JER NAS NE INTERESUJE

Bilo je jutro, verovatno je taksista vozio celu noć. Onda je došao ispred moje zgrade, na moj poziv, da me vozi na posao. Moja pospanost i njegova brbljivost se nisu slagali. Nije bio brbljiv zato što je brbljiv, već da bi ostao budan. Ali, nisam imala sluha. Bila sam previše uspavana i previše je bi ponedeljak.

Prestali smo da se slušamo. Počeli smo samo da ubeđujemo i ubijamo kad neko nema isto mišljenje. Počeli smo da menšunujemo i komentarišemo tako što vređamo, našli smo da smo samo mi nosioci prave i jedine istine, i samo naše je pravilno i jedino.

U svakom trenutku moramo da iskažemo svoje mišljenje. Nije više to pitanje da li možemo-sada je stvar u tome da moramo. Status, tvit, sms, poruka na viberu, fotka na instagramu. Realni mi smo postavi virtuelni mi i tu živimo. Tu vređamo, pretimo, edukujemo. Tu sudimo o lepoti/ružnoći drugih, o primerenosti i moralu, tu znamo sve o politici, tu postavljamo fotke iz izlaska, sa posla, iz kreveta, jer, ako nema tu, nema ni nas.

Taksista je počeo da priča o tom spomeniku koji je pored mog posla, i ja sam se pravila da znam za taj spomenik godinama. Istina je, saznala sam pre mesec dana kada sam prošla tuda po prvi put, kad sam išla na razgovor za posao. Rekao je da je njegov ujak, između ostalog, bio jedan od tih boraca kojima je podignut spomenik. Zaista me nije interesovalo. Zato što nije pričao glasno, grubo, besno, zato što nije imao CAPS LOCK i !!!! ili UMREĆU u svom govoru, zato što je to kulturno i nenametljivo rekao, zato me nije ni zainteresovao. Jer, reagujem samo na viku, budi u meni agresiju, i reagujem na CAPS LOCK i !!!! jer to koriste ovi kojima volim da se smejem po internetu.

Pitao me je kojim putem bih više volela da me odveze, rekla sam da mi je svejedno, jer nije gužva, i neka on proceni. Rekao je da će ići putem pored  Sajma, jer tuda voli da se vraća kući, živi baš blizu mesta na koje me vozi. Eto, ide kući iz noćne, pomislila sam. Počeo je nešto da priča o tome gde tačno živi, i ja sam tad mislila kako verovatno ima kuću, videla sam ispod njegove legitimacije da viri fotografija njegove supruge, pretpostavljam. Ali, nisam ni to saslušala. Jer nije upotrebio #italija #rim #sweden šta god. Nije bio negde gde ja želim da odem. Nije me interesovao njegov život. Interesuje me samo odakle ljudima novac da putuju i zašto ga ja nemam. Ta zavist, odvratna, niska. Ta potreba da i dalje budem neko drugi na trenutak, u trenutku u kom nije na mestu gde ja jesam.

U jednom trenutku, pospani taksista i ja, kojoj se mozak uključio kako je kucala ta osmica na satu, prosšli smo pored neke škole. Rekao je kako je vozio direktorku te škole koja mu je pričala kako im roditelji prete, i da on to ne razume, jer biti nastavnik je plemenito. Čovek na ulici, na pitanje koliko je sati odgovoriče sa: „Kupi sat“. A nastavnik, nastavnik mora da odgovori na sva pitanja i da ima u sebi strpljenja i dobrote. I onda dođu roditelji i prete, zbog ocena.

Da, nasilje. Ubiću te-postalo je sasvim normalno u rečniku. Da, šta ti mom detetu-bez poštovanja. U školi, na pijaci u gradskom autobusu. Plašiš se samo svog šefa, i plata ti ne stiže redovno, i bedna je, i to dete ne uči, pa ideš i vičeš. Na nastavnike, bankare, radnike na šalterima, na taksiste.

Ideš i pretiš i pljuješ one koji vaspitavaju i uče tvoje dete, jer to je jedino što si napravio u životu. I onda se i ono pokaže kao nesposobno.

I ideš i kažeš taksisti: „Idemo u tu i tu ulicu. Znate, tu najčešće pljačkaju taksiste“. I umreš od smeha dok smrdiš na alkohol. Jer živiš samo dok provociraš i vičeš i ugnjetavaš.

Pošto ne možeš da prihvatiš da je sve što imaš u stvari prljavi minus na računu i niko te ne poštuje. Onda ćeš da vičeš i pretiš i da privlačiš pažnju i da mrziš i zavidiš. I da ponižavaš. I onda će da te ne interesuje jedna obična ljudska priča o taksisti čiji je ujak pao za oslobođenje Beograda, a supuga mu je vaspitačica pred penzijom. I verovatno imaju kuću, i tamo je sad toplo.

te smešne strane reči IZVINITE i VI

„Silaziš li sad“ pitao je glas starijeg čoveka iza mene. Da, odgovorila sam ispred mene je bilo mnogo ljudi koji će sići na toj stanici, jer za nas presedače ta stanica je ključna. Vrata su se otvorila, osetila sam da me neko gura. Taj stariji čovek. Snažno i neprestano. Okrenula sam se i rekla: „Ne morate da me gurate, silazim“. Počeo je da viče kako on to nije čuo, zašto stojim tu, pritom, ispred nas ima još 5,6 ljudi koji moraju izaći iz prevoza. Tada sam ja viknula. Na njega, na zaprepašćenje njegovo i ostalih putnika. Viknula sam i prešla na TI. „Ne viči na mene“ rekla sam. Muk. Mirno smo izašli iz prevoza nakon toga. Svi mi.

U pekari, devojka, mlađa od mene me pita: „Hoćeš još nešto“. Ti. Drugo lice jednine. Pogledala sam je, onim pogledom punim mržnje, žurila sam, i rekla, ne hvala. Izašla. Ti ne može da se upotrebljava u komunikaciji sa nepoznatima, pogotovu ne u uslužnoj delatnosti. Primetila je da sam je pogledala puna mržnje. Nadam se da je shvatila zašto i žao mi je što nisam imala vremena da se obračunam sa njenom neučtivošću verbalno.

U autobus je ušla kontrola. Uvek imam jednu kartu da poništim. Shvatila sam da je sledeća stanica blizu i da mogu da siđem pre nego što kontroler dođe do mene. Preko puta mene su stajala tri krupnija čoveka, pomalo pripita. Približavali smo se stanici, ali i kontroler meni i onoj trojici. Pitao ih je za kartu. Samo su nasmejali i pogledali ga. On je odmah prišao meni i zatražio kartu. Rekla sam: „Kad pogledaš njima karte, pogledaćeš i moju busplus kartu“. Sišla sam. Razlog zbog kog sam prestala da plaćam prevoz je što sam žensko. Meni uvek svi traže kartu i plaše me. Muškarcima ne mogu ništa, uglavnom. Neću da plaćam. Plaćaće mi posao od novembra mesečnu, ali isto tako neću dozvoliti da provere moju kartu ukoliko makar jednom muškarcu nisu smeli da traže busplus ili legitimaciju.

