Srpska tradicija kaže: Ženu će oženiti samo kad joj naprave dete

Sedela sam sinoć na klupi i sela je pored mene žena koja je glasno pričala telefonom. Klupa je odmah pored autobuskog stajališta pa je promet ljudi ogroman i niko se ne zadržava duže od tih pet minuta koliko treba dok im ne dođe autobus. Žena je mojih godina, ali ona je od onih žena koje su jedva čekale da postanu žene pa izgledaju straije, ja i dalje ne verujem da sam u ovim godinama pa izgledam mlađe. No, ovo je tema za neki drugi post.

Žena je pričala sa nekim telefonom, čini se onako, dovoljno su bliski. I onda je, kada je već htela da završi razgovor, odjednom rekla , istovremeno srećno i ponižavajuće: „Opa, pa je l trudna pa se zato ženi?“. Ta sreća, ne zato što se, verovatno sin osobe sa kojom priča ženi, već zato što je žena trudna. Tako je, prva reakcija je bila-ona je trudna i sad će da se uda. Kako bi inače drugačije žena mogla da se uda? Pa ko je lud da se ženi ako mu devojka nije trudna. Zatim je, nekoliko sekundi nakon te rečenice prepune grozota, počela da se brani. Očigledano se osoba sa druge strane žice brecnula. „Pa, ne jeste, vreme mu je, ali sam mislila da je trudna. Što tako brzo, više bih volela da je Srpkinja“. I tako je nekoliko puta ponovila da bi više volela da je buduća mlada Srpkinja. Sada je već ta žena koja je sela do mene izvršila nasilje i vratila me čitavu večnost unazada. Možda sam i mislila da smo nekako napredovali, ali u deset sekundi telefonskog razgovora razbila je moje stakleno zvono.

Očigledno je, taj dečko ne živi u Srbiji. Gde god da živi, upoznao je ženu koja će postati njegova žena. Ali, zašto? Nit je trudna nit je Srpkinja. Pa dobrodošla u porodicu. U srpsku porodicu, u srpski mentalni sklop. Tamo gde se žene udaju samo ako su trudne i istovremeno ako je moguće ako su nevine. Ovo bismo nekako mogli da sredimo, bilo bi najbolje da se uda trudna nevina devojka. Želimo ti dobrodošlicu u Srbiju, u srpski narod koji svi mrze i rade protiv njega. U srpski narod koji oberučke prihvata strance. Eto, jedna devojka koja nije trudna i koja nije Srpkinja će se udati za nekog našeg. Pakost i mešanje u sve koja je tako karakteristična za ljude, juče je sedela pored mene na klupi dva minuta i porušila svaku nadu da će ovde stvari ikada ići na bolje. „Više bih volela da je Srpkinja“- rečenica koja nosi u sebi neverovatnio nasilje. Jedan slučajan segment, ta nacionalna pripadnost ide ispred toga kakav je neko čovek. I još nije ni trudna. Ali taj ton, taj osmeh koji osuđuje jer je eto zakačila i sad će morati da je ženi, ali istovremeno to je jedino i prihvatljivo zašto ne ženi Srpkinju. Da je trudna i nije Srpkinja, rečenica bi glasila ovako: „On je džek, oženio neku strankinju jer joj napravio dete“.

Brak se posmatra kao nešto čemu žene teže oduvek i zauvek, ali to može da se ostvari samo iz sažaljenja. Ili osećaja dužnosti muškarca. Što bi se iko ženio ako ne mora (jasno je, ako mu devojka nije trudna)?! Pa, zbog deteta, zbog deteta su se venačli. Kad je ona zatrudnela. Prokletnica. Garant je namerno.

Na kraju razgovora, žena je još jednom ponovila kako eto nije mislila ništa loše time što je pitala da li je buduća snajka trudna nego bi ONA više volela da je snajka Srpkinja. 

Omalovažavanje

Uopšte mi nije bitno. Da se krećem u čoporu ljudi, da imam svakog vikenda plan. U vikende verujem samo kao u tvorevinu kada ne moram svoje vreme da trošim na posao, ili trošim na ono šta ja hoću. U ljude ne verujem jer mislim da je svejedno. Provešće vreme sa bilo kim samo da ga provedu. A vikend je uvek tvoj. Čiji god da je još, i dalje je ipak samo tvoj.

U rečima se krije nesporazum. Sve što kažem biće pogrešno shvaćeno da bi dalje bilo pogrešno interpretirano. I onda mi zalepe etiketu. Lakše je kada se zna da je neko smarač/smaračica, glup/glupa, zao/zla, naivan/naivna. Tada se sve rešava u istom ključu. Podelile su se uloge u prvim susretima i niko ne veruje u promene u ljudima.

Podsmevaju mi se i podsmevam im se. Volim da osuđujem tuđe životne izbore, to me zabavlja. Isto kao što drugi vole da me podsećaju na moje greške. To ih zabavlja. Podržavali smo se dok nismo počeli da se omalovažavamo. Omalovažavanje je jedina iskrena stvar kod svakog čoveka. Kreće se od pretpostavke: Naravno da sam bolji/bolja od tebe i sve se čini da se to i dokaže.

Imam prijatelje sa kojima se uvek dogovorim da se vidimo i to nikada ne učinimo. Zato smo i prijatelji.

Ne umem da obajsnim sebe ne umem da shvatim tebe. Prokleta potreba da se ide u dubinu, a tamo zapravo nema ničeg. Saznanje da je sve prazno gore je od same smrti. Gledam a ne vidim nikog, samo sopstvene pretpostavke o tome ko su drugi. I tako i oni gledaju mene. Gomila pogrešnih pogleda, dok se naša bivstvovanja ne svedu na ogovaranja na kafama nekih trećih ljudi.

Svaki čovek je pisac mog života. Onoliko ljudi koliko sam srela, toliko života zapravo imam. U romanu svakog od njih imam druge supermoći zasnovane na njihovim pretpostavkama. Glavnu ulogu ne igram ni u svom životu. Hoću da mi budeš sestra/ljubavnica/drugarica/neprijatelj/majka. I onda, kada očekivanja budu izneverena krenu omalovažavanja. Jedini iskreni oblik komunikacije među ljudima.