No.3

Imala je još dve cigarete i deadline do sutra u podne. Ćutala je i pitala se zašto nije sišla da kupi još cigareta. Bilo je dva ujutru, činjenica koja ne znači mnogo kada prestaneš da postojiš u realnom vremenu. Društvene mreže su prihvatljiv način života ukoliko ti je stalo da imaš nekog pored sebe, a da možeš da odeš kad poželiš. U onom realnom vremenu bilo je divno jutro za opijanje i kajanje. Nije dobijala poziv u izlazak već nekoliko nedelja. Nije ni zvala u izlazak. Nepodnošljiva gadost prostorija koje mirišu na urin i alkohol ju je činila depresivnom. Gomila koja se izobliči nakon uzimanja spida, balezganje koje siluje uši, ruke koje se kreću ka svemu što je voljno da se prihvati. Rez. Pogled na ostatak teksta koji treba da završi. Bedno plaćena za posao koji treba da proda. Ipak, zadovljna što je plaćena. Realnost ju je naučila da nikad ne veruje u to da će dobiti novac za rad. Kada svuče masku dnevne rutine ostane zagledana u prazninu očnih dupji. U snažno osećanje ličnog neuspeha. U izdeformisano moralno načelo. U pogrešne vrednosti. Očijuka tako sa nesigurnom budućnošću češće nego što spava. A san se zamorio, pa ne dolazi. Zaglavio se prošlog meseca u bespuću alkohola.

Bilo je jednostavno nestajati u moru opijata. Spavati po razlupanim kućama, kućiti se u razlupanim glavama. Biti pametan u društvu zaludnih, među pametnima biti zaludan. Bilo je divno kad su vikende  i radne dane razlikovali samo klubovi koji rade, kad su se ljudi ređali kao na traci za trčanje. Beznačajni petnaestominutni seks sa još beznačajnijim ljudima. Ruke koje se uvijaju oko čaša, zenice koje se kriju od dnevnog svetla. Prijateljstva koja se zasnivaju na tome ko ima novca da plati piće, pića koja raskidaju prijateljstva. Smrad cigareta i jeftinog alkohola, bujica mudrosti pijanih, vihor grcaja da se svi osećaju isto, nesećane kao uslov zabavljanja, zabavljanje koje izaziva pogrde. Smeh u rano jutro, onaj ludački, kad je ceo svet tvoj. To trežnjenja, glavobolje, svrab.

Ispovraćala je tog jutra sve. Tablete, alkohol, krivicu, povraćala je zgađena nad onima sa kojima je razmenjivala telesne tečnosti, nad odvratnim telima koja su je nadvijala, zgađena nad sopstvenim kriterijumima kojih nije bilo, nad telom koje je skrnavila dodirima onih koji su u njoj samoj izazivali gađenja. Izlazilo je iz nje bez prestanka, mešajući se sa suzama, sve ono prljavo, pogrešno, prekratko, maglovito sećanje. Život je bio toliko ružan da nije umela da se skloni od pogleda. Lice unakaženo nemanjem samopouzdanja, dizano opijatima, omekšavano alkoholom.

Trežnjenje, dan prvi. Nije život, nije postojanje. Levitiranje nad nevericom. Krvnik sopstvenim mogućnostima, pogrešan glas jedne sudbine. Trežnjenje, dan drugi. Osećaj isparavanja godina, potiskivanje zaboravljanja. Trežnjenje, dan treći, dan koji je videla. Dan od jutra do večeri, ceo, sam, veliki, 24 sata ogromnog prostora. Trežnjenje, dan koji ne broji, i to je ovo jutro, kad je nad laptopom i gleda u redove na papiru. Kao nedonošče.

Modrice ostaju. Stežu. Modrice, odroni. Padanje u životu se ne zaboravlja. Ne postoji put kojim može da se popne. Dovoljno siguran. Toliko puta se strmoglavljivala, nije osećala. Padanje je bezbolno. Uvek još neko koga je mogla da povuče, da se survavaju zajedno, da nazdravljaju besmislu. Dobri saputnici loših odluka. Ništa nije gore od lažne sigurnosti, misli dok polako čita tekst na ekranu. Leteti na dole, sa svim potencijalima, množiti bedna preživljavanja uz još jednu cigaretu uz još samo ovo pivo. Talasi nagaznih mina poroka su najlepši jastuci uplašenim dušama. Krugovi se šire, predosada postaje uspešno veče, vikanje zabava, stav krivi kičmu pred narkoticima. Katarza bednika.