Bili smo na jednom od onih događaja gde odeš da bi bila viđena i usput se kao kulturno proseravaš nešto. Hiljadu puta sam ušla tamo sa pivom pre ovog puta o kom pričam. I sad sam imala limenku. Ja i još troje-četvoro u sali. Prišla mi je devojka, malo starija od mene i rekla kako ne mogu da pijem tu pivo. Na ti. Opet na ti. Pogledala sam oko sebe, dvojica muškaraca na tri koraka od mene su pila pivo. Isto iz limenki kupljenih u supermrketu pored ove značajne institucije. Odgovorila sam joj: „Kada ovoj dvojici isto to kažeš, ja ću skloniti pivo“. Progutala je knedlu i pogledala me je. Pogledala sam je upitno i popila gutljaj piva gledajući u nju. Otišla je da im kaže. Njima je rekla: „Izvnite, ali...“. očigledno je da ja nisam bila dostojna njenog  Vi. I naravno da je bilo lakše meni reći da sklonim piće nego nekolicini muškaraca.

Izvinite, Vi, Da li možete, Hoćete li... jesu reči koje znače mnogo. Razmišljala sam kako je moguće da ih ja uvek upotrebljavam, a da konstantno nailazim na ljude koji mi govore Ti i viču na mene i odvratno su neljubazni. Jeste, izgledam mlađe (šta god to značilo), ali to nije nikakvo opravdanje. Jeste, uglavnom sam obučena previše kežual, ali ni to nije opravdanje. Jeste, žensko sam, ali ni to nije opradanje.  

Počela sam da koristim Ti. Svima se tako obraćam. Odmah me poštuju. I vičem. Kad god neko vikne na mene ili bude neljubazan. Ne smeju mi ništa.

Izvinite što je tako.

SLUČAJ NUŠIĆ

Odjednom su svi zgroženi. U kakvoj zemlji živimo, kakva je to sramota, šta uče to deca u školi, i tako dalje, kad god neka tragedija zakači ovaj narod, odmah smo nepismeni i propadamo i kukamo nad svojom sudbinom. „Kakva sramota, kud ide ovaj narod“ iskuca zabrinuti internet komentator na video o tome da li znate ko je bio Nušić i otvori tab sa novim informacijama o nekim zvezdicama estrade. Onda ode do trafike i ne uzme ove knjige što se dele uz novine, već pogleda naslovnu stranu o rezanju plata i penzija i ode gnevno da komentariše vest na nekom portalu, i uveseljava radnika koji ažurira te komentare.

Onda sam naišla na pitanje odgovornosti profesora srpskog jezika i književnosti. Boli me uvo. Moje je da ocenim (ne)znanje te dece, a čitalačke navike se stiču kod kuće. Realno, kad li je dete internet komentatora videlo svog oca sa knjigom u rukama? Sa knjigom koja je npr.baš Nušić. Verovatno kad su se selili pa je eto morao da sklanja knjige iz kućne „biblioteke“.

Da li ste posetili neku knjižaru i videli šta je najprodavanije? Da, oni što su status pisaca/spisatelja stvorili time što su „napisali“ knjigu. Ha. Realno, dok god postoji uverenje da je knjigu lako napisati, samo otvoriš word i počneš, status pisca na ovim prostorima je pod znakom pitanja.

Ko je bio Nušić? Pa onaj ko je pisao upravo o takvim društvenim parazitima i presmešnim bićima koja nemaju ogledalo. Onima koji su puštali TV umesto da čitaju deci, a posle krive TV i društvo i profesore za sve. „Samo buljiš u taj kompjuter“ reče internet komentator svom detetu i nastavi da pljuje državu u kojoj živi. Realno, verovatno je nekad bilo sramota ne čitati. Verovatno u ovim generacijama naših roditelja koji su posle rata imali priliku da se obrazuju, za razliku od svojih roditelja. Al, ko je još išta imao od znanja? Ko još išta ima od interesovanja za neke tamo gnjavatore koji nešto pišu što može svako.

Na kulturu i tradiciju se pozivamo samo onda kada ispadnemo preglupi. Al koliko bi ljudi znalo da je sramota ne znati ko je Nušić da nije previše novina pisalo o tome?

Nušić se radi u drugom razredu srednje, i radi se u osnovnoj školi. Naravno da većina nikad nije čula za njega. Isto kao što većina ne zna ništa o geografiji Evrope, ili o istoriji Srbije (da, ne zna, sem 1389.). A za Branislava Nušića nisu čuli, iako su učili o njemu jer nije bitno. Nemaju nikakve kosristi od njega. Nije ih uveselio, nisu ga razumeli, ne kapiraju šta hoće da kaže. Mislim da je komentatore više sramota što ne znaju ko je Nušić jer je Srbin, nego što ne znaju ko je Nušić jer shvataju njegovu bitnost za našu književnost.

Većina će pre nabrojati diskografiju najrazličitijih zvezda i zvezdica nego spojiti dva pisca sa njegovim delima. Pa deset hiljada puta da se uči u školi neće se naučiti. Jer, hteli mi to ili ne, obrazovanje je srozano i to odgovara stanju u ovojdržavi, ovde s stvaraju zombiji- uniformisani mozgovi bez mozga. Ne postoji kultura čitanja u porodici, neće postojati ni kultura čitanja u školi. Jedino što je prosečni konzument knjige u stanju da razlikuje jeste da li mu je nešto dosadno ili zabavno. Kraj. Bez ikakve dalje analize, filozofije, razmišljanja. Dosadno ili zabavno.

Mene ne čudi što oni ne znaju ko je bio Nušić. Mene čudi što se ljudi i dalje čude. Kada je poslednji put reformisan sistem obrazovanja, kada je poslednji put neko pogledao plan i program književnosti za srednju školu koji je isti onaj po kom je moja majka učila. Kad je neko obratio pažnju na kadrove koji se politički postavljaju u škole. Nije problem što oni ne znaju ko je Nušić. Problem je pokušaj smeštanja krivice na profesore i omladinu. Porblem je mnogo dublji. Problem je u porodici, u sistemu, u državi koju boli dupe za kulturu. Evo, koliko ljudi dnevno prođe Knez –Mihailovom, a koliko njih uđe u neku od galerija? To nisu samo srednjoškolci koji šetaju tuda.

