No.8

Zagrljaj kolotečine. Opušta i guši. Varljivo skreće pažnju sa omče koju steže oko emocija, tela, ega. Snažne a nežne ruke, ulivaju sigurnost a ometaju život. Nasloni se tako čovek na ramena kolotečine i iz te perspektive posmatra svet. Svet postaje izvor gneva. Gnev raste u očima, čovek samo gleda  a kolotečina se hrani snažnom apatijom. Kosti poprimaju oblik kauča, vidokrug se sužava. Kolotečina. Vešto maskiran neprijatelj. Stanje uma koje uverava da je ispravno.

Pokušala je ovog puta da skine fleku sa majice ostavljajući je prvo u hladnoj vodi kako ju je to majka u detinjstvu učila. Više je bio uzaludan posao nego potreban. Ipak, bila joj je to omiljena majica koja sad ima fleku od omiljenog sladoleda. Jedna od stvari koje su joj se sviđale jeste obik njenih prstiju. Gledala ih je sada dok je potapala majicu u lavor. Zanimljivo je što se uvek seti kako su komentari o njenim prstima išli od onog da ima ruke kao automehaničar do toga da ima ruke kao da svira klavir. Sve je u perspektivi. Ako je posmatrač video lepše prste, moji su onda kratki i zdepasti, mislila je. Obraćala je pažnju na tuđe prste. Na to da li su nokti kratki, izgrickani, da li su članci savijeni, da li su šake više otišle u dužinu ili u širinu. U samim jagodicama krije se savršen osećaj. Za početak, kad ih trlja jednu o drugu i proizvodi mali elektricitet. Kada kuca,pa joj uranjaju u tastaturu kao u dirke klavira, osetila je to nekoliko puta. Razmišljala je o tome kako uvek živi po sećanju. Na zvuk, dodir, osmeh, boju. Kako pravi paralelu sa onim što je bilo. Da je nisu naučili da je crna boja crna, kako bi znala da jeste? Nekad joj se čini da ono što zna nije ono što je ispravno. Ima kod koji joj govori da tako treba, generacijama, vekovima se tako radi, ali njoj se čini da se dešava izvan nje, nije ona ta koja radi po utvrđenim pravilima. Nisam buntovnik, mislila je. Buntovnici su kategorija koju su izmislili ovi što se drže pravila da bi sebe opravdali. Buntovnici su oni koji su se usprotivili nečemu. Ja se ne protivim, ja samo ne radim. Meni je svejedno kako će neko živeti.

Fleka na majici će ostati. Izvadila je smežurane ruke iz vode i pogledala se u ogledalu. Podočnjaci su dominirali sivim licem. Pomalo je ličila na sebe kad je imala sedam godina i vratila se iz bolnice. Ispijena, mršava i tršava. Čovek, koliko god da stari, uvek može da se seti onog jednog trenutka svog detinjstva na koji uvek liči. Setila se da je trebalo da krene tad u prvi razred, i ta paperjasta čupava kosa i ožiljak ispod oka su joj govorili da je ružna. Isto se ovako gledala u ogledalu. Princeze nemaju kratku kosu, nikad nećeš biti princeza. Pošto nisi lepa, moraš da budeš pametna, govorio je sedmogodišnji mozak. Ali, ti nisi ni dovoljno pametna da bi bila interesantna. Odzvaljale su joj te misli i sad, više od dvadeset godina u glavi. Nikada neće zaboraviti tu sedmogodišnjakinju pred ogledalom. Nije sigurna da će je ikada i demantovati. Sada bi je zagrlila mokrim rukama i sklonila malo kosu sa lica. Nežno malo biće čije su reči ostale zarijene u svest. Eho očekivanja. Šta god da uradi, pita se šta sedmogodišnjakinja misli o tome, da li ju je razuverila, da li ju je zadovoljila. Plašila se da je najgore nešto kad razočaraš dete. Kad razočaraš dete koje je sebe razočaralo i pre nego što je postalo svesno sebe. Sebi nikada nije bila dovoljno dobra, drugima još manje.

