sklono transformacijama i ništa nije konačno (sem naše egzistencije, naravno). Bukvalno je svaki dan nova mogućnost. Da, zvučim sektaški i neo nešto –živite svoj žiot punim plućima. Samo mi je bitno da sam prihvatila da sam ja različita u različitim trenucima i sa različitim ljudima, da neću imati reakcije kakve neko očekuje, ali da sam ja ok sa tim da neko nije ok sa tim. Nekog sam i povredila, neko se i razočarao. Teško mi je još da naučim da kažem šta želim a da ne povredim druge, ne mogu još uvek da nađem te manipulatorsko-zen reči. To je cilj za sledećih  pet godina. A možda se i promeni sve. Možda mi to više ne bude bitno.

Vidim u sebi ono šta želim i to i hoću da izguram. Da budem najbolji oblik sebe. Trebalo je vremena da dozvolim da se ta snaga pojavi. Da se potencijal iskaže. Mnogo njih je to shvatilo pre mene, mnogo vas je to shvatilo pre mene- sreća je u onom što voliš i treba to da radiš. Ako mi se pije pivo u dva popodne piću pivo. Ako sam srećna da gledam utakmciu, gledaću utakmicu. Neću dozvoliti da mi život postane omča posla koji ne volim ili da me guši veza u kojoj se ne vidim.

Potreba čoveka da nad sobom vrši mučenje je iskonska stvar. Nemam više snage da slušam iste priče ljudi koji ne rade ništa da promene stvari koje mogu da promene. I nemam više snage da verujem rečima drugih. U ovih pet godina sam naučila da verujem samo akcijama koje se preduzmu i da ako nešto želim, uradiću to sama. Ako bude moj uspeh-moj je, ako bude neuspeh-moj je neuspeh. Neuspehe sam prigrlila, zaista me čine jačom. Padnem malo posle svakog ali onda shvatim da se pre nisam usuđivala ni da pokušam nešto jer sam se plašila ishoda. Evo je pobeda broj tri. I izgubljena utakmica je odigrana utakmica.

Razlog zašto se osvrćem iza sebe sad jeste taj što je ovih pet godina prvi put u životu da nisam upala u rutinu. I nikad više neću dozvoliti da upadnem u rutinu. Bar ću se truditi. Učenje, otkrivanje novih aktivnosti, druženje sa novim ljudima, nikako čekanje da se sve samo desi. Izlaženje iz zone komforta po svaku cenu. Rutina je ubijala sve što je moglo da bude kreativno iskazano. Teško je izaći iz nje. Trebalo je vremena preseći stvari i reći, ok, ovde je mrak, ali negde će biti svetlo. Krenuću jer ne mogu više da sedim u ustajaloj prostoriji i da to zovem životom. Teško je bilo dozvoliti sebi da svaki korak bude greška, teško je bilo napustiti posao i reći idem sad od nule, opet. Teško je bilo priznati nekim ljudima da sam bila sranje prema njima. Ali je bilo potrebano. I bilo je oslobađajuće. I bilo je ispunjavajuće.

Da li sam sada u svojoj koži ok? Pa da, drugu nemam. I ova mi se dopada. Ima hiljadu puta boljih pojavnosti od moje, ima hiljadu puta uspešnijih pojavnosti, ali od svih milijardi ljudi na svetu baš ja sam ja. I to je sasvim dovoljno da mi bude ok. Ne živim za aplauze i odobravanja, kritika me dotiče, i tako i treba jer uz konstruktivnu kritiku i idem napred. Da, pravim greške, žalim zbog stvari koje (ni)sam uradila, ali to je sve štivo iz kog učim.

Učim da budem još bolje danas i da budem sasvim zadovoljna onim što ja mogu da pružim sebi a onda i drugima.