Nušić je zapravo pogodio poentu pišući o srpskom društvu. A ono se nije promenilo od tada. Niti će

DOSLOVNO

Doslovno me briga za sve koji hiljadu puta kažu da će ovog puta nešto a nikad to ne

Doslovno mi je žao svih koji se svaki put ponadaju da će ovog puta ti uraditi to što neće

Doslovno ne mogu više da tražim opravdanja za svoja slušanja tuđih kukanja

Doslovno ne mogu više tuđa kukanja

Doslovno volim da se povučem iz sveta ponekad

Doslovno uvek volim da se povučem iz sveta

Doslovno je tačno da baš nikad nema nikog da popijete piće kad ti to treba

Doslovno je strašno koliko ume nekad da ti nedostaje taj izmaštani lik iz detinjstva

Doslovno bih popričala sa njim na sav glas, na ulici

Doslovno je strašno živeti suprotno stereotipima

Doslovno bih menjala ovaj mozak za neki mejnstrim mozak

Doslovno

Doslovno ne mogu više da radim na sebi hoću da radim za novac

Doslovno je čovek tužno biće

Doslovno imam uverenja koja ću pogaziti čim shvatim da od njih nemam nikakvu materijanu korist

Doslovno ne volim prošlost

Doslovno sam nekad ljubomorna na sreću drugih ljudi

Doslovno sam nekad ponosna na svoju snagu

Doslovno mogu da zaboravim sve kao da se nikad nije desilo

Doslovno ne verujem u obećanja

Doslovno nekad ustanem na levu nogu

Doslovno poštujem ljude koji se baš cimaju

Doslovno ne voli selfije

Doslovno me mrzi da objašnjavam što ne volim selfije

Doslovno mi je nekad teško da se javljam na telefon

Doslovno bih da ne postoji telefon

Doslovno ne umem da živim bez telefona

Doslovno bih iskritikovala ceo svet

Doslovno ne vidim čemu to

uvek je samo JA

Ja sam onaj mali čovek. Ja sam onaj suvišni čovek. Ne znam samo da li imam luksuz toga. Volela bih ili da sam pametnij ili gluplja. Ovako, samo sam suvišna. Zapravo, dovoljno mi je da shvatim da sve može a ne mora ništa, na kraju je sve jednako.

Ja sam onaj „e jebiga sad“ tip osobe. Pretpostavljam da može da se kaže tip osobe, jer to onda znači da nas ima više ovakvih ali ja nisam nikog ovakvog srela. Nije da mi je bitno. Saznanje da je drugima gore ili isto kao meni ne pomaže mom jadu. E jebiga sad, ne vidim kako se to odnosi na mene.

Ja nisam tvoja izmaštana osoba, ona koja će ti činiti život lepšim i upotpunjenim. Ja ne umem da upotpunim ni sebe. Ja nisam nikakvo poetično izdrkavanje tvojih snova, u snove sam prestala da verujem kad sam počela da se budim u 5 ujutru da idem na buđavi posao.

Ja nisam sigurna da potpuno razumem zašto od mene bilo ko očekuje da slušam šta priča, jer već sutradan će zaboraviti da mi je išta rekao. Ljudi samo trtljaju bez potrebe da učine nešto konstruktivno sa rečima.

Ja sam dugo verovala da ljudi misle ono što govore, i da veruju u ono što govore, a onda sam shvatila da postoji samo ljubljenje sopstvenog dupeta, sve drugo je samo laž.

Ja sam se dugo čudila kako je moguće da neko može da poveruje u sve što neko kaže, a onda sam shvatila da ćemo verovati u one stvari koje nam odgovaraju, uglavnom, sudeći samo na osnovu sopstvenog jadnog iskustva. Ljudska je potreba da ga svi maze rečima i da govori „Tako je“, jer time postaje legitimno njegovo vašljivo mišljenje. A stav, pa stav je stvar trenutka.

Ja sam jednom pogazila svoju reč, nakon toga je bilo lako uraditi to svaki sledeći put, jer je isto kao kad lažeš sebe da nešto nije tvoja krivica.

Ja nisam u stanju da se lažno radujem ili odobravam gluposti koje će neko da radi, a onda kažem, zašto je i bitno šta ja nisam u stanju kad ljudi samo čekaju priliku da ti nađu manu ili se ne slože sa tobom.

Ja aspolutno ne stojim iza svojih reči u ovom trenutku, možda u nekom trenutku opet hoću, jer zapravo, nemam ništa od toga da se složim sa samom sobom.

O LJUBAVI I SITNIM DEMONIMA

Pita me da li više volim da nađem muzu ili da budem inspiracija. A ja već godinama samo simuliram umetnost. A i život. Usputno bacim reč pa ako se uhvati i primi i naraste onda je dobro. Ako ne, onda sam opet OK jer nisam zapravo ništa uradila, samo sam rekla.

Žao mi je što je bilo ko ikada pročitao moje pisanje jer je izgubilo čistotu za nju, ona bi bila dovoljna publika, jedina dovoljna. Ali, jele su te reči mnoge, i mnoge su bile u njima iako nisu tu živele. Jer lažiranje ljubavi opasan je zločin.

Taj pikasovski odnos prema ljubavi i umetnosti ali ni približno tako plodan i umetnički.

Pita me da li imam omiljeni bend, da li imam omiljenu knjigu. A ja odavno mrzim sve. Sve što je omiljeno i bilo moje jer nije bilo samo moje. I nije bilo samo za mene. Otkad sam počela da se volim prestala sam da ih volim.

Objašnjavam joj da je kod mene sve podložno promeni i da su definicije samo društveni konstrukti koji nas čine valjda sigurnijim, a ona kaže da joj rečenice koje nisu iskrene ne znače i da je bolje da ćutim.

Pita me o čemu pričam sa prijateljima. Uglavnom o nepravdama i tračarim, kažem. Volim male živote i ne volim da se otvaram, kad popijem onda je OK. Uglavnom popričam sama sa sobom ili sa tviterom, a ona mi kaže da se to ne važi, jer tamo nisam ja, tamo sam javna ja. Ne znam da li verujem u šekspirovsko privatno i javno, ta nisam dramski junak, a ona ubode jer može-ne, ti si pajac.

A jesam, izmislila sam sve. I sebe i priču i umetnost. Lažno i smešno, ako zagrebeš, a ne moraš.

Ma što se cimaš, uzmi ovaj lažni sjaj što ti dajem, daj da te izmenim i ovekovečim, jeftino i površno. Ali neće. Traži da kopam u sebi, po sebi, skroz, da nađem novu reč, da ne igram burleske.

Imam smisla za sve sem da imanje smisla pretvorim u (s)misao.

Pita me šta hoću od današnjeg dana i zašto uvek žalim za juče kad ni tad nisam znala šta hoću.  A ja nemam objašnjenja za autodestrukciju  i ne umem da artikulišem želje. Koliko jako smem da zamislim? Koliko hoćeš, to si ti. Nisam kao dete baš želela, kažem joj, između mene i mašte je bila realnost.

Pita me da li sam ljubomorna. Krenem da vrtim slike ljudi kojima zavidim i znam da uvek zavidim na novcu. Da li je ljubomora zavist, pitam je. Zašto ne možeš samo da odgovoriš na pitanje, pita me.

