BERLIN

I tako sam ja bila u Berlinu. U gradu koji mi je među prvima ostao u nekom sećanju jer taj pad ZIDA su moji roditelji pozdravljali kao bitnu stvar. Nisam tada shvatala zašto.

E, taj pad zida je onda doneo jedan zid podneblju u kom živim (ok, umetnička sloboda, nema potrebe za tumačenjem ovih redova). U vreme kad treba da se putuje mi smo bili pod sankcijama i vizama. I nisam imala uslove da napuštam kutiju.

Onda sam samoj sebi podigla zid zvani profesorska plata, koji je omogućavao to da ako negde otputujem neću imati od čega da živim a ako imam od čega da živim nemam od čega da putujem. Začarani krugovi.

A naravno da sam bila željna muzike, umetnosti, lica koje ne poznajem, hrane koju nisam jela.

Konačno se prošle godine poklope kockice da se zaposlim u školi u kojoj mnogo radim ali gde je svaki moj uspeh novčano stimulisan, isto kao što je loš rad novčano kažnjen. Novac omogućava putovanja. A to da je rad stvorio čoveka shvatam kao ako radiš, imaš novca i putuješ i stvaraš se.

Nije taj Berlin bio prvi grad u koji sam otišla. Ali je prvi u koji apsolutno želim da se vraćam.

Ok, verovatno je većini izvikan. Ok, verovatno je hipsterska Meka. Ok, ali ja nisam svi.

Šta je čarobno? Zapravo, sve i ništa. Samo je sve normalno. Jednostavno. I funkcioniše u toj jednostavnosti.

Nemam nameru da dajem nikakve smernice ovde ići i to raditi ako si u Berlinu. Želim samo da kažem da je klima takva da posle dva dana osećaš kao da živiš tu. I tvoja načela i uverenja imaju smisla. Nema tenzije. Nema bitnosti. Egzistiraš bez dokazivanja. Prevaziđeš površnost još površnijih sudova.

Oh, naravno da možemo da krenemo ka onom, pa nije tako ako živiš tamo ili ne idealizuj. Šta je drugačije, to što ja na putovanju nisam pobegla od sebe već se ostvarila. Narasla u sebi i iskazala se.

Koliko puta mi se izlazilo i niko nije hteo na to mesto ili mogao da izađe tad, koliko puta sam se dosađivala jer sam ostala u kući. Društvene norme ovde su okrenute ka tome ako izlaziš sama, nešto ne valja. Koliko god da si otvorenog uma, na trenutak ćeš usmeriti svoj pogled ka osobi koja je izašla sama. Kulturološki zid Srbije. Ali, meni se nekad ne izlazi na neka mesta sa nekim ljudima jer znam da im ne odgovara ambijent, muzika, šta god. U Berlinu možeš da izađeš sam koliko hoćeš. To je i prirodno. Jer, mi izlazimo zbog svojih potreba. Ako želim da popijem pivo na tom mestu i da slušam tu muziku, zašto bi mi uvek bilo potrebno društvo. I šta god mi sad uzeli kao protivnost mojoj tezi, setićemo se da jesmo nekad izlazili sami i znali smo da ćemo sresti ljude koje znamo, ali to „privaljivanje“ nekoj ekipi uglavnom nije bilo pozitivno konotirano.

Kad sam več kod izlazaka, svugde gde sam izašla u Berlinu, bila sam oduševljena idejom da postoji pored prostora u kom igraš i prostor za zabadanje. Regularan. I ti zabodeš pored para koji se krlja i pored potpunih stranaca koji pričaju ili sama, ali niko ne obraća pažnju na tebe. I taj momenat da sama ideš po svoje piće a ne da ti na svako piće pri kraju prilazi nervozni konobar i osećaš se kao da zauzimaš nečije mesto ako sediš duže a ne piješ.

Grad u kom stvarno možeš da se osećaš normalno dok hodaš ulicom. Dok sediš u kafiću. Dok sediš ispred prodavnice. Ili na trgu.

Naravno da ne pišem objektivno, opisujem osećaj iz perspektive osobe koja ceo svoj život živi pod zidom. I zna da se svako korak posmatra. Pa i ja posmatram tuđe korake.

Kao da sam iznikla iz sebe za koju sam zaboravila da postoji, za to vreme što sam bila tamo.

Da, vreme tamo isto stoji i isto prolazi. I da, naravno da možeš da se dosađuješ i da nemaš novca i da imaš obaveza. I naravno da ćeš posle nekog vremena da upoznaš odeređenu grupu ljudi i da funkcionišeš u njoj na sličnim osnovama kao što funkcionišeš svuda. Ali, činjenica da možeš da se iskažeš i da možeš da zaboraviš na svoje identitete jeste nešto što oslobađa.

Konzumirala sam umetnost. Jela sam je. Bila sam gladna zaista onoga što jesu umetnička dela. Krenimo od činjenica da kod nas u knjižarama ne možeš da kupiš Virdžiniju Vulf jer razne samoproklamovane spisateljske zvezdice zauzimaju police. Ta, to je ubijanje u deo mozga zadužen za umetnost. Ok, opet možemo da nađemo gomilu stvari koja će kao da se suprotstavi mojo tezi, ali budimo realni, činjenica da većinu umetničkih dela smo gledamo preko neta ili smo videli u nekom udžbeniku nije baš pozitivna stvar.

Posle svakog muzeja sam izašla zbunjena. Kao kada telo počinje da posle godina apstinencije u mraku reaguje na sunce. Da, svi ti slikari zaista postoje van interneta i reprodukcija. Osetiš se delom istorije. Delom kulture. Da, bila sam u Luvru, da, išla sam po izložbama u Beogradu. Ali, konačno sam zadovoljila onu potrebu da kad povremeno šetam Beogradom zaželim da sad znam da postoji nešto gde ću moći da vidim tu hranu za dušu u tom trenutku.

O Berlinu govorim kao o gradu koji ima ono šta mi treba i može to da mi pruži. O gradu u kom ne moram da biram odeću zavisno od toga gde ću piti kafu. Oh, da, možda zvučim sad kockasto, ali budimo realni, svi znamo poglede drugih. I nema to veze sa nama i našim stanjem mozga, ti pogledi jesu tu.

U Berlinu sam se ponovo zaljubila u svoje prijatelje. Jer smo bili dovoljno široki da nismo oseuđeni jedni na druge i standardne priče. U Berlin ću sledeći put otići sa osobom koja mi je emotivno bliska da možemo da se ljubimo jer možemo al ne moramo jer možemo.