RAT NEMA ŽENSKO LICE; niti lice uopšte

Čim se tamo digla buka oko Nobela za književnost, isplivalo je nešto što me je zainteresovalo. Jedna spisateljica ili novinarka iz neke od bivših SSSR republika, piše nešto o Drugom svetskom ratu i o Černobilju. Onda sam shvatila da ja jedva čekam da bude prevedena na srpski. Interesovalo me šta to tačno piše o ženama u ratu.

Naslov knjige Rat nema žensko lice odmah vas tera da je prelistate. Da bacite pogled na tekst u kom će neko, neka žena da piše o tom „ženskom ratu“ (kako ga sama naziva nekoliko puta u knjizi), i zašto tvrdi da nema žensko lice.

Svetlana Aleksijevič već na prvoj stranici svoje knjige razvija tu tezu o ratu koji i dalje traje, i da je istražujući žensku stranu, žensku istoriju, žensku borbu došla do saznanja da se Drugi svetski rat završio 1945. kako piše u knjigama istorije, ali da je za sve učesnice rata on sve sem istorije. On je njihova sadašnjost, njihova prošlost , on je podelio svaku od njih na onu koja je ušla u taj rat i onu koja je posle živela sa tim ratom i živi i dalje. Nisam bila sigurna na početku da razumem šta znači to. A onda je Svetlana Aleksijevič, vešto, novinarski, pustila žene da pričaju. I prvo što primetite dok čitate te prve strane jeste da se osećate kao da gledate dokumentarac. Nekoliko rečenica izgovori jedan glas, zatim na istu temu neki drugi glas kaže svoje, pa treći... pa tek onda krene nečija priča. Kao kad se smenjuju osobe koje pričaju u dokumentarnom filmu. Ne znate koliko imaju godina, nemate predstavu kako izgledaju, ko to govori. Samo ostajete nemi pred onim što izgovaraju. Taj njihov rat, njihova priča o ratu, te rečenice isprskane krvlju, obasute mecima, iskasapljene, ti košmari koji ih proganjaju postaju i vaša priča. Posle sam videla da je ovaj način pisanja, kako to radi Aleksijevič nazvan „polifoni roman“. I tačno, nije ona prva koja se služi polifonijom u svom delu ali nisam do sada naišla na ceo roman ispisan u glasovima. Ona je ovim potezom učinila da iz književnog dela nestane junak u klasičnom smislu te reči. Glavna junakinja romana je Žena. Koja ima milione glasova, i nekoliko dominantnih osobina i osećanja. Drugi junak je Rat. Nema tu nikakvog razvoja lika, ne pratimo ničiju priču, nema zapleta, a opet, ovo je priča o ličnim tragedijama, o tome da onom koji čita bude jasno da su se te žene promenile čim su uzele pušku, ili stale iza korita da peru veš sa fronta ili počele da previjaju ranjene. Te žene su bile između 16 i 20 godina kada su otišle u rat. One iz njega nisu nikada izašle.

Jedna od najpotresnijih stvari, pošto nije da sam baš razmišljala kako li je bilo nekom ko se vratio iz rata, bio mi je trenutak kad sam pročitala priču jedne devojke koja je rekla kako joj je majka tri dana posle povratka iz rata dala hranu i rekla „Ako ne odeš iz kuće, tvoje sestre se nikada neće udati“. Da, posle povratka iz rata, u očima svih, ta žena više nije bila heroj, ona je bila kurva koja je četiri godine pucala i svašta još, zar ne, radila sa muškarcima. I to se još pominje na nekoliko mesta, o tim naročito seoskim tračevima koji su pratili posle žene koje su se vratile iz rata. O ženama koje su ih krivile da su im zavodile muževe. O porodicama koje su bile osramoćene jer je njihova ćerka bila u ratu sa muškarcima. Muškarac kad se vrati iz rata on je heroj, žena kad se vrati iz rata ona je kurva. Na konto toga, strašna druga stvar o tome šta znači zapravo biti žena je u sledećoj parafrazi iz knjige: „Muškarac ako se vrati bez ruke ili noge, on je ratni heroj, oženiće se. Žena ako se vrati iz rata bez ruke ili noge, bolje da se nije vraćala“