Svet će uvek da se ruši pod nama jer ljubavnici poremete ravnotežu svojim potrebama i izolovanošću, znaš, ovaj kosmos ne trpi kad stvoriš svoj, ljubomoran je. Ljubavnici su veći kreatori od umetnika, nadovežem se na njene reči, oni pravi ljubavnici, koji zaista odvoje sebe od sveta, ljubavnici-isposnici

U ZEMLJI FUDBALA I PLAGIJATA: BITI ILI NE BITI

Razmišljam o Hamletu ovih dana. O situaciji u kojoj nešto sumnjaš, osećaš, a onda ti „dokaz“ toga bude reč nekog duha. Sumnja, sama po sebi je gora boljka od jasno definisanog bola. Izjeda i okrećeš se stalno da vidiš hoće li se danas desiti to u šta sumnjaš. Možda se ne desi nikad. A još gore je ono kad se tvoja sumnja, tvoje očekivanje desi nekom drugom, pa pogledaš i misliš, ok, sad sam ja na redu.

E sad, razmišljanje o tome da li Hamlet može da poveruje objavi duha. Tu se otvara problem. Prvi problem je što će Hamlet krenuti da traži dokaze tvrdnji. Tada se otvara u njegovoj glavi pitanje šta je tačno tačno i čemu verovati.

Drugi problem jeste pitanje da li ste svi pročitali Hamleta. Da li ste samo informisani o čemu se radi, da li ste načuli, da li ste uopšte pročitali. Hamlet je srednjoškolska lektira. Nije bitno ko vam je predavao ovaj predmet, kako vam je predavao, rečeno je da pročitate. Niste pročitali jer: 1.Niste čitali generalno, 2.Čitali ste prepričano, 3.Imali ste zaključenu ocenu pa niste ovu lektiru morali da čitate, 4. Niste se cimali oko čitanja jer profesor nije provaljivao ko čita. Šta god bio razlog nečitanja, zajednička osnova je da svojevoljno niste skočili na jedan stepenik svog obrazovanja. Možda ste smuljali lektiru, provukli se. Olakšali ste sebi.

Ovih dana živim u Srbiji koja pljuje po lakšem putu obrazovanja, Srbiji koja ismeva sve što joj nije isto, živim u Srbiji lažnih doktorata i blama.  Živim u Srbiji gde se ljudi ponose ukoliko nešto prepišu, srede, izmuvaju, zeznu profesora, ne izvrše svoju dužnost, plate nekom da im napiše rad. I u Srbiji koja onda odjednom ima plagijat. Ili nema. E sad, dragi Hamlet premeri svaku stvar previše puta pre zaključka. Jer neke stvari prosto nisu logične pa da veruješ u njih. Mi Hamleti, pomalo beskičmenjaci, idealisti uvereni u moral i rad uglavnom na kraju izvučemo najdeblji kraj. U sopstvenoj režiji pred svetom uništimo sami sebe. U državi u kojoj se znanje stiče linijom nerada postavlja se pitanje da li smo ljuti na sebe što smo učili sve pa prošli očajno ili nam je genralno samo izražen osećaj pravde. Ni Klaudije nije postao kralj na pošten način. A da li je nešto trulo u obrazovnom sistemu Srbije, odgovor je verovatno da. Ostavljam mogućnost da posumnjam u ispravnost svojih stavova.  Teško je naći uzork i posledicu, tačnije, odrediti šta je uzrok a šta posledica. Teško je naći pametnog ali je jasno ko je poražen u celoj ovoj priči. Bilo koja osoba koja je SVOJIM UČENJEM došla do diploma. Osoba koja nije muljala, nije plaćala ispite za prolaz, osoba koja je uložila sebe. Opet, pitanje izdrkavanja određenih zaposlenih po fakultetiam i traume koje to ostavlja jeste nešto što utiče na pitanje ko nije budala u ovoj priči. Ako me razumete, razumete da sumnjam u sve, jer sve može ali ne mora.

Država Danska, ona Šekspirova, obezglavljena nasilno, i počinje da truli. Država danska danas, da je Šekspir živ, bila bi Planeta Zemlja. Aluzija je samo zbog truljenja. Tamo negde gde verovatno nikad neću otići, igra se sad World Cup. Fudbal, pivo, prijatelji vs. Gnev, politička ostrašćenost ili osvešćenost i protesti. WC je možda simbolika toga kako izgleda svet. Ne, te pare neće otići u izgradnju bolnica ili škola. I te pare neće otići siromašnima. Te pare će prosto biti date u izgradnju stadiona i u „hleba i igara“, naravno za one koji imaju hleba. Otkad je sveta i veka, postoje igre u kojima se slave pobede, a možda i više od svega i porazi. Fudbal definitivno ovih meseca dana utiče na naše živote. Zavisi da li smo gnevni što se neko bahati utakmicama a svet propada ili smo srećni što možemo da psujemo na televizore ili se radujemo pobedi. Hamlet nije mogao da ispravi učinjenu nepravdu, moga je samo da je osveti. Ovde, svaka neprofitna kategorija, nama, običnim konzumentima fudbala, potpuno je način bogaćenja nekom tamo. I taj fudbal, novac od toga fudbala neće otići u bolnicu. Možemo mi da raspravljamo zašto i u kakvom to svetu živimo, možemo mi da kažemo da nam mažu oči plagijatima i fudbalom, i da zaboravljamo na naše probleme tako. Možemo, i mi i govorimo. I Hamlet je razmišljao i govorio. A kad je uradio? I da li je to bilo to? Da li je to bilo to? Da li je svako od nas akcioni junak ili smo samo bića promišljanja?

Ako samo TI vidiš problem da li problem postoji?  Otvaranjem previše pitanja nećemo stići do odgovora. Nećemo stići do saznanja ni ako odmahnemo glavom, slegnemo ramenima, smuljamo nešto, prihvatimo stvari kao date. Ovaj WC se igra u zemlji protesta. Tako čujemo i vidimo. Neko nam je rekao, TV nam je servirao. Ovaj WC se igra. Tako čujemo i vidimo. Tako čujemo i vidimo, tu je problem. U našim stavovima i zapitanosti o stvarima van nas, našeh bivstvovanja, pitanja šta mi da uradimo za nekog. MI čujemo i vidimo. Kao i u prvoj priči ovih dana. I samo smo gnevni ili nam je svejedno ili ma, ko zna. Na kraju je sve tragedija pojedinca. Sumnja u sistem, u pravdu u sebe, osećaj izneverenosti i pogrešnih poteza. Pitanje kada će se nešto baš tvoje dovesti u pitanje, kada ćeš bat ti biti u tom najgorem položaju nemoći, kada će tvoja egzistencija zavisiti od nečijeg pogleda.

LJUBAV JE SAMO BLOG

Da, u ljubavi imaš pobednike I gubitnike. One koji ostavljaju svoja uverenja, ponos, delove kože I one koji su ostavljeni.