Detačment . Ne znači ništa. A objašnjava sve. Očekivano je da nešto postoji ali čovek krene da čeka pa postojanjem čekanja se odvoji od stvarnosti. I da stvarnosti u stvari drugi naziv. Ušuška se u to da je njegova stvarnost na redu tek za koju godinu. I tako svake godine .Odvoji se čovek od potrebe da bude vezan. Nije bilo sa 12, nije bilo sa 16, sa 23, 29, polako godine idu, ne oseća se ništa, hod je nezaustavljiv. Pomera se imaginarna granica vremena. Razdvoje se čovek i život. Razlika je u tome što čovek stoji a život prolazi. Ne čeka, čovek je uporan u čekanju, sa druge strane. Suviše brzo dođe odjednom. Ko nas je naučio da posmatramo a da ne učestvujemo? Niko. Ljudi se zatruju uverenjem da ako postoje mora i da se dešava samo od sebe. A onda, ako se ne dešava, pogrešno dovedu u pitanje svoje postojanje. Razvlači se granica između dešavanja i očekivanja, razvlači, dolazi do pucanja.

Nekada joj je teže da prihvati činjenicu da su joj se omiljene farmerke toliko iscepale da više ne mogu da se zakrpe, nego što joj smeta kad prestane da se druži sa nekim. Ljudi su ionako tu dok se ne pojave drugi. Jednom je prebrojala bivša prijateljstva, bilo ih je više nego što neki ljudi upoznaju prijatelja za ceo život. Preformulisala je nekoliko puta reč prijatelj u toku svog života. Ali, nije umela da živi definiciju. Odnos u njenoj glavi išao je drugačije nego kada ga dodirne realnost. Imala je te omiljene izbledele farmerke, jer ih je oprala na pogrešnoj temperaturi, koje su pucale i bile štepovane nekoliko puta, koje su taman padale preko starki onako kako joj se sviđalo. Setila se, dok je još bila u osnovnoj školi, svaki put kad bi rekli da će doći novi učenik u njihovo odeljenje, ona je već maštala kako postaje najbolja prijateljica sa tom osobom. Uglavnom, filmski susreti se nikad nisu desili, bila su to samo površna upoznavanja svedena na prepisivanje domaćeg ili prelazak nekih 150 metara do škole. Nikada joj nije falila želja za strašću ali joj je falila strast. Tada je, činilo joj se, shvatila da su knjige i filmovi u stvari i pravljeni po ljudskim očekivanjem a ne po dešavanjima. Sumnjala je u eksplozivna upoznavanja koja menjaju život ali je verovala u njih i dalje. Nerviralo ju je u ovom trenutku što je zaflekala majicu jer joj se savršeno uklapala sa omiljenim farmerkama. Nikada više neće naći farmerke koje joj toliko dobro stoje. I nikada više neće naći majicu koja toliko dobro ide uz njih. Pomislila je da se zato i nervira, jer ih je našla pa moguće izgubila. Nikada nije našla ljude u čijoj se koži osećala kao u svojoj koži. Zato joj je činjenično bilo i svejedno da li se budi sa još jednim bivšim prijateljem koji je ostao u jučerašnjem danu ili se budi sa novom osobom sa kojom ima dogovor za kafu. Nije umela da postoji sa drugim ljudima. Niko nije mogao da joj promeni život, a ona ovo što živi ne smatra životom. Prečesto je bila uplašena odraza sopstva u očima drugih. Nije poznavala sve te žene koje su drugi u njoj videli. Kada bi ih srela, povremeno, gledala bih ih očima sedmogodišnje devojčice kojoj i dalje nije dozvoljeno da bude princeza. Mimoilazila se sa Zahtevnom, Uplašenom, Napornom, Perfekcionistom. Nije bila sigurna šta joj je zajedničkom sa svakom od njih.

Zabluda. Ostvarenje koje svaki čovek ima. Može biti zasnovana na prevelikim očekivanjima ili visokim kriterijumima. Može takođe biti zasnovana na nedostatku samopouzdanja. Zabluda je onaj trenutak između mogućeg i ostvarenog. Kada je čovek još uvek nespreman da se pogleda u oči. Svako misli da je moguće da mu se neće desiti ono što mu se dešava i da će mu se desiti ono što nikako neće. Zabluda i nada idu pod ruku i menjaju mesta da bi se smejale porazima čoveka. Tandem zamene. Igraju se upravo onog što čovek najviše voli. Pozoveš Nadu pojavi se Zabluda.

