Bila sam.
Kao u onom stihu što svi znamo „plave
noći u satenu i mleko od kokosa“, ako je plavi saten prljava bolnička
posteljina a mleko od kokosa infuzija. Prljava od krvi posle moje operacije,
jer je toliko malo posteljine u bolnici da je menjaju samo ako se unerediš. Krv
je ok. I meni je bila. Nisam osećala miris, videla bih samo kad ustanem.
Kao i
svaki uređeni sistem, i bolnice imaju svoje društvene kategorije. Čim sam ušla
u sobu, tih 20 minuta pre operacije, starija žena u sobi je htela da priča sa
mnom. Besno sam joj rekla da sam se celu noć previjala od bolova i da samo hoću
da spavam. Nije je to zaustavilo da mi kaže da nije iz Beograda, da joj sin živi
negde van, i da je operisala nešto, što sam zaboravila šta je. Tipski junak. Čuvena kultura Babe iz bolnice. Ismevani
lik, onaj koji samo priča svoje probleme. Svi to znamo. Tome se većina smeje u
onim izgovorima za domaće serije. One su realne Baba Roge savremenog srpskog
društva-Baba u bolnici.
Tu prvu
noć, provela sam šokirana od anestezije. Više-manje. Ali, uspela sam da saznam
koliko puta je Baba išla u toalet i kakav kvalitet posla je uradila. I to je
pričala svima koji su je pozvali i svakoj sestri koja je ušla. Bila mi je
nepodnošljiva tad. Takođe, stereotipno, na bolničkom TV-u, gledala je Grand. I zaspala
sa daljinskim u ruci. Negde između dve infuzije, uspela sam da promucam sestri
da isključi televizor.
Ovakav
sirov presek stvari mi je potreban zbog povlačenja paralele. Ja sam sledeća dva
dana provela samo ležeći. I kuckajući . Verovatno sam se kuckala sa polovinom
vas koji ovo čitate. Pisala vam šta se desilo i kako se osećam. I mene su
prijatelji posećivali u bolnici. Tada, tog nekog dana broj tri, shvatila sam-ja
ne moram uopšte da pričam. Da progovorim. Samo napišem status i svi znaju. Babini
ne. Tu se obaveštva telefonima. I razmenjuju se iskustva. Tu nastaje revija
pogrešno izgovorenih medicinskih izraza, tu nastaje razmena iskustva, nastaju
prognoze, je l' te gleda lekar i da li sestre rade svoj posao. Tu je sada
nastao taj momenat kad ja shvatam- žena u krevetu do mog ceo život vodi računa
o nekome, i ovo je prvi put da je neko redovno pita kako je i šta joj se
dešava. Koliko god puta ova priča bila ispričana, ona je tačna-ova žena u bolnici
konačno ima nekog da joj prinese i odnese. Da joj izmeri temperaturu. Može konačno,
bez ikakve griže savesti da gleda TV. U našoj sobi nije bilo razumevanja za to.