U ljubavi imaš one koji ostavljaju mrvice kamenja da znaju kako da se vrate I one koji jedu ostavljenje mrvice hleba. U ljubavi imaš. Ako imaš ljubav. Ako odeš ispod sebe iznad Ega, ako daš onda možeš da vidiš šta imaš.

U ljubavi imaš one koi očekuju I obožavaju I one koji vagaju I kroje. Imaš one koji krote I one koji divljaju zbog toga. Imaš more ispisanih stihova I zaboravljenih lozinki srca, imaš gomilu parčića iscepanih papira I imaš tonu nenapisanih reči.

U ljubavi se sakriješ da te ne izudaraju do kraja misli o mogućem kraju, na kraju ljubavi se otkriješ da izađe sve. Tu su I činjenica da sa nekim ne možeš ono šta hoćeš a sa drugim nećeš ono šta možeš. U ljubavi možeš do sutra da taktiziraš, al ne zaboravi I da neko treći može da povuče potez. U ljubavi svugde vidiš duhove I laješ I na svoju senku u ljubavi se sakriješ I drhtiš kad pogledaš kroz lupu. Kod ljubavi imaš toliko da maštaš I imaš ono o čemu nikad nisi, upoznaš neočekivane svetove I odeš u nepoznate delove drugosti. U ljubavi odlaziš da bi se vraćao I vraćaš se jer ne možeš više da ideš I ukopaš se jer blatnjavo al je tvoje, u ljubavi nemaš titule, imaš samo nadimke. A onda imaš gađenje na reči I mrštiš se na opšta mesta. U ljubavi imaš intuiciju I čep za intuiciju, osmeh oko glave, I glavu bez mozga.  U ljubavi imaš kreatore I marionete, imaš noževe u leđa I leđa od noktiju. U ljubavi uvek imaš boljeg za sebe ako nisi srećan sobom u ljubavi nikad nemaš boljeg za sebe ako izgubiš. U ljubavi imaš tradiciju I običaje I pravo da nemaš ništa od toga. U ljubavi ima da boli jer svakog dana može da ode, u ljubavi igraš a nemaš pojma šta je sledeći ritam. U ljubavi imaš suparnika kao iz viteških romana, arhineprijatelja I neko bačeno prokletstvo. U ljubavi se spotakneš na svoj pogrešno protumačeni korak.  U ljubavi imam ja u tebi I mrzim to ti u meni I ne vidim se više u tvojim očima I hajde da budemo jedno zauvek I odlazi zauvek mrzim te.  u ljubavi imaš njene bademe koje ti krišom stavi u torbu da te obraduje  I imaš karte za koncert omiljenog benda jer više ne moraš da moliš prijatelje da idu sa tobom. U ljubavi imaš rezervisana samo da niko ne sedne pored nas sedišta u bioskopu I karte sa projekcija na koje niste otišli. U ljubavi imaš odložena viđanja sa drugima I šetnje po parkovima. U ljubavi ti ne smeta kiša I hladnoća u ljubavi rasteš. U ljubavi I u najvećem gradu živiš samo vaš mali film, u ljubavi je soba Njujork ako je ona u njoj. U ljubavi imaš svaki dan da se još više zaljubiš I uhvatiš sebe kako se raduješ dolasku. U ljubavi imaš tužne rastanke I strah od lomljena srca. U ljubavi imaš ceo svet. Od balona. I iglu. u svojim rukama

NEĆE VALJDA U MOJE DVORIŠTE

Mislim da je u jednom trenutku moje srednje škole u Jaši Tomiću bila poplava. I tad je kuča jedne od devojaka što je išla sa mnom u razred bila poplavljena. Nisam baš mogla da skapiram kolika šteta može biti od vode, pa sam otišla do jedne brane što su ljudi izgradili, i sve mi je bilo jasno. Našla sam se tada pred nabujalom rekom i nekim džakovima naslaganim, koji se jedva opiru i pred nekim ljudima što otprilike stoje i mole Boga da reka ne raste više.

Za sve to vreme poplava u Jaši Tomiću i u još nekim mestima, znam da su komentari ljudi bili „Valjda neće kod nas“ i „Dobro je da nije kod nas“. Čak znam i jednog rođaka koji je išao u jedno od naselja da gradi branu i pomaže ljudima, i za njega su ovi iz neugroženih područja govorili da je budala. Jer, zašto bi ti pomagao nekom, nije u tvom dvorištu. I ćuti, dobro je samo da nije kod nas, a jbg, jadni ljudi, ali snaći će se.

Evo, danas, pored svih najava da će biti sranja, svi su uradili ništa. Da smo u Americi, ljudi bi uveliko bili evakuisani. Mislim, koliko god da se smejemo američkim zalihama hrane u slučaju katastrofa, mislim da sad kapiramo da je ipak potrebno imati to. Ali ne, većina ljudi ovde živi po principu-pa neće valjda mene. I samo da nije u mom dvorištu-a to što se dešava napolju, jbg. Država Srbija očigledno nema nikakav plan za nas obične građane, nebitne posle izbora, u slučaju katastrofa. Sve mi se čini da je gospodin ministar za ove situacije vođen onom čuvenom-Molim te, Bože, nemoj nas. Ili još bolje, ma neće valjda nas, jer svi znamo da se sranja uvek dešavaju drugima. E, a pošto se svi molimo da se sranja ne dese u našem dvorištu i za vreme našeg dežurstva, nadležnosti-zato smo u govnima. Stvarno ne znam šta je tačno moglo da se uradi da ova katastrofa bude sprečena, ali verovatno nešto jeste.

Bio je onaj minus beskonačno od temperature pre koju godinu. Nije bilo vreme izbora, pa ljudi nisu pisali o ljudima u Banatu zavejanim satima u kolonama i o ženi do koje se hitna pomoć probijala peške da bi je nekako otpremili do porodilišta. Nije bilo potrebe. Neki ljudi se zaglavili u snegu, koga briga, nismo mi. I tamo negde prema Rumuniji, u zabiti, vrlo bitno. Postalo je bitno kada se to prvi put desilo nekom koga poznaješ. Ali tad shvatiš da tragedija ima ličnu notu. I da si i dalje bez ičije pomoći jer nikom nije bitno sranje koje se dešava van njegovog dvorišta.

Kada ti umre neko-tebe boli do smrti, ali svet nije ni primetio. I dalje je sve na ulicama isto. I u susednom dvorištu je isto.

Odvratno je živeti u sistemu u kom se zapravo sms-ovima, RT-ovima i šerovima moli za prikupljanje pomoći, ali one osnovne, najelemntarnije, jer ne postoji dovoljno razvijena svest ljudi da se sranje apsolutno itekako dešava i u njihovom dvorištu. I  onda zavisiš od onih koji su malo svesniji i malo empatičniji.

