u tridesetima sam

Prva stvar je ne izlazim više. Ili ne izlazim uopšte. Sedim u kafićima do trenutka dok se ne pojavi DJ (sad smo svi DJ-evi) za to veče, i odem. Počela sam da cenim mesta koja petkom nemaju nikakav program jer mogu da odem sa prijateljima na piće i da se ispričamo. Nema glasne muzike, nema pompe.I da, najviše sa dvoje prijatelja. Horde više ne mogu. Umaram se dok slušam ljude. Pogotovu kada je više od dvoje ljudi prisutno razgovor teži tome da se pretvori u razmenu informacija i umori me. Više sam fokusirana na sadržaj nego ranije. Ili tačnije-apsolutno sam koncentrisana na sadržaj. Informacije nalazim na netu. Sad sam se setila da sam pre samo deset godina obijala pragove raznih klubova u Skadarliji koja je tad bila ono što je Cetinjska 15a sad, i ljutila sam se što se neki klub zatvori u 4 ujutru. I mogla sam da sedim pored bilo koga za šankom i ništa mi nije smetalo da sedim pored zvučnika. Ja sam bila ona koja je pre samo šest godina rekla „Bolje loše veče u gradu nego ok veče u nečijem stanu“. I dalje se držim te izreke, samo se malo modifikovalo značenje. I dalje ne volim da sedim po nečijim dnevnim sobama i pijem pivo iz limenki (sem ukoliko ne gledamo fudbal) ali više ne zbog toga što se plašim da ću nešto propustiti  u gradu već zato što i dalje volim da vidim ko se gde kreće, volim da me vide, ali da završim to „gledanje“ do ponoći ili jedan ujutru maksimalno.

Možda će mi biti žao što nisam više izlazila, mada, nečega će mi biti žao sigurno. Tako da me ne tangira ovo nešto posebno. Verovatno sam se previše puta vratila previše razočarana kvalitetom večeri za količinu novca koju sam uložila u to veče. Ili prosto, moje telo traži san. Sada više ne pomaže da popijem jogurt posle mamurluka i sve je ok. Sada sam na kafetinima i ceo dan nisam sposobna ni za šta.

Primetila sam da me baš baš retko nešto oduševi. Pre mi je bilo dovoljno da otkrijem novu muziku, odgledam super film, sada se sve „pokvarilo“. Šalim se, nije. Nedostaje mi taj osećaj koji su ranije mogli da proizvedu filmovi, možda je i zbog toga što nisu bili toliko dostupni, nekako sam čekala, čitala o njima, nadala se. Malo se i stvarala fama oko svega, pa je samo gledanje filma imalo neki magijski momenat. Sada sam nekako u stanju da kažem-ovo je dobar film i da potkrepim zbog čega. Možda sam naučila mnogo o kinematografiji (hahaha) pa  drugačije sad sve posmatram, mada, pre će biti da sa više životnog iskustva ide manje oduševljenja (žao mi je zbog toga). Muzika je sastavni deo mog života, oduvek. Ali se i ovde promenio odnos. Mislim da će zauvek neka melodija, neki stih, moći da me teleportuje negde, ali sve ređe i sa sve manjim intenzitetom.

Sviđa mi se što sam prestala da očekujem od društvenih mreža da će nešto da se desi tamo, i čak iako se desi dok nisam tamo, nije ništa strašno. Godinama nemam instaliranu aplikaciju za tviter na telefonu, fejsbuk mi služi kao onaj adresar što su ljudi svojevremeno nosili u tašni. Oduvek me je to fasciniralo i jedva sam čekala da i ja upoznam toliko ljudi da mogu da nosim tu sveščicu i kao otvoriš je i onda telefoniraš. Eto, imam sad fejsbuk i njegov mesindžer. Više mi nije bitno da li neko nešto komentariše, da li je lajkovao, društvene mreže su mi sredstvo iskazivanja, nemam očekivanja od njih.

Ušla sam u one godine kad počinje više da se ceni Crnjanski od Andrića. Kad se u stvari vidi sva Andrićeva veličina, kada se odaje priznanje za najbolje sročene rečenice u književnosti ovih prosotora, ali izbija tu sada onaj momenat kada Crnjanski preuzima primat. Zašto? Jer ništa nije toliko smireno i uređeno, ništa nije onako kako izgleda, i Andrić ima uvek isti postajan osećaj koji izaziva u svojim delima, postojan kao na Drini ćuprija, a Crnjanski je onaj prijatelj koji oseća kako se osećaš i dozvoljava ti da se predomisliš, da se razočaraš, da se pomiriš sa sudbinom.

U dvadestima sam se trudila da radim najbolje, da učim najbolje, sada znam da radim najbolje i da učim najbolje. Stekla sam to samopouzdanje o kom su pričali da ide sa godinama. Mada mi nedostaje nekada onaj osećaj kada mi nešto nije bilo jasno i kada sam doživljavala prosvetljenja na svakom koraku. Kao da je sve bilo magično i iz svega je moglo da se desi nešto. Taj osećaj me je napustio. Duša mi više ne stremi, sada želi da dostigne zen.  Da se šeta pored vode, bude smirena i da ništa. Postoji u trenutku.

Grabile su dvadesete ka budućnosti. Trčale u susret neizvesnom. Otvarale sva vrata da vide šta je iza njih. To su te radoznale oči koje su mi donele sada mogućnost da veoma brzo prepoznam nešto.

Mislim da sam mnogo manje spontana i da se mnogo teže razočaram. Da sam naučila da radim sve sama, i da sam shvatila da koliko god sa nekim provodim vreme, taj neko može da nestane već sledećeg momenta. Da je svaki put moguća raskrsnica. I da su stvari promenljive. Sada znam kako da igram ako se promene pravila usred igre. Više ne razmišljam danima o razlozima zašto nešto nije i to mi ne stoji na putu. Ali isto tako danima ne očekujem nešto, ne nadam se (u stvari, radujem se svakom svom puštanju, zadržala sam taj žar ipak negde).

I dalje čekam vikend sa netrpljenjem, ali sada zbog toga što ne mora da mi zvoni alarm.