plave noći u satenu i mleko od kokosa- al kobajagi

Bila sam. Kao  u onom stihu što svi znamo „plave noći u satenu i mleko od kokosa“, ako je plavi saten prljava bolnička posteljina a mleko od kokosa infuzija. Prljava od krvi posle moje operacije, jer je toliko malo posteljine u bolnici da je menjaju samo ako se unerediš. Krv je ok. I meni je bila. Nisam osećala miris, videla bih samo kad ustanem.

Kao i svaki uređeni sistem, i bolnice imaju svoje društvene kategorije. Čim sam ušla u sobu, tih 20 minuta pre operacije, starija žena u sobi je htela da priča sa mnom. Besno sam joj rekla da sam se celu noć previjala od bolova i da samo hoću da spavam. Nije je to zaustavilo da mi kaže da nije iz Beograda, da joj sin živi negde van, i da je operisala nešto, što sam zaboravila šta je.  Tipski junak. Čuvena kultura Babe iz bolnice. Ismevani lik, onaj koji samo priča svoje probleme. Svi to znamo. Tome se većina smeje u onim izgovorima za domaće serije. One su realne Baba Roge savremenog srpskog društva-Baba u bolnici.

Tu prvu noć, provela sam šokirana od anestezije. Više-manje. Ali, uspela sam da saznam koliko puta je Baba išla u toalet i kakav kvalitet posla je uradila. I to je pričala svima koji su je pozvali i svakoj sestri koja je ušla. Bila mi je nepodnošljiva tad. Takođe, stereotipno, na bolničkom TV-u, gledala je Grand. I zaspala sa daljinskim u ruci. Negde između dve infuzije, uspela sam da promucam sestri da isključi televizor.

Ovakav sirov presek stvari mi je potreban zbog povlačenja paralele. Ja sam sledeća dva dana provela samo ležeći. I kuckajući . Verovatno sam se kuckala sa polovinom vas koji ovo čitate. Pisala vam šta se desilo i kako se osećam. I mene su prijatelji posećivali u bolnici. Tada, tog nekog dana broj tri, shvatila sam-ja ne moram uopšte da pričam. Da progovorim. Samo napišem status i svi znaju. Babini ne. Tu se obaveštva telefonima. I razmenjuju se iskustva. Tu nastaje revija pogrešno izgovorenih medicinskih izraza, tu nastaje razmena iskustva, nastaju prognoze, je l' te gleda lekar i da li sestre rade svoj posao. Tu je sada nastao taj momenat kad ja shvatam- žena u krevetu do mog ceo život vodi računa o nekome, i ovo je prvi put da je neko redovno pita kako je i šta joj se dešava. Koliko god puta ova priča bila ispričana, ona je tačna-ova žena u bolnici konačno ima nekog da joj prinese i odnese. Da joj izmeri temperaturu. Može konačno, bez ikakve griže savesti da gleda TV. U našoj sobi nije bilo razumevanja za to.