Sjajnu stvar osvetljava Aleksijevič u ovoj knjizi- zanimanja u ratu koja nikada nisu bila navedena u udžbenicima. Radila je intervjue sa pešadinkama, ilegalakama, praljama, telefonistkinjama, medicinskim sestrama, snajperstkinjama. Odlučila je da ubaci što više glasova, da se čuje što više priča o ratu. Sama je rekla da ne može biti isti rat jedne pešadinke i jedne avijatičarke. Ali, prevarila se. Sve one su ga isto doživele. Mučno, intenzivno, svima je prekinuo mladost, snove, a kasnije im promenio život. Nikada nisam pre ove knjige razmišljala o tome ko je kuvao ili ko je prao veš, a kad pročitate ovo, biće vam preteško da zamislite sebe kako 24 sata perete veš, kao što su to radile ove žene. I one su deo rata.

Mnoge od ispitanica koje su se čule u ovoj knjizi su  godinama ćutale o ratu. Sve su u rat krenule jer Domovina mora da se brani. I ko će da je brani ako ne one. Mnoge su molile da budu poslate na front. Posle su neke rekle da ćute o ratu jer je priča sada drugačija. Ostala je samo pobeda nad fašistima. Priča o Staljinu se promenila. O partizanima. Preispituju taj rat od 1941-194 kroz oči sadašnjih priča o političkoj sceni u SSSR-u tih godina. Bilo mi je fascinantno kako je suptilno provučeno kako Ruskinje doživljavaju Staljina, kako Ukrajinke posle one gladi u Ukrajini, kako Beloruskinje. Ni na čiju stranu ne staje autorka. Ona prenosi začuđenost jedne prosečne devojke koja o Staljinu sluša jedno i susreće se sada sa različitim mišljenjima. Fantastično je naznačena i ta istorija Rusije i ostalih Sovjetskih zemalja, građanski rat(ovi), logori, izadaje, provučeno je sve i to provučeno tako da zaista zadrhtite nad vremenom koje se opisuje u knjizi. I opet sve one, bilo da su bile proglašene za narodne neprijatelje, ili one, ili njihovi očevi, bilo da su bile protiv Staljina, verovale u Boga, sve su one krenule da brane svoju Domovinu. Kako ih je posle ta Domovina dočekala, pročitaćete.

Mnoge od njih su bile majke kad su pošle u rat. Jeziva mi je bila priča o majkama koje su ubijale svoju decu da ne bi plačem odala položaj čete. Ili o majkama koje su na izvršenje zadataka išle sa decom. Rečenica koja mi se urezala jeste da je jedna žena u jednoj ruci nosila ćerku u drugoj mitraljez a na leđima pisaću mašinu i komandir joj  je rekao da muškarac ne bi to mogao. Ne bi. Te žene su bile vojnici, ali i majke. I devojke. I kretale su u rat u najboljim cipelama i u suknjama. I želele su da ne poginu ne jer su se plašile smrti, to je bila smrt za Domovinu. Već nisu želele da poginu jer ženski leš nije lep. I uvek ta estetika. Koja je u svakoj rečenici kada se opisuje nešto. I uvek ta žena-vojnik nije samo vojnik, ona ima još hiljadu osećaja, još hiljadu dužnosti, želja. Kada opisuju nemačke vojnike govorile su da je nemoguće da su tako lepi, a fašisti. I opisuju da nisu mogle da se iživljavaju nad zarobljenicima iako su im roditelji spaljeni ili pobijeni. I da su hranile nemačke dečake-vojnike. I kad opisuju kako je rodilo žito i kako je izgledala ta poljana i vi se pitate, isto što i one, kako je moguće da u toj lepoti prirode postoji rat.

Mnoge od tih žena koje govore u knjizi, o kojima se govori u knjizi, žele da zaborave rat. Ili ih bude košmari ili osećaju rane na telu. I žive ga. Žive krike ranjenika, slike spaljenih sela, umiranja od gladi, slike ljudi koji su živeli kao krtice pod zemljom za vreme rate, žive svoja puzanja kroz blata i po šljunku, svoja nespavanja danima. Umiranja koja su bila svakodnevna. Svaka od njih koja je preživela izgubila je nekog. A ona je izgubila sebe, uglavnom. U ratu u kom su spaljivana čitava sela ako se nađe jedan partizan iz sela. U ratu u kom po dve godine nisu viđale svoje muževe. U ratu gde su vukle bombe i sam ih kačile za avione da bi bombardovale neprijatelja, u ratu u kom su ljudi jeli čak i pacove.