No.7

Trajalo je onoliko koliko je potrebno čoveku da zavoli jedno godišnje doba.

Trajalo je toliko dugo da se nije merilo u danima već u odmotavanjima filma u glavi i gledanju duše kroz mikroskop.

Sitno i ogromno, kao paučina kada kreće pa je ne primećuješ, a onda se zapetljaš i naravno da jedino moraš da je pokidaš.

Kao do tada nepoznate vrste života, sudarili su se strahovi i mogućnosti.  Usukanih pogleda na palubu budućnosti, dok neprestano drvetom mute vodu prošlosti.

„Možemo da plivamo sada ovde ili da se nikada nismo srele“.

Veća duša od prostranstva koje možeš da zamisliš, kad se samo srcem zabije o srce i napukne svakaka komora.

Kad se useliš u srce, kasno je tada.

Zagrebano ispod površine mogućnosti, naslućeno i  nekako otrovno. Očaravajuće. Pod prstima pamuk koji se ledi. Osećaj svemogućnosti i trenutka.

Šta je starije, blizina ili želja?

No.6

Ćutala je. Prošla je tekst u glavi još jednom, pravila je grimase dok ga se sećala. Saksofon sa plejera je rastao kao i njene emocije. Parfem koji je stavljala svakog dana sad je morao biti zamenjen, dan je bio poseban. Zamisrisala je na Njujork, zamirisala je na novembar i džez klub. Falio je miris cigareta, ali znala je da će Ona da joj obezbedi taj miris. Pola čaše belog vina, još jedan osmeh u ogledalu i strah u očima.

Nervozni poljubac u obraz, prijatna toplota u telu, ugriz za usnu da joj se ne baci u zagrljaj na ulici. Naravno, otišle su u džez klub, kao što će jednom otići u Njujork. Druga čaša belog vina, saksofon koji se proteže klubom, osmeh joj je uplašen. Gleda kako uzima tu čašu kratkog pića i kako je gleda preko nje. Imala je onaj odvrtani opsesivni nalet misli, reći će joj sve, i već će biti u njenom krevetu. Pitala se zašto stvari moraju da budu toliko opipljivo intenzivne a tako neizrecive. Odrasla je na komplikovanoj jednostavnosti francuskih filmova. Sve će se desiti, možda neće biti do kraja života, ali desiće se. Videla je već nekoliko puta to. Mora da se desi.

Gledala joj je u otkopčanu dugmad na košulji. Već je shvatila da Ona uvek otkopča nekoliko dugmića, dovoljno da zamisli kako joj ostatak ona dodiruje, i kako se pomaljaju ramena. Volela je što nosi košulje. Zamišljeni poljupci su trajali veoma dugo, za svako dugme je sledio poljubac na otkopčanom mestu. Ipak, realnost je gledala na sat. Tri čaše belog vina, intelektualni erotizam u svakoj minuti i vreme za polazak. Trenutak u kom želi da postoji mogućnost da se veče još jednom odigra.

Razočaranje još jednog poljupca u obraz.

No.5

Ispružila je ruku kao da očekuje da joj nešto stavim na dlan. Ali nije, krenula je da kaže kako me ne voli krenula je da gestikulira pa je odustala i od toga da mi se obrati. Toliko me nije volela.

Nekako je neosetno prešla u stadijum mržnje. Znam da nije moguće, ali volim tako da mislim.

Kad smo se upoznale, bila sam u očajnom stanju, potpuno bez ikakve vere da ikada više mogu nekog da volim. Ona je znala da ne mogu nikog da volim ali je želela da bude sa mnom.

Nekako ubediti sebe da je ta osoba prava je mnogo lakše nego ubediti sebe  da je osoba pogrešna.

Postavlja se pitanje da li uopšte postoji način da se dokaže nečija potpunost i potpuna pripadnost.  Svi ti pogrešni termini kojima se kitimo ceo život. Da lakše definišemo sopstveni hod u prazno. Okruženi etiketama postajemo prepoznatljiviji drugima koje želimo da izbegnemo.  Hodamo da bismo mogli da kažemo kako su nas saplitali.

