NEĆE VALJDA U MOJE DVORIŠTE

Mislim da je u jednom trenutku moje srednje škole u Jaši Tomiću bila poplava. I tad je kuča jedne od devojaka što je išla sa mnom u razred bila poplavljena. Nisam baš mogla da skapiram kolika šteta može biti od vode, pa sam otišla do jedne brane što su ljudi izgradili, i sve mi je bilo jasno. Našla sam se tada pred nabujalom rekom i nekim džakovima naslaganim, koji se jedva opiru i pred nekim ljudima što otprilike stoje i mole Boga da reka ne raste više.

Za sve to vreme poplava u Jaši Tomiću i u još nekim mestima, znam da su komentari ljudi bili „Valjda neće kod nas“ i „Dobro je da nije kod nas“. Čak znam i jednog rođaka koji je išao u jedno od naselja da gradi branu i pomaže ljudima, i za njega su ovi iz neugroženih područja govorili da je budala. Jer, zašto bi ti pomagao nekom, nije u tvom dvorištu. I ćuti, dobro je samo da nije kod nas, a jbg, jadni ljudi, ali snaći će se.

Evo, danas, pored svih najava da će biti sranja, svi su uradili ništa. Da smo u Americi, ljudi bi uveliko bili evakuisani. Mislim, koliko god da se smejemo američkim zalihama hrane u slučaju katastrofa, mislim da sad kapiramo da je ipak potrebno imati to. Ali ne, većina ljudi ovde živi po principu-pa neće valjda mene. I samo da nije u mom dvorištu-a to što se dešava napolju, jbg. Država Srbija očigledno nema nikakav plan za nas obične građane, nebitne posle izbora, u slučaju katastrofa. Sve mi se čini da je gospodin ministar za ove situacije vođen onom čuvenom-Molim te, Bože, nemoj nas. Ili još bolje, ma neće valjda nas, jer svi znamo da se sranja uvek dešavaju drugima. E, a pošto se svi molimo da se sranja ne dese u našem dvorištu i za vreme našeg dežurstva, nadležnosti-zato smo u govnima. Stvarno ne znam šta je tačno moglo da se uradi da ova katastrofa bude sprečena, ali verovatno nešto jeste.

Bio je onaj minus beskonačno od temperature pre koju godinu. Nije bilo vreme izbora, pa ljudi nisu pisali o ljudima u Banatu zavejanim satima u kolonama i o ženi do koje se hitna pomoć probijala peške da bi je nekako otpremili do porodilišta. Nije bilo potrebe. Neki ljudi se zaglavili u snegu, koga briga, nismo mi. I tamo negde prema Rumuniji, u zabiti, vrlo bitno. Postalo je bitno kada se to prvi put desilo nekom koga poznaješ. Ali tad shvatiš da tragedija ima ličnu notu. I da si i dalje bez ičije pomoći jer nikom nije bitno sranje koje se dešava van njegovog dvorišta.

Kada ti umre neko-tebe boli do smrti, ali svet nije ni primetio. I dalje je sve na ulicama isto. I u susednom dvorištu je isto.

Odvratno je živeti u sistemu u kom se zapravo sms-ovima, RT-ovima i šerovima moli za prikupljanje pomoći, ali one osnovne, najelemntarnije, jer ne postoji dovoljno razvijena svest ljudi da se sranje apsolutno itekako dešava i u njihovom dvorištu. I  onda zavisiš od onih koji su malo svesniji i malo empatičniji.

Kad sam bila mala, bilo mi je strašno što je u dvorištu do našeg živeo čovek koji je imao onog psa što istrčava za prolaznicima, pa niko skoro nije prolazio ni pored naše kuće, i zaista sam se osećala bedno. Eto, nismo mi krivi, ali zašto je baš moja kuća morala biti ta pored koje ljudi izbegavaju da prolaze. A onda, ovo bukvalno moje dvorište se širi na metaforički prostor, i shvatam da svi oko mene tako funkcionišu. Od onog „Joj, samo nemoj mene da prozove, nisam učio, žrtvovaću rođenog barta ako treba, samo nemoj danas“, „Ma boli me uvo, neće valja mene“, „Briga me, nije se desilo meni“, do ovih stvari gde se smejemo bilo kome ko ima zalihe za slučaj nužde.

Ovo, neće valjda u moje dvorište je apsolutno odraz stanja svesti ove nacije.