No.10

„Zdravo, isto“.

Sto pored velikog prozora je bio njegov. Otvorio je laptop. Belina lista u wordu poznata i kao Maralmeova  bela smrt.

Konobar je spustio pored njega standardno piće koje pije već godinama. Nekako je bilo izlišno što uopšte izgovara to „isto“ kad naručuje, ali valjda ostavlja sebi mogućnost da se predomisli nekada. Kada spusti prst na tastaturu zna da mora da počne ali nekako nije to klavir pa da može da odsvira kompoziciju koju prsti prepoznaju. Nema je stranica. Ćuti kao ljubavnica kada ostavlja. Onako završena i svoja, kada se okreće da bi postala bilo šta drugo. Suočavao se tokom godina sa ženama koje su bile prave i koje su bile sve sem onog šta su mogle da budu. U nenapisanom životu one su bile heroine, a na stranicama su bile one koje bi  ženio. Pogledao je kroz prozor, evo sedmu godinu za redom. Evo, počinje da piše treću knjigu za redom već drugu godinu. Postoji neka lepota u tome što živi iluziju da piše, i postoji neka iluzija u tome da živi što piše. Nije znao, u tom trenutku, kad je sve postalo navika. Kada je zapravo život postao imaginaran a strahovi i problemi realni.

Ako napiše da je sve u redu, da li je u redu u realnosti ili na papiru. Ako sakrije od svih da je sve u redu, da li nije u redu u književnosti? Ne, život ne stoji dok mi ne shvatimo šta želimo od sebe. Ali mi stojimo. Okovani za taj sopstveni Kavkaz. Razapinjanje, ono biblijsko, ono Prometejevo, ono njegovo. Metaforično rastavljanje na sastavne činioce. Grandiozni spomenici koje diže sebi u noćima kad se ne budi krikom iz košmara čine da svako može da se uveri da će jutro biti zaista novi početak. Ali, odakle da krene kada ne ume više da razazna šta želi a gde se završava on. Možda je došao u onu tačku kada samo treba godine preostale da provede u tom kafiću i gleda kako promiču.

Lakše je napustiti sebe iz života nego pustiti druge da odu. Kao da potvrđivanje sopstva potiče od ljudi koji nas okružuju. U romanu, on će osmisliti glavnog junaka. I osmisliće sporedne koji mu konfrontiraju. I prikazaće sve kroz odnose koji karakterišu glavnog junaka. Uzmeš reči i stvoriš život.

No.9

Uverava se čovek celog života u nešto. Uverava toliko da na kraju uverava uveravanje da je uvereno. Opasan krug namera, opasan krug iščekivanja. Uvek ju je kopkalo kako je to moguće da se tako probudi jednog jutra, isto kao što se budila u prethodnih 300 te godine i od tog jutra ostalih 64 će imati drugačiji ukus buđenja. Problem je bio što novina ukusa traje neko vreme, kratko, kad se navikne, opet je u krugu. Pomislila je da u stvari, svako jutro ima novi ukus, ali je stvar u tome što poneka imaju neočekivan ukus. Šta ako postoji samo odeređen broj iznenađujućih stvari, to pitanje ju je mučilo.  Dijalog u njenoj glavi često je bivao propraćen i pričom na glas. Kao da se odvoji neki deo nje koji želi da glasno iskaže svoju misao. Ako je u mozgu, ideja je, ako je izgovoreno, može da se ostvari. Magijska funkcija reči ju je oduševljavala. Sam život reči koje se otelotvoruju. Nastavljaju život u uspomenama drugih ušiju. Tako se pojavljuju, iz njenih usta, u mislima ostalih, bodu ili izazivaju smešak. Mogla je da živi od nečijih čekaj me, mogla je da živi za nečija volim te. Uglavnom, zaustavljala je realnost rečima. Kada bi čula nešto što želi, zaboravljala bi da živi i puštala misli da maštaju. Moglo je da se desi i desilo se. Potencijalna mogućnost, mogući potencijal. Zabludno je smatrala da ako je nešto rečeno da se to i desilo. Reči su dobijale težinu koju je realnost gubila. Napadale su je tako u rojevima, ujedale za usne, opsedale dok spava, sanjala je reči, bez lica koje ih govore, samo rečenice koje ostaju kao gorak ukus poraza u rukama. Reči bez lica. Prikačene za sećanja. Reči koje niko nikada nije izgovorio ali ih je ona čula.

Razmišljala je šta sad da obuče. Za dvadeset minuta mora da krene ka kafiću, a još uvek se bavila gledanjem u ogledalu. Nije znala koliko je dugo znaju i u kojim su je sve odevnim kombinacijama videle. Izazov je bio prihvatiti poziv na to piće. Želim da znam zašto ja, vrtelo joj se u glavi. Znala je da neće dobiti odgovor, znala je da i odgovor koji dobije neće biti taj koji očekuje. Nije znala zašto očekuje odgovor. Sama nije verovala u to da neko može da se pojavi i promeni život samom svojom pojavom. Izazov je bio videti se sa nekim ko je o njoj znao mnogo, a ona nije ni znala da je posmatrana. Kao u dobrom eksperimentu. Pomalo joj se i dopala činjenica da je mogla sebe da zamisli kao belog miša koji vrti onaj točak u kavezu, nesvestan da je posmatran. To što je neko zainteresovan za moj život samo po sebi je intrigantno. I zbog toga me malo puca adrenalin jer jedino što mogu da uradim je da pri susretu dobro izgledam, bile su sada jedine misli u njenoj glavi. Površno zanimljivo. U svakom slučaju, nedelja je, pasji dan, promašena decenija, usamljenost vrišti jače nego obično, što i da ne ode na ti piće. To su dva sata jednog lošeg dana, i ne može biti loše.

Intelektualizam. Nejasan pojam. Fluidan. A lep kompliment. Nadražaj uma. Tiho a glasno krckanje pameti i načina verbalnog izražavanja. Intelektualizam je i stav, kada na licu čoveka izgleda kao da mu je upravo dosadno i da samo želi da se vrati kući svojim knjiga. Često se meša sa socijalnom nesnalažljivošću koja je praćenja ćutanjem.

Taj problem da izgovori neku od misli ima celog života. Nema problem da priča sama sa sobom na ulici, ima problem kada je u istoj prostoriji sa nekim. Zgužvane misli kao da se cere u glavi i likuju što nema dovoljno samopouzdanja da ih iskaže. Povremeno ima utisak da vodi unutrašnji dijalog sa nagomilanim mislima. Bar ne izgledam tupavo, mislila je dok je sedala za sto, deluje kao da sve kritikujem, pa se ljudi plaše. Znala je da će upasti u neprijatnu rupu ćutnje. Nadala se da neće morati mnogo da priča, ali uvek ima mnogo da se priča. Ta neprijatnost prvih razgovora ista je kao i ona u kojoj se sagovornici poznaju godinama i nemaju više šta da kažu jedno drugom. Kalkulisanje rečima i razmišljanje šta se krije iza rečenog. Uglavnom ništa. Sve je uglavnom ništa. Jela je ove trenutke koje je sat iznad njene glave odbrojavao, strepela je od susreta. Delovalo joj je da je samo sekundu razmišljala o tome zbog čega imamo potrebu da impresioniramo ljude, šta je to što nam u njihovoj potvrdi daje potrebnu snagu da više volimo sebe. Kao da je svaki pogled odobravanja jačao onu sedmogodišnjakinju u njenoj glavi