 Kada su mi došle druge dve cimerke,kada su devojka i Baba otišle, pomislila sam kako bi Baba sad potpuno uživala u sobi. Imala bi sa kim i da priča. I da gleda serije. Ali ne, ja sam ostala. Odmah sam znala šta sledi. Ovo je sledeći tipičan slučaj- ovo je Baba koja viče sestre u sred noći i uvek se njoj nešto dešava. Tražila sam da mi donesu slušalice. Do bolnice stvarno nisam nalazila osnov za razne domaće serije, pogotovu ne za Srećne ljude. Sve mi je delovalo iskarikirano, preuveličano i pogrešno. Međutim- pojavljuju je Sinovi Babe, isti, kao ispali iz domaće serije. I pričaju odvratne stvari o sestri koja je Babi rekla da je njeno da joj da terapiju, a ona neka odbija ako hoće, ova neće ulaziti svaki čas da je nutka. Tu je nastao sledeći rečenični sklop: „Nju treba istući. Svaka žena treba da dobije batine da vidi gde joj je mesto“. Onda je Sin, onako balkanski muževno rekao kako će odrukati sestru kod načelnika, ionako je majku tu smestio preko veze. Pitala sam se, koliko puta je Babi zagoreo ručak pa je dobila ćušku od muža. Ili kad je došao pijan. I da, naravno, ona sad oponaša taj model. Oni su bili ona srećna srpska porodica. Svi žive zajedno. U istoj kući. Sinovi i njihove porodice i ona. Pala je noć tog prvog dana mog novog cimerovanja. Bilo je Badnje veče. Stavila sam slušalice jer zaista nisam mogla da slušam kako Baba ponovo traži od sinova da joj sutra nešto donesu u bolnicu i kako im objašnjava da joj eto i na terapija ne odgovara i kako nju tu svi muče. Odjednom, vidim da se nešto pokreće sa moje leve strane. Baba se pakuje da ide. Skida kateter, trpa stvari u torbu i viče na mobilni: „Dragane, naređujem ti da dođeš po mene, ja neću da ostanem ovde, neću da me analiziraju“. Onda čujem: „Ne, nije mi sestra više ništa rekla“ (da, ona je onaj tip ljudi, a očigledno i njeni sinovi, koji će uvek okriviti nekog drugog). Divno je bilo što se u tom trenutku žena i mladić koj isu radili nisu ni najmanje uzrujali, već su samo rekli da će potražiti dežurnog lekara i nekog da potpiše otpusnu listu. U tom stižu Srećni ljudi Sinovi. Baba je u potpunoj histeriji i viče kako neće da prođe kao njen muž. Ja samo želim da spavam i govorim im da prestanu jer nisu sami. I da shvate da se mi ovde oporavljamo. Pomalo ih to dotakne. Onda su se vratili na sestru koju bi tukli, jer izgleda da je u njihovim umovima ona kriva što Baba hoće kući. Kažem Sinu  da sestra ništa nije rekla. Naravno da me ne čuje tad. Namestiće joj batine i otkaz, a Sinovi će ostati u bolnici koliko treba da Baba ne pobegne. Kažem im da neće i da izađu iz sobe. Posle više od sata mučenja, dovlačenja mučenog lekara sa dežurstva i mumlanja hodnicima, Baba se vratila u krevet. Eto, bilo joj žao da bude sama na Badnje veče. Pošto mi ostali baš volimo.

Ova Baba je ona koja smatra da se bez nje ne može. I da ona drži porodicu na okupu. Što je delom i tačno, verovatno. Ali, za razliku od prve Babe, ova ne može da podnese da ne bude u centru pažnje. Primetila sam da je niko sem sinova nije zvao dok je bila u bolnici. I da ni o kome drugom nije pričala.

Shvatila sam da je ovim ženama (pišem o Babama, jer sam ležala u ženskoj sobi, o Dedama koji maltretiraju sestre, nekom drugom prilikom) bolnica ono mesto gde mogu d kažu: „Mi smo 1978. kupili ta i ta kola i onda smo to i to“ i „Moja ćerka ovo, moj sin ono...“.  Ljudska potreba da bude osoba slušana. Da priča ono što želi. A da nema obavezu ni prema kome. I da ne mora da prvo pita muža kako je, pa decu kako su, pa unučiće kako su. Tužni svet njihove pozornice. Mesto gde jeste njima nešto, a ne ono u porodici: „Ma, nije mi ništa, samo me nešto malo zabolelo“. I nastavlja da radi. U tom svetu-samo da drugi misle dobro o nama (ovde mislim na porodicu kao jedinicu osnovnog merila uspeha jednog čoveka), rodi se upravo ovaj izvitopereni stav prema sestrama u bolnici- koje se smatraju robovima i hirurzima koji su bogovi. Tačno to ophođenje prema ženama pokazuje kako su se ophodili prema njima. Bilo je tužno. Teško za izdržati. Još teže obraditi.