DAJ MI SVOJ AUTO I KLJUČ OD STANA, I deo

Postoji jedna veoma smešna činjenica. Onako, bolno smešna. Probaću da je obrazložim.

Pošto vekovima već živimo u rodnim zajednicama (o da, kako nazvati drugačije tri ili četiri generacije koje žive zajedno u istom stanu ili kući), postavlja se pitanje privatnog prostora.

Za sve zabrinute i hejtere, neću se baviti pitanjem otkud rodne zajednice, tako da nema potrebe komentarisati čime su uslovljene.

U Srbiji je veoma izražen život sa roditeljima, babama, pradedama… u principu, više ljudi se začudi kada kažeš da živiš sama. Mi, jadnici iz provincije imamo tu sreću da se sa 19 otisnemo u beli svet, obično Beograd ili Novi Sad, i prestajemo da živimo sa krvnim srodnicima. Uglavnom. O Manama i prednostima studenstskog života, nekom drugom prilikom.

Dođemo u tu situaciju da sad imamo dve grupe ljudi: nas koji živimo u nekim iznajmljenim prčvarnicama, uglavnom jednosobnim ili po dovmovima i vas iz Beograda koji živite uglavnom sa celom porodičnom postavom. E problem je miksovanje ovih grupa. Mislim, tužno smešan problem. Zamislimo ili se setimo dvoje ljudi iz Beograda koji su u vezi. Verovatno za sav novac koji daju na pića koja moraju da popiju jer nemaju privatni prostor u kom će se viđati mogu da iznajme stan. Ti Beograđani imaju sad dve vrste problema (primetimo kako se problem račva): 1. Ako su u vezi, i strejt su par, da bi uopšte mogli da stupe u seksualne odnose uglavnom moraju da se predstave roditeljima onog drugog. Pretpostavljam da tu dolazi do neprijatnosti. Niko nije mutav i svi znaju šta će da se radi u sobi. Onda imamo slučajne pogreške, da neki član domaćinstva oslovi dovedenu osobu pogrešnim imenom, pa kreće motanje filma, ko ti je ta ili taj, pa onda ono osluškivanje ko je kad u toaletu, ko će se sresti u hodniku, da li ostati na doručku. E, ovaj problem ima dve podvrste problema. A) ako je u pitanju homoseksualni par, veoma retko članovi domaćinstva odobravaju dovođenje zeta/snajke u kuću. Neko vreme može da prođe “drug spava kod mene”, kad spava drugarica kod drugarice, to naravno može i mnogo duže da traje.B) ŠTA AKO HOĆEŠ DA PRIVEDEŠ NEŠTO VAN VEZE? Onda nastaje opšta frka kao u Sava Centru na izboru za P(j)esmu Evrovizije kad nisu pobedili Flamingosi. Privatnosti nema. I sve ovo još i funkcioniše ukoliko je ispunjen glavni uslov: da imaš sopstvenu sobu u rodnoj zajednici.

2. Ovo se zove “šta da naručim, ceo dan sam u kafiću” ili “odvratni parovi koji se žvalave”. Drugi naziv se koristi od strane svih nas koji to ne smemo da radimo van svoja četiri zida ili imamo svoja četiri zida u kojima to radimo.