Kada se ništa ne dešava težimo ka prošlosti. Da je proživimo drugačije. Da je reanimiramo i pokušamo da odživimo bilo šta. U tom bilo šta zaboravimo da postojimo. Zakačimo se za prvu osobu koja naiđe i onda joj tražimo da ostane. Uveravamo sebe da nam u stvari ne smeta što koristi loš parfem.  I što ne deli strast ka crno- belim filmovima. Na kraju, usamljenost nam dokaže da je sve farsa. Stavljaš te slojeve šminke, ali nagriza te učmalost sopstvenog duha. Nateraš sebe da veruješ da si nedostojan tog postojanja, te druge osobe. I tad se ona pokaže kao prava.

Igrala sam se tako ljubavi, onako kao što sam videla u filmovima. Oponašala sam emocije. Ubeđena da sve znam. Naivno izmanipulisana obmanama. Ona je videla šta sam, ne znam zašto je bila tu. A nije ni bila. Ne mogu dvoje da postoje kad dvoje ne umeju da postoje. Delimo tela ali ne dele tela nas.

Naizmenično smo terale onu drugu da nas voli više ili bar da joj više znači. Držale smo se iluzije, ignorisale stvarnost. Gajile smo očaj jedna drugoj. Izrastao je i jačao. Onda mi nismo ni bile potrebne. A onda je postalo navika. Zamotana u ćebe prepoznatljivosti, udobna i mekana. A toliko grebe kad legneš da spavaš. Izgricka ti nokte, raščeše lice, požuti zube. Ali, gledaš u ogledalo i privikavaš se na izgled. Zapuštena duša i zapušena stremljenja.

Brižljivo smo povređivale jedna drugu. Verovatno ja nju više. Jer sam se utapala. Gledla i ćutala. Ubeđena da se sve dešava bez mene. Čupala me je iz buđi lenjosti ali ja sam ostajala. U svađi sa vremenom. Kao da možeš uopšte da se svađaš sa vremenom, pa to je bitka u kojoj automatski gubiš.  Zgužva te misao. A ti ne možeš da je odmotaš. Ne sećaš se šta je prvobitno bilo, ali sad dimenzije nepodnošljivosti sopstva postaju najveći neprijatelj.

Zaljubiš se u život koji nije tvoj. Neki imaginarni. U drugoj zemlji. U likove neke serije.  Zajedničke aktivnosti su bile svađa. Obe smo koristile sve svoje slobodno vreme da ukažemo jedna drugoj koliko se ne volimo. Zagrljaj je bio kazna. Kako da grliš nekog ko glumi da ti je najbliži. Ma nije bila ni gluma. Grlile smo se iz straha. Prazna tela. Dodiri, a u duši vulkan nezadovoljstva. Grlila sam nju a želela sam da neka druga bude tu. Ne znam koja druga ali znala sam da mora da postoji neka koja jeste za mene. Ne znam šta je ona mislila, nisam je nikad pitala. Nekog shvatiti bez shvatanja, nekog ceniti bez poštovanja, ne ide.  Sretneš nekog i misliš da će odmah da ti promeni svet. A šta je sa tobom. Za sve ove godine isto. Prazno i praznjikavo. Osunčano samo u navratima. Ranjivo i slomljeno telo i rasparčan duh, to ne primećuješ. Smeješ se da sakriješ oči koje plaču. Maštajući o tome da su ove suze poslednje suze.

Valjda nismo mogle. Ili niko ne može pa se samo pretvara. Bliskost i ostale zablude. Kako može da postoji bliskost kad ti sopstvena duša leti iz tela. Zgrčena u ćošku ujeda svaki pokušaj blizine. Ljutiš se na druge da ne bi morala da je menjaš.

Koliko njih sam morala da upoznam pre nego što sam zaboravila sebe. Pa, i dalje ih upoznajem.  Neverovatna je ta moć samoobmane.  Uveriš sebe da ne moraš ništa da uradiš, stvari će se desiti.

Odškrineš vrata da vidiš kako je napolju. Bojažljivo izviriš iz sopstva, oči ti nisu naviknute na svetlost,  režiš na prolaznike koji ni ne obraćaju pažnju na tebe. Toliko si nesigurna da grizeš sebe. I onda želiš da uništiš i nju koja je došla da te voli.