Ova knjiga je jedno fantastično svedočanstvo. Ispričana iz hiljade uglova, a tako isto, a tako različito. To je istorija borbe Čoveka. Način na koji ljudsko biće živi u uslovima u kojima svakoga dana može da umre od metka drugog ljudskog bića. Ovo je svedočanstvo o onoj strani rata koja se ne ogleda u ciframa, vojnim taktikama,( političkim) ideologijama. Ovo su grozote koje se uvlače u onog ko ih preživi i dave ga, a ostaju i tu, u čitaocima, kao podsetnik na tu niskost ljudi, na pacovski život.

Rat nema žensko lice ne može da se pročita u jednom dahu. Ali mora da se pročita. Ovo je najslikovitija knjiga o ratu. Jača je od svih fotografija iz rata, bolje je opisano sve nego igde drugde, u nekoj knjizi o ratu. Ne može toliko mnogo da se čuje zvuk borbe, o da, itekako se opisuje, ali, čuje se ono što rat jeste- bespomoćnost ljudskog bića. Čuje se strah, očaj, život u neizvesnosti. Čuje se propadanje, oseća se miris sagorelog mesa roditelja, dece, poznanika. Ovde se čuje kako jedan čovek oduzima život drugom.

Svetlana Aleskijevič je dobila Nobelovu nagradu sa pravom- da se njen roman o groznim stvarima čuje dalje, čuje u svim generacijama, među svim ljudima, i da postane podsetnik, jednom kad uskoro neko zaboravi, šta znači strahota jednog rata.

CHINAWOMAN- subjektivno objektivno

Jedna drugarica mog druga je okačila link. Bilo je to 2009. Sećam se. Jer je to pre ove godine bila poslednja dobra godina. Videla sam da je nešto crno-belo i naziv mi se dopao- Party girl. Kliknula sam. Zanemela sam. Nisam znala, naravno, da li peva žensko ili muško. Onda sam ustanovila, posle drugog refrena i oduševila se još više. Onda sam pustila još jednom i odslušala ceo tekst i shvatila da nisam do tada čula da neko peva o ovome. A onda sam opet pustila i čula i muziku i ritam i glas i tekst i sve zajedno. Ta gitara koja grebe i opisuje u stvari kako treba tumačiti pesmu. Ta gitara koja je u stvari naličje reči. I onda sam shvatila. Ja sam party girl. Izlazila sam tri puta nedeljno. I uvek sam mislila da će mi se nešto desiti u izlasku. Nešto dobro. Možda se i dešavalo. Ali, onda sam čula tu pesmu i shvatila koliko je sve napuklo i prazno i crno-belo kao taj spot.  praznina gradskog života u kom se samo dešava mamurluk sledećeg dana. I napustila sam klabing.  I pustila sam sledeću stvar. Aviva.

Bila sam u fazonu, šta je Aviva, ime praška? Ali od prvog takta, od prvog akorda, shvatila sam da mi se noga pomera u ritmu. I onda sma čula taj njen šaputavi promukli duboki glas. I peva o ženi. Potražila sam podatke o Chinawoman. Jedva našla fejsbuk stranicu. I lajkovala. Tipa, bila sam 280.lajk. i onda, dok sam čitala informacije o bendu/njoj, čula sam threesom. Naravno, mislila sam da peva o nekom tipu koji hoće trojku sa nekom ribom i svojom devojkom. E tu sam videla koliko sam heteronormativna. I pustila sam opet pesmu.  Stih „In a dress with six arms
                            Two girls is not enough”

Srž. Demoni jedne veze. Demoni možda moje veze u tom trenutku. Uglavnom, Aviva je bila najbolja pesma te godine.