Kada su mi došle druge dve cimerke,kada su
devojka i Baba otišle, pomislila sam kako bi Baba sad potpuno uživala u sobi. Imala
bi sa kim i da priča. I da gleda serije. Ali ne, ja sam ostala. Odmah sam znala
šta sledi. Ovo je sledeći tipičan slučaj- ovo je Baba koja viče sestre u sred noći
i uvek se njoj nešto dešava. Tražila sam da mi donesu slušalice. Do bolnice
stvarno nisam nalazila osnov za razne domaće serije, pogotovu ne za Srećne
ljude. Sve mi je delovalo iskarikirano, preuveličano i pogrešno. Međutim-
pojavljuju je Sinovi Babe, isti, kao ispali iz domaće serije. I pričaju
odvratne stvari o sestri koja je Babi rekla da je njeno da joj da terapiju, a
ona neka odbija ako hoće, ova neće ulaziti svaki čas da je nutka. Tu je nastao
sledeći rečenični sklop: „Nju treba istući. Svaka žena treba da dobije batine
da vidi gde joj je mesto“. Onda je Sin, onako balkanski muževno rekao kako će
odrukati sestru kod načelnika, ionako je majku tu smestio preko veze. Pitala sam
se, koliko puta je Babi zagoreo ručak pa je dobila ćušku od muža. Ili kad je
došao pijan. I da, naravno, ona sad oponaša taj model. Oni su bili ona srećna
srpska porodica. Svi žive zajedno. U istoj kući. Sinovi i njihove porodice i
ona. Pala je noć tog prvog dana mog novog cimerovanja. Bilo je Badnje veče. Stavila
sam slušalice jer zaista nisam mogla da slušam kako Baba ponovo traži od sinova
da joj sutra nešto donesu u bolnicu i kako im objašnjava da joj eto i na
terapija ne odgovara i kako nju tu svi muče. Odjednom, vidim da se nešto
pokreće sa moje leve strane. Baba se pakuje da ide. Skida kateter, trpa stvari u
torbu i viče na mobilni: „Dragane, naređujem ti da dođeš po mene, ja neću da
ostanem ovde, neću da me analiziraju“. Onda čujem: „Ne, nije mi sestra više
ništa rekla“ (da, ona je onaj tip ljudi, a očigledno i njeni sinovi, koji će
uvek okriviti nekog drugog). Divno je bilo što se u tom trenutku žena i mladić
koj isu radili nisu ni najmanje uzrujali, već su samo rekli da će potražiti
dežurnog lekara i nekog da potpiše otpusnu listu. U tom stižu Srećni ljudi
Sinovi. Baba je u potpunoj histeriji i viče kako neće da prođe kao njen muž. Ja
samo želim da spavam i govorim im da prestanu jer nisu sami. I da shvate da se
mi ovde oporavljamo. Pomalo ih to dotakne. Onda su se vratili na sestru koju bi
tukli, jer izgleda da je u njihovim umovima ona kriva što Baba hoće kući. Kažem
Sinu da sestra ništa nije rekla. Naravno da me ne čuje tad. Namestiće joj
batine i otkaz, a Sinovi će ostati u bolnici koliko treba da Baba ne pobegne. Kažem
im da neće i da izađu iz sobe. Posle više od sata mučenja, dovlačenja mučenog
lekara sa dežurstva i mumlanja hodnicima, Baba se vratila u krevet. Eto, bilo
joj žao da bude sama na Badnje veče. Pošto mi ostali baš volimo.
Ova Baba
je ona koja smatra da se bez nje ne može. I da ona drži porodicu na okupu. Što je
delom i tačno, verovatno. Ali, za razliku od prve Babe, ova ne može da podnese
da ne bude u centru pažnje. Primetila sam da je niko sem sinova nije zvao dok
je bila u bolnici. I da ni o kome drugom nije pričala.
Shvatila
sam da je ovim ženama (pišem o Babama, jer sam ležala u ženskoj sobi, o Dedama
koji maltretiraju sestre, nekom drugom prilikom) bolnica ono mesto gde mogu d
kažu: „Mi smo 1978. kupili ta i ta kola i onda smo to i to“ i „Moja ćerka ovo,
moj sin ono...“. Ljudska potreba da bude
osoba slušana. Da priča ono što želi. A da nema obavezu ni prema kome. I da ne
mora da prvo pita muža kako je, pa decu kako su, pa unučiće kako su. Tužni svet
njihove pozornice. Mesto gde jeste njima nešto, a ne ono u porodici: „Ma, nije
mi ništa, samo me nešto malo zabolelo“. I nastavlja da radi. U tom svetu-samo
da drugi misle dobro o nama (ovde mislim na porodicu kao jedinicu osnovnog
merila uspeha jednog čoveka), rodi se upravo ovaj izvitopereni stav prema
sestrama u bolnici- koje se smatraju robovima i hirurzima koji su bogovi. Tačno
to ophođenje prema ženama pokazuje kako su se ophodili prema njima. Bilo je
tužno. Teško za izdržati. Još teže obraditi.