Čudno je oružje ljubav ako ne umeš da rukuješ njime. Zaletiš se u tuđe ruke, zapleteš se, zagubiš, pa refleksno kreneš da guraš jer se ne snalaziš, ne razumeš, ne misliš. Koga tu moraš više da voliš, sebe ili nju.  Ma možeš li uopšte da voliš. Ili samo kopiraš rečenice, obrasce i gestikulaciju iz filmova.

Samo, znaš, niko ti ne objašnjava u filmovima kako da živiš sa sobom.

No.4

Imala je seksualne odnose sa poznatim novinarom. Kolumnistom. Opasnim gradskim dečkom. Kompleksašem. Petrom Panom. U raspalim starkama pešačila je još tri ulice do kuće. Gradski prevoz ponovo nije radio, kasnila je na porodični ručak. Kada su počeli da se viđaju, pre nekoliko godina kasnila je svuda. Nekoliko puta joj je i menstruacija izostala ali je bila lažna uzbuna. Toliko nije želela da se iskrada iz njegovog toplog zagrljaja, toliko je htela da postoji samo sa njim, pre nekoliko godina. Bila je nemoćna pred njegovom potrebom da još jednom vode ljubav. Godina prva, prva ulica koju prelazi na putu do kuce, seća se kako je govorio Kolumnista „Opasno držim ovaj grad u šaci svojim britkim perom, opasno sam dobar u uočavanju besmisla, savršeno mogu da te naučim životu. Prepusti se, ovaj ples ja vodim“. Čitala je sve što je napisao. I sama je počela da piše. Bio je to život o kom je sanjala. On joj je rekao da ima talenta. Da je visprena. I da će rečitošću nadomestiti nedostatak iskustva. Pisala je kad god nije bila sa njim. A to je bilo često. Nikada je nije vodio na promocije, koktele, upoznao sa društvom, ali ona je spavala na njegovom ramenu. Godina druga, jos dve ulice do kuće, Opasni gradski dečko je govorio „Toliko sam bitan da na promocije, koktele u pozorišta idem u džinsu, vozim motor i jebem klinke, opusti se uz mene, tona moje droge otvoriće nam vrata raja“. Ubacila se u spiku i upoznala je gomilu uspešnih četrdesetogodišnjaka koji su iznad rada i bilo kakvog pojma zalaganja. Topila mu se i na ramenu, seks je bio najbolji, mamurluk najjači. On je prestao da piše u svim kulturnim novinama, kolumna se pretvorila u srbovanje, krotio je uzavrelu krv lakih devojaka i posedovao je teške droge. Bio je to život o koj je sanjala. Umreće mlada ali je ostavila trag u urbanoj ekipi. Samo, nije shvatala da uvek dolaze mlađe devojke. A i tešila se time da uvek može da se vrati pisanju, i dalje je talentovana, sad ima i iskustva. Uvek će ga pridobiti. Zna to. Smisljala je kako da mu se dopadne, često dok nije bila sa njim, dok je podučavao druge devojke opasnostima života. Zapalila je cigaretu da se odmori od sećanja. Imala je iskrzali lak na noktima, ne stiže uvek da se sredi kad je zove da se vide a i često gricka nokte. Kad ne puši, uvek. Kad je sa njim, uvek gricka nokte. Za sve ove godine nikada mu nije rekla koji joj je omiljeni bend. Ne stiže, on joj otkriva toliko muzike. Oseća se nedovoljno informisano, pa uvek uči sve albume njegovih omiljenih grupa. Za rođendan mu je kupila gramofon. Bila je srećna. Oduševljeno je obletala oko poklona koji je stajao u njenoj sobi nekoliko dana, mazila ga je i radovala se sreći na njegovom licu. Obukla je tad najlepšu haljinu, osmehnula se sebi u ogledalu, pozvala taksi i krenula kod njega. Lepršavo se popela uz stepenice, koliko joj je težina gramofona to dozvoljavala. Pozvonila je i osećala da će želudac da progovori. Otvorio je namrgođen. Zašto mi donosiš još stvari u stan, kad jebeno živim u 35 kvadrata, upitao je. I dodao, ona moja devojka je trudna. Taj gramofon nikad nije zasvirao jer se filmski razbio niz stepenice. U komade. Sunce joj je išlo u oči i bojilo tu suzu koja se