Prostor koji je beo u redovima koje ispravlja je plaši. Kao što ju je plašio dan u kom se ništa nije dešavalo. Sat, minut, sve je moralo teći. Gospodariti vremenom. Činiti da se pobedi dan, zadovolji život. Okretala se sada na te trenutke. Ne može da okrene glavu prethodnoj sebi, najradije je ne bi ni primetila. Čulo mirisa koje radi čisto je upozorava da je nimalo prijatan miris njene prošlosti. Nakupila je to đubre ispod prozora svog života i mora početi da ga rasčišćava.

Težina dnevnog svetla, na kom se vidi svaka pora lica podsetila ju je na broj godina. Proletele su, a ona nije imala nikakavu sigurnost. Morala je da stegne šake i natera se da krene. Neuspeh je u treznom stanju realan, ali je njen. Pokušaj se vredi više od pijanog balezganja. Mrzela je sada te oznojane zadrigle tridesetogodišnjake koji će sutra biti srećni jer su još jedan dan proveli u lebdećem stanju. Niko neće prepoznati kvalitet ako ga ne pokažeš, rekla je to sebi i vratila se tekstu.

Zvuk četa u rano jutro ju je podsetio da je ostala online. Pozdravi pri povratku iz grada. Na sekundu ju je zapahnuo miris ustajalog vazduha i nadimljene odeće. Kovitlac između da li sam stvrano to uradila i izviniću se sutra je ponovo napao srce. Previše puta je legla uz tu misao. Sada ne može da spava jer se enormno zatrpava poslom.

No.2

Izula je cipele, nije baš bila vična toj visini od još dvanaest centimentra koja su je nosila.

Zapalila je cigaretu, imala je na zglobu leve ruke opekotinu, da je podseća na dan kad je bila živa. Vrcave promene raspoloženja koje je do nedavno zvala pubertetom sada su pod kontrolom lekova. Kada im dozvoli.

Raspada se na unutrašnje delove sebe, na kučke i zavodnice, na device i lezbejke, na kaluđerice, slikarke i čistačice. Kud je pošla, i zašto mora da dođe, i zašto mora da ispuni obećano? Fantastični kolutići duvanskog dima  iz njenih usta postavljaju pitanja. Vitraž misli je polako seče. Oprezno se saginje da pomiluje stopala. Nikada ne zna koja ona će je napasti, ako samo ne bude pazila. Morala je da pruža ruku drugima koji nisu pružali njoj. Isparčanoj, a celovitijoj nego mnogi koje je poznavala. Imala je tu sreću da ume da jednu stvar doživi najvećim intenzitetom, da joj se zavrti u glavi od boja, da joj mirisi udare u slepoočnici, da čuje muziku koja najvaljuje pobedu, i paf! Sledećg trenutka je to običan dan, isti, zaboravljen, dosadan, prazan. Kao da izgubi baterije sebe.

Nagrizala ju je percepicija, ubacivala to kamenje u stomak, snažno, neukroćeno kamenje, udarala u kožu, širila se, a onda se naglo umrtvljivala, i ćutala. Zvali su to depresijom. Skupovi lekara, bivši momci, prve komšije, dokoni ljudi u kafani. Ako je depresija, negovaće je. U početku. Onda će depresiju nazvati kaktusom da može da živi sama dok je opet ne zavoli.

U tim, sada već više nego dvadesetogodišnjim grudima bujala je čežnja i rađala se strmoglavica-pobeći od sebe, doći sebi, naći nešto što nije izvesno, da izmiče i upada u onu Alisinu rupu, da ne zna kad će se završi, i još bitnije, da je svesna da traje.

Visoke su štikle za taj život niskog morala kakvav smatraju da vodi.

Uvek mrzi prisustvo drugih u bilo kojoj varijanti. Njihova mišljenja, govor, smeh, pretpostavke.

Ako živim pored vas, ne moram sa vama, razmisli i zapali cigaretu. Zapalila je jednu i kurvi, jednu devici, jednu umetnici, jednu vrištavoj nerotkinji, jednu obožavanoj,  zapalila je po jednu za svaku koju od nje očekuju.