Kad sam bila mala, bilo mi je strašno što je u dvorištu do našeg živeo čovek koji je imao onog psa što istrčava za prolaznicima, pa niko skoro nije prolazio ni pored naše kuće, i zaista sam se osećala bedno. Eto, nismo mi krivi, ali zašto je baš moja kuća morala biti ta pored koje ljudi izbegavaju da prolaze. A onda, ovo bukvalno moje dvorište se širi na metaforički prostor, i shvatam da svi oko mene tako funkcionišu. Od onog „Joj, samo nemoj mene da prozove, nisam učio, žrtvovaću rođenog barta ako treba, samo nemoj danas“, „Ma boli me uvo, neće valja mene“, „Briga me, nije se desilo meni“, do ovih stvari gde se smejemo bilo kome ko ima zalihe za slučaj nužde.

Ovo, neće valjda u moje dvorište je apsolutno odraz stanja svesti ove nacije.

SVE SE UVEK DEŠAVA DRUGIMA

Prošao je još jedan dan u kom se ništa nije desilo meni. Nisam dobila otkaz, nisam ostala gladna, nisu mi hakovali naloge, nije mi poplavljena kuća, nisam se učlanila u (jedinu) političku stranku, nisam dobila posao koji želim, nisam spavala na ulici, nisam pozvala roditelje da čujem kako su.

O tome da li se zapravo išta desilo u ovom danu, da li je ovo egzistencija ili nije, ni ne želim da pišem, o tome su već pisali mnogi pisci. Fokusiraću se na nije se desilo meni. Sve što sam nabrojala se sigurno nije desilo još mnogima. Ali isto tako, nekom se sigurno desilo. Samo, ceo život se sve dešava tamo nekom. Nekom koga nikad ni ne upoznaš. I koliko god ljudi da upoznaš, neće se desiti nikom koga poznaješ. Sranja se dešavaju, ali strancima. Nešto mi prolazi kroz glavu, pošto tamo kod osnovne škole stoji spomenik poginulima u Prvom svetskom ratu, a moja se baba hvalila tim ratničkim genima koje vučemo, sećam se da sam tužno tražila naše prezime napisano tamo (naravno, nije ga bilo), i rekla sam babi da ne smatram herojstvom neko učešće u nekom ratu koji si preživeo. (E, sad, zašto sam recimo, ovu rečenicu zaboravila da napomenem terapeutkinji svojevremeno, ne znam). Mislim, kad rastete otrovani pričama o ratnim herojima, Pinkiju, Ahileju, jasno vam je da se iz rata ne vraća. A ja sam bila malo ljuta što eto, moja falimija nije bila sposobna ni da pogine u ratu. Poenta ovoga jeste što, tadašnje priče moje babe, one koja je preživela Drugi svetski rat, meni apsolutno nisu bile zanimljive. Ali ni najmanje. Tražila sam da mi iskopa neku zanimljivu priču o porodičnom poreklu, neki sukob između naše familije i nekog drugog, da mi kaže kako sam usvojena, tipična fantazija deteta, ali ništa. Zaključila sam tada da se i zanimljive stvari dešavaju drugima.

Znaš ko se udao, znaš ko se razveo, znaš ko je umro, znaš koga sam danas srela, i ta omiljena pitanja kojima potvrđujemo da druge osobe postoje. Jer drugi postoje samo dok im se nešto dešava čemu svedočimo ili šta možemo da proverimo. A šta je između? Stvarno mi je trebalo dosta godina da percipiram da neko može u istom ovom trenutku da sedi i ne radi ništa i da bih mogla da ga pozovem da se igramo. Ili da prošetamo. Često sam isključivala i sopstveno postojanje bez prisustva svedoka. No, dobro, ostavićemo i ove rečenice za već jednom pomenutu terapeutkinju. Suština je, bilo mi je veoma teško da percipiram da dan može da se provede obično i da to jeste život. Jer, svi oko mene su postavljali pitanja o nekim društveno prihvaćenim bitnim danima u životu, i smatrala sam da se samo to broji. Da ako igram utakmicu, ne važi se moja igra ako nisam proglašena za najbolju na meču. Iako mnoge stvari nisam shvatala, veoma rano sam shvatila da ljudi pamte samo najbolje i najgore. Da nešto svakodnevno, obično, jednostavno već imaju i mogu sami.

Ali, i tu postoji caka. Ne sme da ti se desi ništa loše što može da se desi i ostalima, jer će se onda osećati neprijatno u tvom prisustvu. Bitno je da imaš manje novca od nekog. Ali, ne sme da se desi odjednom. Ne smeš da izgubiš sve preko noći. Jer, loše stvari se dešavaju strancima, ako se desi nekom koga znaš, može i tebi da se desi. Bez posla smeš da ostaneš samo ako je otkaz popilo bar pola preduzeća. Onda nije tvoja krivica i može da se desi svakom i desiće se kad-tad. Ako se na tebi prelomi, ako si samo ti otpušten, e onda se čuvaj. Ne smeš da se izdvajaš u gubicima.

Meni se danas nije desilo ništa. To što je verovatno na ulici još jedan prosjak, što je nekom umro otac, što neko nije primio platu mesecima nije moja stvar. To su nepoznati ljudi. Smrt, siromaštvo, bolest se uvek dešavaju drugima. 

SMRT 2.0

Smrt je onako tema. Teško shvatljiva zapravo šta znači. Mislim, ako uzmemo jednu prosečnu osobu koja nije bila u životnoj opasnosti i kojoj još niko iz porodice nije umro.

Setim se baš često, kad sam bila baš mala, pitala sam mamu zašto i ona mora da umre. I pitala sam je da li je moguće da će naći lek od kog će živeti večno. Naravno, sad mi je jasno da čak i da taj lek postoji ne bi bio dat ni njoj no meni.

Dakle, smrt je onako tema. Za mene koja je još uvek nisam dodirnula skroz. Ne mogu da pretpostavim kako boli nešto što nisam osetila. Pa je smrt, onako, apstraktna tema. Naravno, opipljiva i sveprisutna, ali lirska.

Uznemirava me što zvuk telefona uglavnom znači da me neko može obavestiti o tome da je neko umro ili je bolestan.  I dalje verujem da se smrt dešava drugima. I nekad tako dok stojim na onom crvenom za pešake a nema nikakav automobil da prolazi Bulevarom, ne smem da zakoračim. Kao da tad osetim tu smrtnost u sebi, ali i dalje je smrt apstraktna imenica. Zamišljala sam sto puta kako bi izgledalo da neko umre. Jedino što sam uspela jeste da kažem, dobro, ajde da izbrišemo ovu scenu i krenemo iz početka. Ipak, živim u vremenu kada sve možeš da restartuješ. Sem života.

