Postoje
ta mesta gde kad uđem prosto znam da samo nešto pozitivno može da se desi. Malo
ih je. Jedno od tih mesta jeste Bitef Teatar. Magičan je sam prostor oko ovog
pozorišta, magična je njegova pozicija, zgrada. Sama činjenica da nije neko
ogromno pozorište, da su glumci tu odmah, kao deo gledališta, ili obratno, da
su gledaoci tu odmah, kao deo predstave (što jesu u nekim slučajevima) prosto
je odmah jedan od pokazatelja da pripadate tu. Do sada, sve predstave koje sam
gledala ovde, odavale su upravo taj utisak- jedinstva, zajedništva. Nema one
pomalo hladne isključenosti u kulturnim ustanova koja se proizvodi velikom binom,
odmaknutom od gledališta. Takođe, same predstave,njihove teme, načini na koje
su izvođene su zapravo ono po čemu se ovo pozorište razlikuje od drugih.
Usudila
bih se reći da su u pitanju savremenije predstave, savremeniji problemi koji se
tretraju na moderan način. A kako se onda tu uklapaju Ibzenovi „Aveti“ koji su
napisani 1881? Prvo, činjenic a je da „Aveti“ govore o tako opšteljudskim
pitanjima krivice, praštanja, sukoba konzervativnog i modernog pogleda na svet,
i u stvari, kad posmatrate kroz položaj žene ovaj komad vređa vas što danas,
2016.godine vi nećete pomisliti „Gle, kako prastara razmišljanja“. Naprotiv,
delovaće vam veoma savremeno. Žena u braku, njena uloga, činjenica da je učena
da je brak dužnost. Druga stvar zbog koje ovo jeste jedna savremena, moderna
predstava ( na stranu Ibzenova genijalnost) skriva se u pitanju koje morate
postaviti sebi dok čitate/gledate ovaj komad, a to su se posredno ili direktno
pitali i junaci, to je pitanje šta možemo zapravo nazvati životom? Da li su
živi mrtvaci (kako se na neki način predstavljaju likovi ovog dela) ZAISTA
živi, i da li su mrtvi ti koji i dalje žive, jer ovi uslovno živi ne mogu da
nastave život, ti koji su nosioci, usmerivači tuđih života.
Odavde
negde možemo da shvatimo zašto naslov „Aveti“.
Mada, u samoj predstavi postoji i definicija toga, izgovara je gospođa Alving,
koju maestralno igra Mirjana Karanović. Aveti smo svi, aveti su sva ona
moranja, ćutanja, očekivanja, skrivanja. Ovo je naravno parafraza. Mislim da je
sjajno prikazano u predstavi kako ima šest stolica a petoro je glumaca, petoro
je fizičkih junaka. Na tu šestu stolicu se smestio duh kapetana Alvinga, ali i
onaj teret koji nosi svako od junaka. Razgovarali smo o tom momentu nakon
predstave. Zaključili smo, iz sopstvenih iskustava, da bez obzira da li se
menja broj ukućana broj stolica ostaje isti. I da, kada neko umre, on i dalje
ima svoje mesto za stolom u kući, mesto na koje niko ne seda.
Drugi trenutak
u predstavi koji je bio potpuno očaravajući, i koji je još jednom pokazao tu
intimnost manje scene i domaćinske atmosfere Bitefa jeste trenutak večere. Svetla
u ovoj sceni su sjajna, glumci su tu pred nama i jedu. I pomalo se osećate
neprijatno jer ste ih posmatrate dok večeraju, to je nekako njihov intimni čin.
I niko u gledalištu za vreme trajanja te scene nije učinio niti jedan pokret. Osećali
smo se kao da smo mi bili posmatrani, da nas preispituju ali i kao da mi
posmatramo nečiji život i da smo uhvaćeni u tome.
Odlika
Ibzenovog komada je u veoma malo pokreta, onih fizičkih. Ali zato su glumci ove
predstave izneli sve i jedan pokret koji se desio u duši njihovog junaka. I preneli
su to na nas dok smo gledali. U današnje vreme jeste teško učiniti dve stvari-
zadržati nekom pažnju u statičnosti i verno preneti osećanja.
Ova predstava
otvara još više pitanja nego što sam primetila dok sam čitala komad. Da, sve je
veoma jasno, ne postoji previše naznaka, jasno je da sa čim se junaci bore, ali
glumci su svojim veštinama osvestili i one replike junaka na koje nisam
obratila pažnju. Tome je doprino sigurno i sjajan potez- u predstavi nema
muzike. Nema ni zašto da je bude. Ali, fascinantno je kad shvatite da sve što
doživljavate, osećate, čujete nije pojačano ili usmereno muzikom. Prikazano je
golo i snažno. Kao i životi junaka. Ogoljeno, šuplje, ali jako, odjekujuće,
bolno i snažno. Muzika je zapravo prisutna u svojoj neprisutnosti i prati taj
povremeni zvuk kiše koji se naslućuje i zvuk kiše i oluje o kojoj pričaju
junaci.
Ređaju
se tragedija za tragedijom, tu pred nama. Ali bez ikakve patetike, bez zvuka
kukanja. Gledamo dostojanstvene na sceni, gledamo kako svako ima svoja životna
uverenja, drži ih se, ne očekujući da iko drugi razume. U ovoj predstavi smo
imali sukobe mišljenja, životnih filozofija, imali smo slomljene nade, i neverovatno
ponosne junake.
Tu pred
nama se otvorio čitav jedan svet, ali i u nama. Možda je pokrenuo neke naše
aveti. Podsetio nas na to da ne može sve da bude kako hoćemo. Usmerio nas da
malo bliže pogledamo ljude oko sebe i da vidimo ko seda sa njima na tu praznu
stolicu.
Нема коментара:
Постави коментар