javi i sad u oku kad se seti tog dana. Osećanje nepripadanja, koje je imala celog života pre afere sa njim, stalno joj dahće za vratom. Njegove ogromne šake uspele su da je zadrže na jednom mestu, uspele su da je posvađaju sa svim ljudima iz njenog pređašnjeg života. Oni ionako nisu mogli da osete njenu posebnost. Nije ona stvorena za posao u kancelariji ili preduzeću ili bilo gde. Ona je slobodna umetnica, ona nema radno vreme, ona menja svet. Uspela je u tome. Zamenila je mogućnosti za trenutak, koji je i sam po sebi bio neizvestan. Razumela je, on je bio poseban, imao je svoj život, ona treba da bude srećna što uopšte ima nekog pored sebe. Zgazila je cigaretu i nastavila da pešači. Ulica treća, seća se kako je govorio Kompleksaš „ Nije ženi mesto u kanclariji, pogotovo ako ima dete, da se razumemo. Nisam ja stvoren da menjam pelene, a ona da ide na poslovne ručkove. I stalno mi proverava telefon, jebeno ludim, sva imena devojaka držim pod muškim imenima. A sinoć je onaj mali pisac jadnik imao promociju i ona je bila pozvana, ja nisam. Ja nisam bio pozvan.” Nije njoj bio problem što je on bio oženjen. Ona ionako ne želi ni da ima porodicu, a i brak je za slabiće. Sad je taman počela i da daje ispite pa to što se ne viđaju često joj i odgovara. Možda će se seliti iz zemlje, jednom. Uveravala je sebe da je njen život savršen. Dve posebnosti mogu zajedno samo ako su okružene običnim smrtnicima. Oni se toliko dobro kontaju. Da ne moraju ni da pričaju. Samo imaju taj seks i travu. Dok njega ne pozove supruga. Onda se transformiše u unezverenog zdepastog dečaka, bivšeg kralja mature kojeg niko ne primećuje na godišnjici. Kada izađe iz njegovog stana, onako, bez poljupca, zna da će je zvati cele večeri. I sledeće i sledeće. Da vidi gde je i sa kim je. Brine se za nju zbog lošeg i bednog društva u koje je upala. I shvata ona da nema prava da se viđa sa drugima zato što joj niko neće pružiti ono što je on. Nekada bi je kažnjavao tako što ne bi imali seks, a zna i da je to zaslužila. Ona mu je pričala tada koliko je poseban i molila bi ga da vode ljubav. Na kraju bi nevoljno pristao. Slušala je o njegovom braku. Jasno joj je bilo da je to brak samo zbog deteta .On nije ukroćen i nikada neće biti. On je divlji stvoren, takav će i umreti. Ali ostaće zauvek zapamćen u ovoj urbanoj sredini koja mu je dom. Koliko je samo klinki povalio, koliko je samo tipova naučio kako se klinke povaljuju, koliko je dobrih recenzija napisao. Pričao joj je to često i ona je to drugima pričala često o njemu. Stigla je pred ulazna vrata zgrade. Pogledala je ka terasi četvrtog sprata. Znala je da je sad čekaju prekorni pogledi roditelja, znala je da žale što ne radi ništa u životu, sve joj je bilo već poznato. On je možda bio Petar Pan a ona je pomagala da se tako i oseća. Danas su samo sedeli i ona je plakala a on je histerisao. Govorio je da je ona kriva što je izgubio sebe. Da nju nije upoznao i sad bi bio slobodan. A ona je plakala jer ga je videla sa ženom i detetom juče na ulici u zagrljaju. Izgledali su jako srećni. Skoro da ga nije prepoznala. Sa njom nije bio tako srećan. Nikada. Ona nije mogla da bude u njegovoj sviti izgubljenih dečaka, nije mogla da bude njegova žena. Nije umela da ga uteši ili umiri ili inspiriše. On je bežao od svake odgovornosti a ona je snoslila svu odgovornost za njihovu izmišljenu javu. Grčevito se držala Nedođije jer je to jedini dom koji je stvorila. Iako tu nije pripadala. Nije pripadala ni onom stanu na četvrtom spratu. Ali morala je da se popne. Čekaju je da proslave njen trideseti rođendan.