Beograđani koji nemaju svoju sobu u domaćinstvu. Ili nemaju uslove da se viđaju po sopstvenom stanu. Beograđani prinuđeni da svoj novac i vreme ostavljaju po kafićima. (Da se niko ne ljuti, doći će i do ukrštanja grupa, pa će ovaj problem biti zajednički, ali svojstveniji je parovima iz Beograda). To viđanje po kafićima, bioskopima, blejanje sa prijateljima a u paru polako počinje da izaziva frustracije. E, onda se pojavljuje KLJUČ “kolege sa faksa koji ide na vikend u svoje 02x ili 03x mesto”. Momenat dobijanja ključa. Trenutak u kom ceo svet staje u tih 35 memljivih kvadrata. Ne znam tačno sad kako ide to kako zajednici objasniti gde se spava, slobodno dopišite. Javi se tu moment konačno ne moramo da budemo tihi, ne moramo da mislimo ko spava, ko je u kupatilu, možemo da spremamo večeru zajedno, malo se naloži jer će seks da se desi u nekom nepoznatom prostoru. Kvaka ove priče je sledeća: 1. Ne zavisi od tebe kad ćeš da dobiješ ključeve 2. Moraš baš tad da imaš odnose kad već imaš stan 3. Postane neprijatno posle izvesnog vremena da se vucaraš po tuđim stanovima 4. Posteljina i šta sa njom? Da li  da nosiš svoju, da li da je opereš ili da ostaviš pa će osoba čiji je stan oprati jer zna šta se dešavalo 5. U nekom trenutku skapiraš da je ponižavajuće da opet tražiš ključ od stana, i samo prestaneš to da radiš dok ne nađeš novog 02x ili 03x prijatelja. 6. Koliko dugo se zapravo viđamo po tuđim stanovima, i šta ćemo da uradimo po pitanju svoje budućnosti?

Drug mi je rako da se takav način života zove skvotovanje.

Kada dođe do priče iz perspective onog ko ima stan i mogućnost dag a ostavi nekom, javlja se pitanje kad će toj osobi da dosadi da se proctor u kom živi koristi za jebanje drugih. Realno je da će jednom da dosadi. Sreću se dva moralna pitanja sad. Prvo kod osobe kojij je potreban ključ, da li ponovo dag a traži i kod osobe koja ima ključ, da li ponovo da ga da. Da li se prijateljstvo meri i ovim? Uglavnom, taj ključ koji se iznenada pojavljuje i rešava stvar će svako ponuditi kada imaš novu vezu ili kad osoba ima prvi put stan i seća se svog skvotovanja ili ako odlazi na neki duži put. Znam  i za priče ljudi koji su iznajmljivali svoje stanove parovima na sat ili vikend. Verovatno je sve ovo bolje privremeno rešenje od sedenja u kafićima, ali na kraju se vratimo na to da se najveći deo vremena provede u razgovorima u zadimljenom javnom prostoru. Trenutno nisam obradila pitanje automobila kao mesta za intimu, ali i ova tema ima svoje prelepe začkoljice i zafrkancije. 

STAN U BEOGRADU, II deo

Pre nego što se bacim na skorašnja iskustva, moram da opišem malo razvoj sebe kao tragačice za stanom.

Ojača te taj udar odlazaka na „sastanke na slepo“ sa najrazličitijim ljudima. Okreneš malo priču na to kako ti njima činiš uslugu jer ćeš živeti tu, a ne čine je oni tebi. Međutim, zanimljivo je što skoro svi stanodavci jesu u fazonu „uzeću ti depozit za bilo šta ali se neću pocimati da dođem kad se nešto pokvari jer me briga“. Ah taj depozit. Pa šta je lepše nego kad dobiješ 500, 600 evra za tvojih 50 kvadrata mesečno. Jer, naravno, bilo je onih koji se isele a ne plate račune, zaista oštete nešto i slično. Međutim, dolazimo do kriznog momenta. Najaviš svoje useljenje. E tad je onih 500, 600 evra sa početka problem. Jer sad treba da spremiš polovinu toga da vratiš. O, Bože moj, pa pronaći ćeš svaki razlog da ih ne vratiš. Meni je jedna žena rekla nisi izbacila sve kese iz stana. Da, nisam, jer ti mesec dana nisi uspela da nađeš majstora koji naravno o tvom trošku mora meni da popravi struju. Onda se pred taj depozit koji treba da vrate veoma ucice svi ti stanodavci jer će im presušiti jedna sisa, pa krenu da te obrću da će ti spustiti kiriju ako ostaneš, da će okrečiti, kupiti novu mašinu za veš, i slične stvari koje je čovek spreman da obeća samo da ne traži nove stanare i ne vraća novac koji ionako nije njegov.

Depozit je keš sa dve oštrice.

