No.4

Imala je seksualne odnose sa poznatim novinarom. Kolumnistom. Opasnim gradskim dečkom. Kompleksašem. Petrom Panom. U raspalim starkama pešačila je još tri ulice do kuće. Gradski prevoz ponovo nije radio, kasnila je na porodični ručak. Kada su počeli da se viđaju, pre nekoliko godina kasnila je svuda. Nekoliko puta joj je i menstruacija izostala ali je bila lažna uzbuna. Toliko nije želela da se iskrada iz njegovog toplog zagrljaja, toliko je htela da postoji samo sa njim, pre nekoliko godina. Bila je nemoćna pred njegovom potrebom da još jednom vode ljubav. Godina prva, prva ulica koju prelazi na putu do kuce, seća se kako je govorio Kolumnista „Opasno držim ovaj grad u šaci svojim britkim perom, opasno sam dobar u uočavanju besmisla, savršeno mogu da te naučim životu. Prepusti se, ovaj ples ja vodim“. Čitala je sve što je napisao. I sama je počela da piše. Bio je to život o kom je sanjala. On joj je rekao da ima talenta. Da je visprena. I da će rečitošću nadomestiti nedostatak iskustva. Pisala je kad god nije bila sa njim. A to je bilo često. Nikada je nije vodio na promocije, koktele, upoznao sa društvom, ali ona je spavala na njegovom ramenu. Godina druga, jos dve ulice do kuće, Opasni gradski dečko je govorio „Toliko sam bitan da na promocije, koktele u pozorišta idem u džinsu, vozim motor i jebem klinke, opusti se uz mene, tona moje droge otvoriće nam vrata raja“. Ubacila se u spiku i upoznala je gomilu uspešnih četrdesetogodišnjaka koji su iznad rada i bilo kakvog pojma zalaganja. Topila mu se i na ramenu, seks je bio najbolji, mamurluk najjači. On je prestao da piše u svim kulturnim novinama, kolumna se pretvorila u srbovanje, krotio je uzavrelu krv lakih devojaka i posedovao je teške droge. Bio je to život o koj je sanjala. Umreće mlada ali je ostavila trag u urbanoj ekipi. Samo, nije shvatala da uvek dolaze mlađe devojke. A i tešila se time da uvek može da se vrati pisanju, i dalje je talentovana, sad ima i iskustva. Uvek će ga pridobiti. Zna to. Smisljala je kako da mu se dopadne, često dok nije bila sa njim, dok je podučavao druge devojke opasnostima života. Zapalila je cigaretu da se odmori od sećanja. Imala je iskrzali lak na noktima, ne stiže uvek da se sredi kad je zove da se vide a i često gricka nokte. Kad ne puši, uvek. Kad je sa njim, uvek gricka nokte. Za sve ove godine nikada mu nije rekla koji joj je omiljeni bend. Ne stiže, on joj otkriva toliko muzike. Oseća se nedovoljno informisano, pa uvek uči sve albume njegovih omiljenih grupa. Za rođendan mu je kupila gramofon. Bila je srećna. Oduševljeno je obletala oko poklona koji je stajao u njenoj sobi nekoliko dana, mazila ga je i radovala se sreći na njegovom licu. Obukla je tad najlepšu haljinu, osmehnula se sebi u ogledalu, pozvala taksi i krenula kod njega. Lepršavo se popela uz stepenice, koliko joj je težina gramofona to dozvoljavala. Pozvonila je i osećala da će želudac da progovori. Otvorio je namrgođen. Zašto mi donosiš još stvari u stan, kad jebeno živim u 35 kvadrata, upitao je. I dodao, ona moja devojka je trudna. Taj gramofon nikad nije zasvirao jer se filmski razbio niz stepenice. U komade. Sunce joj je išlo u oči i bojilo tu suzu koja se javi i sad u oku kad se seti tog dana. Osećanje nepripadanja, koje je imala celog života pre afere sa njim, stalno joj dahće za vratom. Njegove ogromne šake uspele su da je zadrže na jednom