Iščupala je davno ona taj koren, histerično je makazama odrezala niti, onako, da su i dalje iskrzane, pljunula je na sveću i otišla. Dugokosa i ranjiva, uvek se vucara po nečijim vlažnim snovima, i kao po navici, dođe tu da prespava, ali se ne koreni. Utvara misli. Uvek je radosno dočekuju nabreklih ruku i oznojanih jezika, zadrži se tu, nekoliko minuta ili sati, toliko traje njena večnost. Bežala je jer je bila potrebna, tražili su je jer je bežala. Nisu stizali da je napuste, jer je uvek napuštala.

Zagledali su je, kud god se kretala, a kretala se kud god su je zagledali. Život u očima drugih, u tom aplauzu uzdaha, uzdasi zbog života, pletivo svakog novog dana, sinoć naučena nova pesma. Nema kofer, nikada ne putuje dalje od sebe. Dehidrirala je od pogrešnih tumačenja sebe.

Kao veštica, svetica, dete, blizanac sebi, kao nasukani čamac sa bogatim plenom, kao siromašna plemkinja, kao rupa sa čarape koja se skriva u gostima, kao ona sva uvek u svakom obliku. Delili su je između sebe ali je nisu posedovali. Gledala je kako bez ikakve želje gleda u oči koje su je na svakom koraku proganjale. A ona je poprimala oblik, koji god su od nje zahtevali, a onda je kao i svako savršenstvo izmicala. Prazna, a široka. Usput, tog dana, kad je izula cipele, usput je zgazila i cvet. Bosonoga.

Zgazila ga je tako što je nogom prvo prešla preko cele stabljike, osećajući među nožnim prstima tu hladnoću i vlažnost jedne biljke, zatim se cvet ispravio, pobegao kda je pokušala da dodirne te grube svilene bele latice. Prljava zemlja, opušci, otpaci, sve je to raslo zajedno sa cvetom. Gledala ga je još trenutak kako se vijori uznemiren njenim dodirima i onda ga je stabanala. Krvnički, nekoliko puta pomerajući stolao po cvetu, ne dižući nogu sa zemlje. Ostala je odvratna sluzava zelena mrlja i neka iskrzana bela latica na njenom stopalu.

Štetočina. Uništiteljka. Spasiteljka. Nije ni bitno.

Ponovo je zapalila cigaretu, držeći sada obe cipele u desnoj ruci dok je hodala po beloj punoj liniji. Znala je da nema automobila. U njenoj zabiti svi su mrtvi. Duhom svakako. Utvara realnosti i realna utvara.

No.1

Imao je idealne uslove, samo nije znao za šta.