Ovih dana sam se setila jedne od potraga za stanom koja me je odvela tu oko Sajmišta. Starog. Naravno, u oglasu je pisalo stan kod Hajata. Uglavnom, gospođa čiji je stan nam je nekoliko puta kad smo mi rekle da nam se apsolutno ne sviđa lokacija i da nikad ne bih smela tuda da se vraćam sama noću kući, odbrusila da je ona tu odrasla i ništa joj ne fali i da su Terazije na 15 minuta peške. Ja ni danas ne razumem kako je uspevala da stigne za toliko vremena, al dobro. Onda nas je sprovela do neke ledare od stana u kući, što takpđe nije pisalo u oglasu i rekla „nemate telefon jer su prethodni stanari napravili ogroman račun i iselili se i ja neću to više da trpim, možete da dolazite kod mene ako je hitno da telefonirate“. Možemo ali nećemo.

E sad, otkad se skoro svi oglašavaju preko neta mnogo je lakše odlučiti šta hoćeš šta nećeš da gledaš. Oglas koji je odneo pobedu je onaj gde je pisalo da je internet dial-up.

Sa tim internet pričama sam imala baš dosta zanimljivosti. Kao što je pre deset godina pitanje bilo da li ćeš imati telefon jer je dosta stanova bilo za izdavanje koji još uvek nisu bili legalni, tako je danas pitanje koga mrzi da prijavljuje net na svoje ime, a ko krade kablovsku. Teško je stanodavcu kad izađeš pred njega sa zahtevom ako vam je već kablovska ilegalna uvedite neki net.

Druga zanimljiva pojava je kako malo njih zna gde im je ugovor o vlasništvu stana kada treba da te prijave na adresu u Beogradu. Jer većina baš ne zna gde je papir a i većina ima nekog ko se nikad nije odjavio. Pa sine, važno da depozit znaš da uzmeš. Onako, tačno vidiš kako zaigraju evrići u očima kada daješ taj novac jer ćeš možda nekad nešto sjebati.

Najbolja priča o depozitu je iz prvog stana kada je tri dana nakon useljenja potpuno pao plafon u predsoblju, ili kako se na jeziku stanodavaca kaže, staviću još jedan raspali krevet i ovaj prostor polu hodnika će biti soba. Obrušio se plafon. Nju je mrzelo da se cima da dolazi, šta, ionako ne spavate u toj sobi. Mi smo bile glupe brucoškinje, i pristale smo da kao odemo iz stana na tri dana dok ona to sredi, apsolutno nam se nikad više nije javila.

E sad, otkad su stanovi po netu, mi ne gledamo stan koji nema fotografije. Međutim, odemo da pogledamo nedavno jedan stan jer su nam cena i lokacija odgovarale. Čovek nam u liftu kaže „crkao je osigurač, evo baš sad, pa n možete baš da vidite“. I uvede nas u mrak, apsolutni, uključi bateriju na nekom prastarom telefonu i krene da nam „pokazuje“.

A onda, pošto taj stan nije bio njegov kaže kako on izdaje stan i da će taj da nam pokaže i daće ga za manje novca. Zanimljiva diverzija.

E postoji još poneka kvačica. Pošto neki ljudi ne znaju šta će sa stanovima, oni istovremeno izdaju i prodaju stan. Pa šta prvo uleti. Te varijante su se desile nekim ljudima da se usele, i nakon tri meseca naiđe kupac za stan i ćao.

Zatim, bilo je onih koji su pitali koliko često će vam neko dolaziti ili se ljutili ako od komšija-špijuna čuju da dolaze gosti. Pa bitna pitanja, da li planirate porodicu, jer ne može tu da živi beba. Onda pitanja odakle ste, jer dosta njih ne voli Crnogorce jer su im demolirali stanove, da, to nam je rekao čovek koji nam je stan pokazivao uz svetlost telefona. Ili dosta njih ne voli Beograđane, jer oni mogu da se odluče da se vrate u svoje stanove.

Onda ima i onih koji zaključaju neku sobu u stanu „pa će povremeno da dolaze da provetravaju“. Nećeš, hvala.