Gotovo
ništa. Rečenica u kojoj se krije čitav svet. Malo je falilo da ne bude ništa, a
ono što je bilo, pa iskoračilo je iz očekivanog, zapetljalo se, imalo čudnu
putanju, uticalo i nestalo. Ne, čini se kao da ga nije bilo. Ali bilo je. Ili
se želi. „Od Nove godine ne očekujem gotovo ništa“. Ali, šta očekuješ? Tu se
krije zavzrlama.
Ne ume
čovek da iskorači iz definicija kvantitavnog i kvalitativnog, očekivanog i
podrazumevanog. Ako nismo dobili sve, onda smo dobili ništa. Tužno je to. Čim
se desi trenutak u sadašnjosti preispitujemo da li ima sposobnost da se razvije
u budućnosti. Da li će odgovarati zacrtanim pravilima, očekivanjima, nadanjima.
I taj trenutak iščezne. Oni koji žacnu, poput slučajnog ujeda insekta, žacnu
tako da na sekundu obratimo pažnju na njih, to su Gotovo ništa trenuci. Od Nove
godine ne očekujem gotovo ništa znači da postoji skrivena želja, da se konačno
nešto desi. Ta želja je znana onom ko misli, ali možda je neuobičajena ili
skrivena, ali je jača od hiljadu standardnih želja.
Trenutak
koji opisujemo rečima Gotovo ništa je kao iskrivljenje u realnosti. Zašto smo
baš to zapamtili? Koje smo to sve momente opisali sintagmom Gotovo ništa? Jesu
li to bili slučajni susreti ljubavnika koji su se desili u trenutku i ostavili
jedno veliko Gotovo ništa u njihovim dušama? Nisu nastavili priču, nisu je ni
imali, nije konvencionalna, nije puna budućnosti, samo je to bio jedan izlet. „Šta
je bilo između vas dvoje?“ „Gotovo ništa“. Pričaj mi o tom Gotovo ništa. Tu se
krije ono što je zapleo u tebi i vraća ti se jer je bilo drugačije. A nije moglo
da raste na dnevnoj svetlosti realnosti. Zašto naglašavaš to Ništa između vas,
time je očigledno Nešto.
„Iz te
knjige ne pamtim gotovo ništa“. Zašto? Misliš da moraš da se sećaš svih likova,
radnje, pouke? Čega se sećaš, reci mi to. Ukus, misao, trenutak u kom čitaš?
Šta je to zapelo u svesti tvog nesvesnog i ne daš mu da ispliva jer će te
zbuniti ako kažeš na glas. Neotkrivanje je tu. Ali, ti znaš da je taj svet
načet. I trudiše se da zaboraviš. Šta je
to ostavilo takav utisak na tebe da ne smeš da ga kažeš, da ga se setiš?
Zabodeno
kao mala igla u našem mozgu ili duši, igla koja opominje da postoji svet želja,
strahova, nada koje jedan čovek ne sme da istraži. Plaši se. Šta je to što neće
biti skoro ništa, a ostaće zauvek upamćeno? Šta da radi sa tim, sa tim
saznanjem?
Šta da radim sa onim što naslućujem o sebi? Pa, gotovo ništa...