Ćutao je I uzeo još tu cigaretu što je odlučio da nikad više neće, ne ostavlja se pušenje a da je ostala jos jedna cigareta u paklici. Unakrsno je ispitao odluku od sinoć I shvatio da odluka nije u pravu. Alkohol je izbijao iz jastučnice, iz sećanja nikad neće izbiti greška prethodne noći. Pejzaž je bio pod snegom I činilo mu se da je klinički mrtav. Zauzdao je ruku da mu ne razvali šamar, bol nije podnosio. Miris cigarete ume da izazove kajanje. Bar ovog puta. Naviranje sećanja načinjala su onaj deo prošlosti koji je zaboravljen. Oni delovi sekunde koji su potrebni da izbaci dim iz pluća su mu dolazili kao pauza u razmišljanju. Tad je gledao koliko vešto pravi kolutiće od dima. Pravilo je bilo da se u spavaćoj sobi ne puši. Sam je doneo to pravilo. Da ga ne grebe dim noću I da se čaršavi osećaju na omekšivač a ne na cigarete. Drugo pravilo je bilo da u spavaćoj sobi nema televizora. To pravilo još nije bilo sprovedeno, a posle sinoćnjeg ispada pitao se hoće li ikada I biti. Zamišljao je, od detinjstva, tu sobu u kojoj će spavati sa onom sa kojom bude provodio život. Ogroman krevet, I nekoliko komoda. Kraj. Nema televizora. Potrebni će biti samo jedno drugom. Svaku godinu svojih dvadesetih je proveo na ogromnim ili manje ogromnim krevetima iznajmljenih soba, u kojima nije bilo dozvoljeno pušenje, gledajući televizijski program. Zgužvao je paklu cigareta I zakoračio ka kupatilu. Odraz u ogledalu ga je pozdravio nevericom. Izgužvani podočnjaci I crvenilo u očima su se presijavali na beloj koži. Kosa, ulepljena pivom I voskom dobijala je tamnu nijansu. Nos mu je delovao izrazito velik . Nije da nije navikao na ovakvu sliku sebe u ogledalu.  Noći koje su obećavle pretvarale su se u jutra od kojih je bežao. Iskrivljena slika je bila dokaz zabludne realnosti. Plaćao je litre alkohola da bi ga uvele u ekstazu. Godinama je tražio savršen način da se zaboravi. Ali, sve njegove gluposti su ljudi pamtili I vraćale su se na sledećim skupovima, zabadale se poput bumeranga sa oštrim vrhom. Gledao je sebe u ogledalu I video je kakav je. Podmornica od čoveka. Ispliva I zamisli da je brod I uveri druge da mogu bezbedno da se voze. I onda zaroni, da ga površina ne sretne sa konkurencijom ili da ga talasi ne sažvaću. Nije bio dovoljno umetnik da bi bio propao, ali je time ipak pravdao svoju oronulost. Stereotipnim nadražajem da je neshvaćen. Samosažaljenje je vodio pod ruku češće od ljubavi. Pljunut u svaku mogućnost napretka odlagao je dodir lica sa vodom. Odlagao je početak trežnjenja I kraj mogućnosti da se sve nije desilo. Nekoliko puta do sada nije mogao odmah da poveruje da su se neke stvari okončale. Bio je od onih koji bi radije proživljavao sam dan kraja nego suočavanje sa istim sutradan. Imao je pre nekoliko godina devojku sa kojom je bio u čudnom odnosu. Na relaciji dva grada u regionu I Pariza kao potvrde da je ona prava. Ta koja neće hteti da ima televizor u sobi.  Naravno da je išutirao želudac još prve večeri kad ju je upoznao da ga ne bi ometao istinitim kazivanjem da ipak ona može da bude samo savršena zaljubljenost o kojoj će rado pričati sa nevericom, I prepustio se maštanju. Bio je spreman da menja ceo svoj život. Pod celim životom u tom trenutku je podrazumevao vrstu muzike koju sluša I mesta na koja izlazi. Bio je smešan u ozbiljnosti kojom je pokušao da život shvati neozbiljno. Začaran idejom života u Parizu, sedeo je u svojoj sobi I gledao televiziju kad god se nije viđao sa njom. Ostavila ga je onog dana kad je doputovala iz grada svetlosti. Sutradan je prvi put plakao kad je shvatio šta se desilo. Odvrnuo je slavinu I potekla je voda. Polako je počeo da odmotava film u glavi. Neverovatno mu je bilo da stvar koja postoji godinama može da nestane u jednoj večeri, jednom satu u jednoj pogrešnoj reči. Taj osećaj da ono od juče danas nema sutra I da je zauvek ostalo u juče nikad mu nije bio stran. Uvek se divio konačnosti. Zato je retko šta I započinjao. Konačno je skupio šake da voda ne prolazi kroz ruke. Zapljusnuo je lice I sakrio suze. Zaurlao je. Sve ono od čega je bežao sam je dozvao. Pružao je ruke jedinom što je moglo da priđe. Usamljenost I tišina I televizijski program. Sveto trojstvo njegovog straha. Lažna sigurnost jer u promenama se krije mogućnost. Da neće gledati svoje načeto suzama lice, da će neko biti svedok svih stvari u kojima greši. Gušio je ljubav da ne bi umrla sama od sebe. Plašila ga je čak I promena vremena emitovanja televizijske serije. Plašio se sedih vlasi kose, podočnjaka koji su se zauvek nastanili na njegovom licu, svih obećanja koje nije ispunio, ružne navike da pikavce ne gasi nego ih ostavi da gore u pepeljari, manične potrebe da odeća mora da se pere posle jednog nošenja, stvari stoje tamo gde su prvi put ostavljene. Sve to neko drugi može da poremeti. Kako će onda znati ko je on? Krik je probijao u komšijske stanove u ovo nedeljno popodne, narušavao uverenje da je dokolica izbor, izbijao ispod sigurnih pogleda zaključanih patnjom. Zauvek podstanar, bez stalnog posla, bez ozbiljnog izgleda da ikada bude poznat u umetničkim krugovima. Šta on ima kome da ponudi nije pitanje, već šta ima da ponudi sebi. Zaboravljanje postojanja mu je prešlo u naviku.