mestu, uspele su da je posvađaju sa svim ljudima iz njenog pređašnjeg života. Oni ionako nisu mogli da osete njenu posebnost. Nije ona stvorena za posao u kancelariji ili preduzeću ili bilo gde. Ona je slobodna umetnica, ona nema radno vreme, ona menja svet. Uspela je u tome. Zamenila je mogućnosti za trenutak, koji je i sam po sebi bio neizvestan. Razumela je, on je bio poseban, imao je svoj život, ona treba da bude srećna što uopšte ima nekog pored sebe. Zgazila je cigaretu i nastavila da pešači. Ulica treća, seća se kako je govorio Kompleksaš „ Nije ženi mesto u kanclariji, pogotovo ako ima dete, da se razumemo. Nisam ja stvoren da menjam pelene, a ona da ide na poslovne ručkove. I stalno mi proverava telefon, jebeno ludim, sva imena devojaka držim pod muškim imenima. A sinoć je onaj mali pisac jadnik imao promociju i ona je bila pozvana, ja nisam. Ja nisam bio pozvan.” Nije njoj bio problem što je on bio oženjen. Ona ionako ne želi ni da ima porodicu, a i brak je za slabiće. Sad je taman počela i da daje ispite pa to što se ne viđaju često joj i odgovara. Možda će se seliti iz zemlje, jednom. Uveravala je sebe da je njen život savršen. Dve posebnosti mogu zajedno samo ako su okružene običnim smrtnicima. Oni se toliko dobro kontaju. Da ne moraju ni da pričaju. Samo imaju taj seks i travu. Dok njega ne pozove supruga. Onda se transformiše u unezverenog zdepastog dečaka, bivšeg kralja mature kojeg niko ne primećuje na godišnjici. Kada izađe iz njegovog stana, onako, bez poljupca, zna da će je zvati cele večeri. I sledeće i sledeće. Da vidi gde je i sa kim je. Brine se za nju zbog lošeg i bednog društva u koje je upala. I shvata ona da nema prava da se viđa sa drugima zato što joj niko neće pružiti ono što je on. Nekada bi je kažnjavao tako što ne bi imali seks, a zna i da je to zaslužila. Ona mu je pričala tada koliko je poseban i molila bi ga da vode ljubav. Na kraju bi nevoljno pristao. Slušala je o njegovom braku. Jasno joj je bilo da je to brak samo zbog deteta .On nije ukroćen i nikada neće biti. On je divlji stvoren, takav će i umreti. Ali ostaće zauvek zapamćen u ovoj urbanoj sredini koja mu je dom. Koliko je samo klinki povalio, koliko je samo tipova naučio kako se klinke povaljuju, koliko je dobrih recenzija napisao. Pričao joj je to često i ona je to drugima pričala često o njemu. Stigla je pred ulazna vrata zgrade. Pogledala je ka terasi četvrtog sprata. Znala je da je sad čekaju prekorni pogledi roditelja, znala je da žale što ne radi ništa u životu, sve joj je bilo već poznato. On je možda bio Petar Pan a ona je pomagala da se tako i oseća. Danas su samo sedeli i ona je plakala a on je histerisao. Govorio je da je ona kriva što je izgubio sebe. Da nju nije upoznao i sad bi bio slobodan. A ona je plakala jer ga je videla sa ženom i detetom juče na ulici u zagrljaju. Izgledali su jako srećni. Skoro da ga nije prepoznala. Sa njom nije bio tako srećan. Nikada. Ona nije mogla da bude u njegovoj sviti izgubljenih dečaka, nije mogla da bude njegova žena. Nije umela da ga uteši ili umiri ili inspiriše. On je bežao od svake odgovornosti a ona je snoslila svu odgovornost za njihovu izmišljenu javu. Grčevito se držala Nedođije jer je to jedini dom koji je stvorila. Iako tu nije pripadala. Nije pripadala ni onom stanu na četvrtom spratu. Ali morala je da se popne. Čekaju je da proslave njen trideseti rođendan.