Zvala sma Iliju i rekla mu našla sam ribu koja pravi muziku kakvu bih ja pravila da umem. Rekao je da je i on to pomislio, jer je upravo sluša. Počeli smo zajedno da je slušamo.

Sećam se, svima sam punila glavu i fejsbuk njenom muzikom. Onda sam videla da su ljudi počeli da je otkrivaju. Stvarala se mala ali prepoznatljiva grupa nas. Mi, tako berlinski hipsteri, nemajući baš tad ideju šta to znači.

Ne znam dalje hronologiju i ne verujem u nju. Znam da sam odlučila da sečem vene na Lovers are Strangers. I da vičem iz sveg glasa na „Tell me who you really love“. I ova muzika te pesme, kao odlazeći cirkus, tako bolesno repetativna. Kao kad se misao vrti po glavi i izjeda. Sećam se da sam nešto pisala i na njenoj fejsbuk stranici ili ostavila neki komentar, ne znam, ali ja to ne radim, ali sam ovde uradila jer sve iskače iz mene kad je slušam.

Onda je Ilija rekao „Hej, ona ima koncert u Zagrebu, hoćeš da idemo“. Naravno, nismo otišli jer smo za koji tren ( ne znam tačno koliko sati, dana, meseci) videli da dolazi u Beograd.

Znam da sma stajala nad onim fejsbuk iventom na njenoj stranici i bila iz fazona „JEBOTE, CHINAWOMAN!“.  Imala sam karte   rednog broja deset, recimo.

Retko šta izazove jezu u meni. Ali, kad sam shvatila da svakog petka slušam Friday night i da je to to, da, ja živim to, skamenila sam se. Okupljali smo se u nekim skoro pa narkomanskim leglima i tripovali da smo bitni. A ja sam samo želela da dođe ta određena osoba, da mogu da mislim ovo: „We're lonely people you and me 
Still we don't call too frequently”

I ovo naravno: „You'r my favourite asshole”

Znala sam da tu osobu neću naći ubrzo i bilo je to vreme siluetno mene i mojih prijatelja. Tako smo bili razmazani i nesotvareni u svojo svojoj potenciji i ja sam često pevala: „God Bless My Socially Retarded Friends“. Mislim, da, u to vreme Igor i ja smo znali da izađemo i nikom se ne javimo kad odlazimo ili da samo da se spakujemo i nestanemo jer su nam svi išli na živce. Valjda.

Ne znam tačno kad, al došao je taj prvi koncert. Užasni zvuk užasni ljudi koji su pričali. Izašla sam sa pola. Nisam to mogla da podnesem. Bila sam tužna. Previše.

Nastupilo je neko zatišje, čini mi se. A onda su, možda jedna za drugom usledile To Be With Oders i Vacation From Love.

Spot za To Be With Others, reči te pesme, ta muzika koja nagoveštava desiće se nešto al neće biti bitno, al desiće se, bilo je za mene opet čitanje misli. znam da sam tad već razmišljala o drugima van veze i da nisam verovala da je Chinawoman otpevala: „You're the one I choose, the best I ever  knew...“ al ono, svi parovi misle da ne liče na druge, al uvek se pojavi ista formula razdora. Mišel je uvek tako lepo opevavala ljudsku nadmenost u trenutku kada se susreće sa porazom sopstvenog ega.

A onda, u krahu svim svojih ljubavnih težnji, čula sam najbolju sintagmu na svetu „Vacation From Love“. I tačno, to živiš u tišini, sa nekom pločom koja krcka u pozadini i pušiš mnogo cigareta. I osećaš se isto kao melodija pesme- seksi i razarajuće.

Shvatila sam da su njene pesme razorene i potentne. Oštećene i kreativne. Ili barem bude u meni to.

Kao i svaka paćenica, u jednom trenutku sam se veoma ložila na nekog ko me nije hteo. Ili tako nešto. Pesma koju sam slušala kad god me ta osoba recimo iznervira bila je „I kiss the hand of my destroyer“. I dan danas mi se javlja neverovatna slika u glavi izazvana ovim stihom, jer ono što Chinawoman peva jeste poezija, jeste umetnost. A u ovoj petrarkističkoj poeziji opisani su svi zanosi jedne nedovršene i izgubljene jedinke. Naravno, danas mi je smešno moje loženje, ali pesma je i dalje sjajna.

