lete mi, lete, tridesete

To, kad si klinče, pa ti neko kaže da neko ima 30 godina ili 30 i nešto, pa u tvojoj glavi to je već skoro mrtav čovek.

A i valjda, iz perspektive onih metar i nešto tvoje visine, sve što prebaci metar i 50 deluje ogromno.

Onda, kasnije, tokom puberteta se određuješ onim šta ćeš sve uraditi u životu do 30. Ih, pa pokorićeš svet.

Kako ulećeš u dvadesete, čini se da si i dalje gospodar sveta, i da zapravo sve čeka samo tebe. Možda i čeka, za neke.

Ali, šta dobijaš tridesetima. Ne postojaš gospodar sveta, postaješ gospodar sebe.

E, sad, ovo može da zazvuči kao super zamajalica. Kao, nije se ostvarila ali poseduje sebe.

Činjenica je sledeća, bar u mom slučaju, sa trideset sam shvatila da jeste sve kao što izgleda. Ups, šta to znači.

Pa pre svega, ni najmanje se ne osećam onako kao što sam mislila da ću se osećati kad uđem u taj krug 30+. Nisam ni na kakvom kraju života, niti sam depresivna nešto posebno više nego što sam ikada bila jer starim.  Niti bilo ko od mene očekuje da ja sad nešto znam o životu i da treba da se krećem nekim „ispravnim“ putem.

Ok, postala sam veći konzument realnosti. Koliko god Sartr bio u pravu onim stavom da sve zavisi od tebe na izgled, a u stvari, zavisi samo od slučajnosti, prestala sam da verujem u slučajnosti koje vode do ogromne promene u životu. Prosto, prihvatam svoj život onakakvim kakav jeste. Nema merenja onog šta su drugi uradili ili imaju, bitno je samo kako se ja osećam u onom šta jesam i šta imam. Sadšnjost kao jedina legitimna stvarnost. Možda se može diskutovati o tome da li ovakav stav povlači neko razočarenje u život ili kukavičluk da se ne ide napred, ali smatram da zapravo to samo znači da sam prihvatila da je bitno da JA budem srećna, po tim sopstvenim načelima.

Spoznaja tog JA nije baš mogla da mi se desi ranije. Možda nekom jeste. Mada, gledajući prijatelje, pošto su uglavnom svi u poznim dvadesetim, vidim da kod njih još postoji ta nada u neki čarobni pokret. Da će neko ili nešto iznenada da se pojavi i reši stvar. U tridesetima će svi shvatiti da se čuda dešavaju iznutra. I da koliko god može da se desi čarobna stvar, ona ne može da promeni tebe. Ti si sopstveni pakao, ti si sopstveni kormiral.

Lepo je to kad zapravo staneš i pogledaš se u ogledalo i shvatiš da znaš koga gledaš. Pre dve godine to nisam umela. Bilo je veoma strašno kad sam zapravo shvatila da su svi uspešni ljudi mlađi od mene a ja letim ka tridesetoj. Sada sam u fazonu da sam ja sopstveno merilo (ne)uspeha.

Lepota ovih godina je i u smirivanju pokreta. I potrebe za bivanjem na svim mestima i na svim dešavanjima. Nekako postaje jasno da je teško zapravo propustiti stvar koja je za tebe (parafraziraću Moloko), i da je bitno raditi ono šta želiš a ne ići tamo gde su svi i smoriti se.

Samopouzdanje koje mi je izgrađeno u ovoj jednoj godini mnogo je jače nego ono izgrađeno tokom svih pređašnjih godina.

Seks postaje mnogo bolji. Mnogo jasniji i mnogo zanimljiviji. Kapiram da biologija igra ovde bitnu ulogu, ali to sad nije bitno. Bitna je činjenica da je kvalitet značajno poboljšan. Hvala na tome. Naravno da je to u vezi sa tim što jasnije počinješ da uživaš u sebi, i što onda možeš da se prepustiš svim nadražajima mnogo jasnije.

E, šta može biti mana, ali nije, zapravo. Menja se stav prema ljudima. Sve manje su ti potrebni ljudi za besmisleno provođenje vremena kad očekuješ da ti samo neko pravi društvo jer treba da se desi neko čudo u gradu. Ljudi postaju zapravo osobe. I želiš da ih upoznaješ i provodiš kavlitetno vreme sa njima, i da daješ i uzimaš. I nemaš više vremena za lovačke priče i laži, jer površni odnosi više ne mogu da te zadovolje. Lepo je to kako zapravo stvaraš oko sebe ljude sa kojima možeš i umeš.

Zapravo, drago mi je što ove tridesete lete, i što je toliko dobro biti ovih godina. Ovo je prelepo menjanje, čudno je i pomalo bolno. Ali zrelo. I veoma puteno. I veoma puno samopoudanja.