te smešne strane reči IZVINITE i VI

„Silaziš li sad“ pitao je glas starijeg čoveka iza mene. Da, odgovorila sam ispred mene je bilo mnogo ljudi koji će sići na toj stanici, jer za nas presedače ta stanica je ključna. Vrata su se otvorila, osetila sam da me neko gura. Taj stariji čovek. Snažno i neprestano. Okrenula sam se i rekla: „Ne morate da me gurate, silazim“. Počeo je da viče kako on to nije čuo, zašto stojim tu, pritom, ispred nas ima još 5,6 ljudi koji moraju izaći iz prevoza. Tada sam ja viknula. Na njega, na zaprepašćenje njegovo i ostalih putnika. Viknula sam i prešla na TI. „Ne viči na mene“ rekla sam. Muk. Mirno smo izašli iz prevoza nakon toga. Svi mi.

U pekari, devojka, mlađa od mene me pita: „Hoćeš još nešto“. Ti. Drugo lice jednine. Pogledala sam je, onim pogledom punim mržnje, žurila sam, i rekla, ne hvala. Izašla. Ti ne može da se upotrebljava u komunikaciji sa nepoznatima, pogotovu ne u uslužnoj delatnosti. Primetila je da sam je pogledala puna mržnje. Nadam se da je shvatila zašto i žao mi je što nisam imala vremena da se obračunam sa njenom neučtivošću verbalno.

U autobus je ušla kontrola. Uvek imam jednu kartu da poništim. Shvatila sam da je sledeća stanica blizu i da mogu da siđem pre nego što kontroler dođe do mene. Preko puta mene su stajala tri krupnija čoveka, pomalo pripita. Približavali smo se stanici, ali i kontroler meni i onoj trojici. Pitao ih je za kartu. Samo su nasmejali i pogledali ga. On je odmah prišao meni i zatražio kartu. Rekla sam: „Kad pogledaš njima karte, pogledaćeš i moju busplus kartu“. Sišla sam. Razlog zbog kog sam prestala da plaćam prevoz je što sam žensko. Meni uvek svi traže kartu i plaše me. Muškarcima ne mogu ništa, uglavnom. Neću da plaćam. Plaćaće mi posao od novembra mesečnu, ali isto tako neću dozvoliti da provere moju kartu ukoliko makar jednom muškarcu nisu smeli da traže busplus ili legitimaciju.

Bili smo na jednom od onih događaja gde odeš da bi bila viđena i usput se kao kulturno proseravaš nešto. Hiljadu puta sam ušla tamo sa pivom pre ovog puta o kom pričam. I sad sam imala limenku. Ja i još troje-četvoro u sali. Prišla mi je devojka, malo starija od mene i rekla kako ne mogu da pijem tu pivo. Na ti. Opet na ti. Pogledala sam oko sebe, dvojica muškaraca na tri koraka od mene su pila pivo. Isto iz limenki kupljenih u supermrketu pored ove značajne institucije. Odgovorila sam joj: „Kada ovoj dvojici isto to kažeš, ja ću skloniti pivo“. Progutala je knedlu i pogledala me je. Pogledala sam je upitno i popila gutljaj piva gledajući u nju. Otišla je da im kaže. Njima je rekla: „Izvnite, ali...“. očigledno je da ja nisam bila dostojna njenog  Vi. I naravno da je bilo lakše meni reći da sklonim piće nego nekolicini muškaraca.

Izvinite, Vi, Da li možete, Hoćete li... jesu reči koje znače mnogo. Razmišljala sam kako je moguće da ih ja uvek upotrebljavam, a da konstantno nailazim na ljude koji mi govore Ti i viču na mene i odvratno su neljubazni. Jeste, izgledam mlađe (šta god to značilo), ali to nije nikakvo opravdanje. Jeste, uglavnom sam obučena previše kežual, ali ni to nije opravdanje. Jeste, žensko sam, ali ni to nije opradanje.  

Počela sam da koristim Ti. Svima se tako obraćam. Odmah me poštuju. I vičem. Kad god neko vikne na mene ili bude neljubazan. Ne smeju mi ništa.

Izvinite što je tako.