A pesma u kojoj se definitivno okreće ringišpil i gde postaje klautrofobično od emocija dok se sluša jeste Show me the face. Neumorno traganje i neumorno pitanje. Pogrešn izbori i svi koji odgovaraju. Traganje, poput sudbine. I potreba za naznakom. Odjavna špica koja sadrži imena svih sa kojima si spavala ali nema nikave druge svrhe sem da sadrži ta imena. To je ta pesma. Pesma koja govori- svejedno je. Ali je bitno.

Muzika je toliko ravnodušna i ne daje nikakvu nadu, kao što i jeste u životu. to je ono što ovaj projekat/bend čini posebnim. Na jedan realna, neeufemističan način se peva o svemu. Ali sa mnogo ironije. I ove pesmeprolaze mehanizme odbrane. Ostane se tako ogoljene duše pred njima.

Ona ide jedna lezbejska pesma, u stvari, jedan lezbejski stih : „ I know your ex from Mexico,

Taught you something that I have never seen before...“

Naravno, potreba lezbejki, a i svih ikada da pričaju o svojim bivšima. Ali ovde je nekako veoma izraženo, sve ostaje u (lezbo)familiji. I da, ova pesma: „Woman's Touch“ koja peva pomalo o mirakulima i zvuči tako drugačije- nagoveštava da će sve biti posebno.  A pošto je već pomenut lezbo patos, nekrunisana pesma među pesmama jeste „Drawn to You“.  Ako vam neka žena kaže da se nije istovremeno uzbudila i uznemirila dok je slušala ovu pesmu, laže. Mišel ovde sjajno šapuće, na granici drskosti. I govori, da, to je do zime, ima nešto u njoj. I dođe vam da malo zagrnete bundu i pogledate seksi i ranjivo nekog. I bas u pesmi odsviran jedni prstom.... pa ko razume, da.

Filozofska. Ljubavna. Životna. Filozofska. „Let's meet“. Koja odmah otvaranja pitanje, ko to zapravo nedostaje na slici. I da li sad to što ja volim i da li volim osobu i u stvari, onda ide onaj chinawomanski momenat- ona sme da izgovori stvari kakvima jesu- We should meet
                                                                                             We should really meet again
                                                                                              We just need to fuck again

Smisao života. Svi smo mi barem jednom nedostajali nekog i voleli jer je trebalo još jednom da se jebemo. Ili samo da se jebemo. Jer se nekako sve svodi na to. Retko kažemo- mi smo se voleli, ali kažemo mi smo se jebali.

B strana Chinawoman definitivno je sjajna pesma It’s No Compliment. Kada razmislimo, da bismo zaista živeli sa nekim, ne sme da nas idealizuje. Ne samo kad razmislimo, već i kad se usudimo da se upustimo u vezu. Stoga: Come and tell me the one thing
You don't want me to know
It's always the only worthwhile
Topic of discussion

Cause it's no compliment
To be the perfect lover

Onda opet idemo do tog tromog zvuka gitare, umornog, kao i osoba koja  objašnjava da će biti nečija žena. Ali Žena. Ne otac, ne psihijatar, ne tvoj učitelj. I to najbolje opisano voljenje stihovima: I'll be the mirror where you are a queen 
Your fellow magician of the waking dream 
Hung with a hammer and a glass of wine 
I'll be your woman and you can be mine.
Ljubav je istovremeno najveća destrukcija i najveće obožavanje. U I’ll be your woman čitamo tog lirskog subjekta koji zna šta hoće. I da, kroz sve ove pesme, lirski subjekat je veoma svestan sebe i svoje okoline. Možda je u sukobu sa sobom i svetom, ali svestan je toga. Ova samospoznaja je jedan od seksi elemenata ove muzike.

Ove godine sam otišla na concert. I bilo je neverovatno, ljudi su pričali, ali bila sam odlučila da me ne dotiču. I čula sam svoju drugu omiljenu pesmu na svetu uživo (prva je Pass this on)- Russian Ballerina.
  Nemam zaključak.  Čekam neki sledeći sing. Da mi poet pročita misli.