A onda, počnem da nas gledam, sve kao u lošem filmu. Sve nas koji sada dišemo slučajno zajedno. I odvratni čovek koji trese nos na ulici. I devojčica koja na leđima vuče insrtument veći od nje, i majka sa vrištećim detetom, i samo shvatim, jedino zajedničko nam je smrt. Da na primer sad automobil projuri dok smo na pešačkom, svi bismo umrli istovremeno. Ništa nismo imali zajedničko u životu. Čak iritiramo jedni druge. Gadimo se. Jer, svi mi, kao da ćemo večno živeti, gadimo se ljudi, njihovih navika i odluka. Tako ozbiljno shvatamo sebe, svoju zdravu ishranu, ostavljanje cigareta, moralne stavove, tako se grčevito držimo principa (koje ćemo naravno pogaziti čim nam to bude išlo u korist), a sa druge strane, tako olako shvatamo druge, odlažemo viđanja, ne javljamo se na telefone, ne govorimo im da ih volimo. Neverovatno je da je čovek u stanju da sve odloži u budućnost. Koju može da saplete jedna nesmotrenost.

Smrt je onako tema o kojoj su mnogi pisali bolje od mene. 

INTERNET I JA

Zanimljivi smešni sadržaji po internetu. Mislim, kako kad. Internet je sad kao kad vrtiš kanale na TV-u, možda i ubodeš nešto, jer ima previše sadržaja. A nije ni bitno. Naći će se nešto što će prikovati tup pogled uz ekran, pa će vreme proći.

Uglavnom, listajući internet, upoznala sam sve tipove ljudi koje sam izbegavala. A upoznali su i oni mene. Ali, neka oni pišu o meni, ja ću o njima.

Naleti optimizma kad smo mislili da će frend rikvest da nam promeni život. Pa zavidiš nekom ko ima preko 200 prijatelja, a ono taj neko dodao i svojih osam različitih profila. Elem, mislili smo da nam internet može promeniti život. Da su drugi zanimljiviji. Da upoznaju kutke interneta koje mi ne poznajemo.

Onda smo se zavoleli na tviteru. Sve neki prelepi  i prepametni ljudi živeli tamo. Dok se nismo svi upoznali pa videli da nismo baš lepi,a i pamet je diskutabilna. Uglavnom, sad smo po klanovima, osećamo se kao u lošoj vezi koju ne možemo da napustimo, i gadimo se stvari koje ljudi pišu.

Ali, otvaranjem interneta otvorili smo jedno saznanje. To smo zapravo i znali. Na svetu ne postoje prezanimljivi ljudi. Prepametni. I prelepi. I ne postoje tajna društva koja se bolje zabavljaju od nas. Jer, mi smo nekaom to tajno društvo. Internet je život u ogledalu. A nadali smo se da će nam ovo robovanje društvenim mrežama omogućiti da konačno pripadamo negde. Da se kao u bajkama odjednom vratimo u pravo nam kraljesvstvo. Kad ono, iza nikova bedni ljudi sa istim željama i bez ikakvih moći. Pih. Ništa od našeg kutka interneta koji sija samo za nas.

A onda, izađemo u grad i znamo ceo internet. Posredno ili neposredno. I znamo kakva će žurka biti. Znamo koga se gadimo, a u ovoj fazi ne volimo nikog jer nam je porasla „uticajnost“ na društvenim mrežama.  Pa izlazak u grad dođe kao sto puta odigran nivo igrice. Sve poznato, sve završeno.

Počeli smo da čitamonametnut sadržaj. Nećemo baš sami potražiti nešto, pročitaćemo šta je neko šerovao. I razmišljati o tome. Ili nećemo. Al to je super, jer nam je pažnja okupirana. Daćemo dijagnoze ljudima na osnovu onog što šeruju, podelićemo sopstveno viđenje sveta, bićemo online zadovoljni.

Sadržaj koji izvorno nas interesuje, sem ukoliko nije neka poslovna priča, zapravo postoji sve manje. Nema potrebe da pamtimo stvari, sve se da izguglati. Prosto ne znam kako sam ranije išta uspevala da zapamtim.

Internet mi je potvrdio da postoji i dalje istih, npr.pet tipova ljudi koji su postojali i pre njega. Pomogao mi je da na trenutak pomislim da mogu da volim druge, ali činjenica je da nekako ljudi ne mogu bez koristi i bezrazložno da vole nekog. Mislim, mogu da se slažem sa nečijim mišljenjem, ali ako nemamo kontakt u realnom svetu,za mene je ta osoba izmišljeni lik interneta. Kao junak koji se pojavljuje u knjigama jednog pisca. Mogu i bez njega. Mogu sa njim. Upopunjava moje vreme do novog junaka.

Internet me je naučio da lakše kažem volim te i umirem od smeha i draga i ljubim te, nepoznatim i nebitnim i kad ne mislim tako. Jer, internet prisnost je nešto najlepše na svetu. Naravno da nije, to je bljutava kategorija, skoro kao uzrečica.

Internet me je naučio da lakše nazovem nekog debilom, majmunom, da mu kažem da puši kurac, internet mi je omogućio da se izdrkavam na ljude koje ne poznajem. I to je omogućio svima nama. Mesto gde ćemo izbacivati, ali što je još bitnije, podgrevati svoju mržnju.

priča o jednoj paklici cigareta

Zapališ cigaretu u polu svetlu i već zamaštaš drugi život.

Ma kako oni iz filma il iz knjige, kako je dobro biti oni. Zamišljeni, i izmišljeni, kao uvek nasmejani i puni slobodnog kvalitetno provedenog vremena.  Telefon ćuti, i neće biti poziva za neki ludi provod koji zamišljaš u zagušljivom veselom baru. Filmska scena veselih pijanih ljudi, nasmejanih, nasuprot realnosti bučnih, na mokraću mirišljavih lokala. U serijama je i mamurluk simpatičan, a setiš se da te dva dana kasnije hrane vitamini c i različiti lekovi za glavu. Lekovi za glavu, kada bi moglo. Neko tamo negde ima tvoj život.

A nekako znaš da ako napraviš filmsku scenu da u životu mora da se desi kao u filmu. Ali, oni ne prikazuju ovih sto sati koje provodiš sam, sa sobom, sa progutanim vremenom. Da li više kalorija uneseš dok čitaš ili dok gledaš tv? Ali nekako, i ti junaci iz filma, sa kojima se identifikuješ, i oni su se ovako promašeni budili svakog jutra, do jednog jutra. Nikako da svaneš.

Šta ti vredi što razumeš pesme Nika Kejva, kada je to samo umetnost. Nije recept za život. To je tvoje parče isečenog neba. Ma čuj kako je ovo dobar stih, a jedino što se promenilo u tvom životu je jedna cigareta manje u paklici. Pa na trenutak izblefiraš da možeš, da je ovo poslednja noć tvog besmisla, pa zapališ još jednu.

Pa je presimpatična Tilda Svinton, i bože, ta harizma, i svi ti tvoji lepi izbori devojaka, pa kao nevidljivi orden zakačiš na grudi kako imaš oko. Pa ta jedna obična priča, možda su i nju maltretirali dok je išla u školu, a gle je sad. Da li žale svi oni na koje se ložila a oni je ismevali?

