Mislim
da je u jednom trenutku moje srednje škole u Jaši Tomiću bila poplava. I tad je
kuča jedne od devojaka što je išla sa mnom u razred bila poplavljena. Nisam baš
mogla da skapiram kolika šteta može biti od vode, pa sam otišla do jedne brane
što su ljudi izgradili, i sve mi je bilo jasno. Našla sam se tada pred
nabujalom rekom i nekim džakovima naslaganim, koji se jedva opiru i pred nekim
ljudima što otprilike stoje i mole Boga da reka ne raste više.
Za sve
to vreme poplava u Jaši Tomiću i u još nekim mestima, znam da su komentari
ljudi bili „Valjda neće kod nas“ i „Dobro je da nije kod nas“. Čak znam i
jednog rođaka koji je išao u jedno od naselja da gradi branu i pomaže ljudima,
i za njega su ovi iz neugroženih područja govorili da je budala. Jer, zašto bi
ti pomagao nekom, nije u tvom dvorištu. I ćuti, dobro je samo da nije kod nas,
a jbg, jadni ljudi, ali snaći će se.
Evo,
danas, pored svih najava da će biti sranja, svi su uradili ništa. Da smo u
Americi, ljudi bi uveliko bili evakuisani. Mislim, koliko god da se smejemo
američkim zalihama hrane u slučaju katastrofa, mislim da sad kapiramo da je
ipak potrebno imati to. Ali ne, većina ljudi ovde živi po principu-pa neće
valjda mene. I samo da nije u mom dvorištu-a to što se dešava napolju, jbg. Država
Srbija očigledno nema nikakav plan za nas obične građane, nebitne posle izbora,
u slučaju katastrofa. Sve mi se čini da je gospodin ministar za ove situacije
vođen onom čuvenom-Molim te, Bože, nemoj nas. Ili još bolje, ma neće valjda
nas, jer svi znamo da se sranja uvek dešavaju drugima. E, a pošto se svi molimo
da se sranja ne dese u našem dvorištu i za vreme našeg dežurstva,
nadležnosti-zato smo u govnima. Stvarno ne znam šta je tačno moglo da se uradi
da ova katastrofa bude sprečena, ali verovatno nešto jeste.
Bio je
onaj minus beskonačno od temperature pre koju godinu. Nije bilo vreme izbora,
pa ljudi nisu pisali o ljudima u Banatu zavejanim satima u kolonama i o ženi do
koje se hitna pomoć probijala peške da bi je nekako otpremili do porodilišta. Nije
bilo potrebe. Neki ljudi se zaglavili u snegu, koga briga, nismo mi. I tamo
negde prema Rumuniji, u zabiti, vrlo bitno. Postalo je bitno kada se to prvi
put desilo nekom koga poznaješ. Ali tad shvatiš da tragedija ima ličnu notu. I da
si i dalje bez ičije pomoći jer nikom nije bitno sranje koje se dešava van
njegovog dvorišta.
Kada ti
umre neko-tebe boli do smrti, ali svet nije ni primetio. I dalje je sve na
ulicama isto. I u susednom dvorištu je isto.
Odvratno
je živeti u sistemu u kom se zapravo sms-ovima, RT-ovima i šerovima moli za
prikupljanje pomoći, ali one osnovne, najelemntarnije, jer ne postoji dovoljno
razvijena svest ljudi da se sranje apsolutno itekako dešava i u njihovom
dvorištu. I onda zavisiš od onih koji su
malo svesniji i malo empatičniji.
Kad sam
bila mala, bilo mi je strašno što je u dvorištu do našeg živeo čovek koji je
imao onog psa što istrčava za prolaznicima, pa niko skoro nije prolazio ni
pored naše kuće, i zaista sam se osećala bedno. Eto, nismo mi krivi, ali zašto
je baš moja kuća morala biti ta pored koje ljudi izbegavaju da prolaze. A onda,
ovo bukvalno moje dvorište se širi na metaforički prostor, i shvatam da svi oko
mene tako funkcionišu. Od onog „Joj, samo nemoj mene da prozove, nisam učio, žrtvovaću
rođenog barta ako treba, samo nemoj danas“, „Ma boli me uvo, neće valja mene“, „Briga
me, nije se desilo meni“, do ovih stvari gde se smejemo bilo kome ko ima zalihe
za slučaj nužde.
Ovo,
neće valjda u moje dvorište je apsolutno odraz stanja svesti ove nacije.
