No.3

Imala je još dve cigarete i deadline do sutra u podne. Ćutala je i pitala se zašto nije sišla da kupi još cigareta. Bilo je dva ujutru, činjenica koja ne znači mnogo kada prestaneš da postojiš u realnom vremenu. Društvene mreže su prihvatljiv način života ukoliko ti je stalo da imaš nekog pored sebe, a da možeš da odeš kad poželiš. U onom realnom vremenu bilo je divno jutro za opijanje i kajanje. Nije dobijala poziv u izlazak već nekoliko nedelja. Nije ni zvala u izlazak. Nepodnošljiva gadost prostorija koje mirišu na urin i alkohol ju je činila depresivnom. Gomila koja se izobliči nakon uzimanja spida, balezganje koje siluje uši, ruke koje se kreću ka svemu što je voljno da se prihvati. Rez. Pogled na ostatak teksta koji treba da završi. Bedno plaćena za posao koji treba da proda. Ipak, zadovljna što je plaćena. Realnost ju je naučila da nikad ne veruje u to da će dobiti novac za rad. Kada svuče masku dnevne rutine ostane zagledana u prazninu očnih dupji. U snažno osećanje ličnog neuspeha. U izdeformisano moralno načelo. U pogrešne vrednosti. Očijuka tako sa nesigurnom budućnošću češće nego što spava. A san se zamorio, pa ne dolazi. Zaglavio se prošlog meseca u bespuću alkohola.

Bilo je jednostavno nestajati u moru opijata. Spavati po razlupanim kućama, kućiti se u razlupanim glavama. Biti pametan u društvu zaludnih, među pametnima biti zaludan. Bilo je divno kad su vikende  i radne dane razlikovali samo klubovi koji rade, kad su se ljudi ređali kao na traci za trčanje. Beznačajni petnaestominutni seks sa još beznačajnijim ljudima. Ruke koje se uvijaju oko čaša, zenice koje se kriju od dnevnog svetla. Prijateljstva koja se zasnivaju na tome ko ima novca da plati piće, pića koja raskidaju prijateljstva. Smrad cigareta i jeftinog alkohola, bujica mudrosti pijanih, vihor grcaja da se svi osećaju isto, nesećane kao uslov zabavljanja, zabavljanje koje izaziva pogrde. Smeh u rano jutro, onaj ludački, kad je ceo svet tvoj. To trežnjenja, glavobolje, svrab.

Ispovraćala je tog jutra sve. Tablete, alkohol, krivicu, povraćala je zgađena nad onima sa kojima je razmenjivala telesne tečnosti, nad odvratnim telima koja su je nadvijala, zgađena nad sopstvenim kriterijumima kojih nije bilo, nad telom koje je skrnavila dodirima onih koji su u njoj samoj izazivali gađenja. Izlazilo je iz nje bez prestanka, mešajući se sa suzama, sve ono prljavo, pogrešno, prekratko, maglovito sećanje. Život je bio toliko ružan da nije umela da se skloni od pogleda. Lice unakaženo nemanjem samopouzdanja, dizano opijatima, omekšavano alkoholom.

Trežnjenje, dan prvi. Nije život, nije postojanje. Levitiranje nad nevericom. Krvnik sopstvenim mogućnostima, pogrešan glas jedne sudbine. Trežnjenje, dan drugi. Osećaj isparavanja godina, potiskivanje zaboravljanja. Trežnjenje, dan treći, dan koji je videla. Dan od jutra do večeri, ceo, sam, veliki, 24 sata ogromnog prostora. Trežnjenje, dan koji ne broji, i to je ovo jutro, kad je nad laptopom i gleda u redove na papiru. Kao nedonošče.

Modrice ostaju. Stežu. Modrice, odroni. Padanje u životu se ne zaboravlja. Ne postoji put kojim može da se popne. Dovoljno siguran. Toliko puta se strmoglavljivala, nije osećala. Padanje je bezbolno. Uvek još neko koga je mogla da povuče, da se survavaju zajedno, da nazdravljaju besmislu. Dobri saputnici loših odluka. Ništa nije gore od lažne sigurnosti, misli dok polako čita tekst na ekranu. Leteti na dole, sa svim potencijalima, množiti bedna preživljavanja uz još jednu cigaretu uz još samo ovo pivo. Talasi nagaznih mina poroka su najlepši jastuci uplašenim dušama. Krugovi se šire, predosada postaje uspešno veče, vikanje zabava, stav krivi kičmu pred narkoticima. Katarza bednika.

Prostor koji je beo u redovima koje ispravlja je plaši. Kao što ju je plašio dan u kom se ništa nije dešavalo. Sat, minut, sve je moralo teći. Gospodariti vremenom. Činiti da se pobedi dan, zadovolji život. Okretala se sada na te trenutke. Ne može da okrene glavu prethodnoj sebi, najradije je ne bi ni primetila. Čulo mirisa koje radi čisto je upozorava da je nimalo prijatan miris njene prošlosti. Nakupila je to đubre ispod prozora svog života i mora početi da ga rasčišćava.

Težina dnevnog svetla, na kom se vidi svaka pora lica podsetila ju je na broj godina. Proletele su, a ona nije imala nikakavu sigurnost. Morala je da stegne šake i natera se da krene. Neuspeh je u treznom stanju realan, ali je njen. Pokušaj se vredi više od pijanog balezganja. Mrzela je sada te oznojane zadrigle tridesetogodišnjake koji će sutra biti srećni jer su još jedan dan proveli u lebdećem stanju. Niko neće prepoznati kvalitet ako ga ne pokažeš, rekla je to sebi i vratila se tekstu.

Zvuk četa u rano jutro ju je podsetio da je ostala online. Pozdravi pri povratku iz grada. Na sekundu ju je zapahnuo miris ustajalog vazduha i nadimljene odeće. Kovitlac između da li sam stvrano to uradila i izviniću se sutra je ponovo napao srce. Previše puta je legla uz tu misao. Sada ne može da spava jer se enormno zatrpava poslom.