Pa kako ti znaš koliko je Gubitnik dobra knjiga a toliko njih je nije pročitalo, i kako, eto i uspešni su ljudi koji tumaraju bez smisla po životu. I tvoj život je dobar roman, samo još neko da opiše ovo ništa sa poentom. Film nije pri kraju skidanja, pa zapali još jednu cigaretu dok čekaš. Ma ni ne znaš da to radiš, to je sasvim normalna radnja. I znaš koliko je tebe oplemenilo čitanje i koliko je knjiga dobar prijatelj, ali malo već nisi u stanju da razlikuješ junake od sebe i života. I ne sviđa ti se ova nova tendencija pisanja da su svi junaci baš tvojih godina i eto, rade besmislene poslove i nemaju životne planove, i kritički to uz cigaretu objašnjavaš prijateljima kad ste na kafi.

A šta da radiš do u kasno u noć, kad vidiš da svi uz čašu vina ili piva rade isto što i ti, puše i čekiraju mejlove. I ti iz serija su isto tako sigurni u sebe, kao ti sad, dok gledaš kako ništa. Setiš se te drugarice šro živi sama već godinama, i radi do kasno, i nema dečka već veoma dugo, i skapiraš da se i ona vraća u prazan stan, i možda da je pozoveš da se vidite, niste dugo, ali nekako nemaš vremena, jer ovih dana možda iskrsne nešto  zanimljivo, pa nemaš baš jasan raspored u gomili imanja vremena. Ali, ići ćete na kafu, važno je setiti se. Kako je ona imala simpatičnog dečka, šta li je sa njim. I tako ti nebitni ljudi koje možda ni ne srećeš jer ne ideš nikuda, pošto tvoje društvo ima dva mesta u koja idete.

Plan za večeras je bio samo malo iskulirati, pa ili čitati ili nešto zanimljivo raditi, ali sad je već prošlo nekoliko sati i film se skinuo, a taman su ostale još tri-četiri cigarete, što je sasvim dovoljno za film.

NJEGOŠ SE PIŠE MALIM SLOVOM

Kada govorimo o književnosti srpskog romantizma, jedan od najznačajnijih pisaca je njegoš. Možda ništa ne vređa u ovoj rečenici. I sudeci po direkcijama, ništa ne treba da vređa.

Vratiću se na famozno upustvo pri pregledanju prijemnih ispita, a to je da kad se pregleda test iz književnosti, u tom delu se učeniku ne ocenjuje pravopis.

Razumem pedagoški, eto, nećemo detetu da dajemo dva zadatka i da ocenjujemo dva zadatka. Ako je pitanje „Ko je napisao Gorski vijenac“, odgovor koji se priznaje je i njegoš. Obrazloženje, odgovor je tačan, učenik je već imao pitanja iz pravopisa gde je ocenjen, ovde se ocenjuje znanje iz književnosti.

Šta je problematično? Zdravorazumski posmatrano, kako je moguće da 1.neko nije savladao pisanje velikog slova kod vlastitih imena 2.kako je moguće da neko to ne kažnjava.

Možemo mi ovako da posmatramo, kako je moguće da PROFESOR nije naučio đaka pisanju velikog slova. Moguće je. Profesor je za sve kriv. I činjenica je da možeš hiljadu puta objašnjavati istu stvar, kažnjavati sto puta, ovaj predmet je takav da imaš minimum 4 ocene, od kojih su dve na ponižavajućim pismenim zadacima, i učenik će izvući pozitivnu ocenu. Prosto, on prosto ne mora da savlada svaki deo gradiva. A i ako ih ne savlada, žaliće se dragom Ministarstvu, pa će mu ono izvući pozitivnu ocenu.

No, uzećemo u obzir i tremu na prijemnom. Brzina i strah su uticali na to da učenik ne razmišlja i da napiše Njegoš malim slovom. Pitanje je, zašto mu npr.na testu izengleskog, ako ubrzini i tremi pogreši end i and, ne priznaju odgovor? Ili, ako na testu iz istorije napiše 13899. u brzini i tremi, što mu ne priznaju odgovor? Ne, patiće njegoš, vuk,  puškin. Da li ćemo uskoro nailaziti na odgovore vuk, na pitanje ko je sakupljao narodne umotvorine. Zajednička imenica vuk. Tačno je.

Šta je ovde problem? Činjenica da se osećam poniženo u svojoj profesiji. Učenik NE MORA da zna. Moje jeste da predajem i učim ih. Ko je meni nadređeni? Ministarstvo. Koje će reći učenik ne mora da zna da se njegoš piše velikim slovom, ako ih pitam književnost. Ne razumem gde je sad ona priča da učenik treba jedno znanje da primenjuje na druge oblasti.

Sa druge strane, šta Njegoš malim slovom znači za nas? Činjenica je da se svakom čoveku ime i prezime piše velikim slovom. Ali, hajde zanemarimo i to. Šta će se stvoriti u mozgu, u stavu deteta koje pored hiljadu drvljenja da se lično ime piše velikim slovom, osvoji poene na ime napisano malim slovom. Ako mu je ovo prošlo, proći će mu mnogo toga, misliće. I zašto bih bilo koga slušao. Očigledno nije bitno da bilo šta naučim od onog što se drvi da je bitno. Najbitnije, osoba koja napiše njegoš malim slovom je pogrešila, i činjenično je nepismena. Ali, to nikom nije bitno.  Sem možda mučnim pregledačima testova koji provedu sate dajući poene na njegoše. I polako počinješ da se pitaš ko te ceni? Kome je potrebna tvoja profesija. Kad nemaš nikog ko će reći ma skini pišljivih pola poena, vidiš da ne zna osnovne stvari. Ali, nije bitno, možda sada još uvek nikom. Ali, ovo je početak sistemskog uništavanja kulture i društva. Ovoj državi su potrebni nepismeni ljudi kojima je lako baratati i koji se neće truditi da o bilo čemu razmišljaju. Mislim da bi u svakojdržavi bila sramota da se ime znamenite ličnosti napiše malim slovom. Za nas nije. Mi tad pitamo književnost. Možda dete ni ne treba da zna da je Njegoš lično ime, to je prevaziđeno, možda primer treba da bude neka ličnost koja mu je bliža. Jer, selektovanim uništavanjem nasleđa dobijamo čopore razularenih. Dete ne shvata da je uvredilo nekog pišući ime malim slovom. Ali, osoba koja izdaje direkcije treba da zna da je ova direkcija ponižavajuća. Opet ću da se vratim na pedagoško razumevanje, da ne možeš da ocenjuješ dva zahteva u jednom zadatku. Ali, kakouopšte možeš da dozvoliš da izdaš naređenje da se priznaje generalno netačan odgovor.

Šta onda ova država ceni? Da li ceni svoje buduće generacije? Ne, jer im dozvoljava da rastu nepismeni. Da liceni svoje radnike? Ne, jer im daje do znanja da mogu da predaju šta hoće kad neko sa vrha reguliše pravila. Da li ceni svoje nasleđe? Ne, jer dozvoljava da se onaj koji je zaslužan u kulturnom nasleđu piše malim slovom.