STAN U BEOGRADU, II deo

Pre nego što se bacim na skorašnja iskustva, moram da opišem malo razvoj sebe kao tragačice za stanom.

Ojača te taj udar odlazaka na „sastanke na slepo“ sa najrazličitijim ljudima. Okreneš malo priču na to kako ti njima činiš uslugu jer ćeš živeti tu, a ne čine je oni tebi. Međutim, zanimljivo je što skoro svi stanodavci jesu u fazonu „uzeću ti depozit za bilo šta ali se neću pocimati da dođem kad se nešto pokvari jer me briga“. Ah taj depozit. Pa šta je lepše nego kad dobiješ 500, 600 evra za tvojih 50 kvadrata mesečno. Jer, naravno, bilo je onih koji se isele a ne plate račune, zaista oštete nešto i slično. Međutim, dolazimo do kriznog momenta. Najaviš svoje useljenje. E tad je onih 500, 600 evra sa početka problem. Jer sad treba da spremiš polovinu toga da vratiš. O, Bože moj, pa pronaći ćeš svaki razlog da ih ne vratiš. Meni je jedna žena rekla nisi izbacila sve kese iz stana. Da, nisam, jer ti mesec dana nisi uspela da nađeš majstora koji naravno o tvom trošku mora meni da popravi struju. Onda se pred taj depozit koji treba da vrate veoma ucice svi ti stanodavci jer će im presušiti jedna sisa, pa krenu da te obrću da će ti spustiti kiriju ako ostaneš, da će okrečiti, kupiti novu mašinu za veš, i slične stvari koje je čovek spreman da obeća samo da ne traži nove stanare i ne vraća novac koji ionako nije njegov.

Depozit je keš sa dve oštrice.

Ovih dana sam se setila jedne od potraga za stanom koja me je odvela tu oko Sajmišta. Starog. Naravno, u oglasu je pisalo stan kod Hajata. Uglavnom, gospođa čiji je stan nam je nekoliko puta kad smo mi rekle da nam se apsolutno ne sviđa lokacija i da nikad ne bih smela tuda da se vraćam sama noću kući, odbrusila da je ona tu odrasla i ništa joj ne fali i da su Terazije na 15 minuta peške. Ja ni danas ne razumem kako je uspevala da stigne za toliko vremena, al dobro. Onda nas je sprovela do neke ledare od stana u kući, što takpđe nije pisalo u oglasu i rekla „nemate telefon jer su prethodni stanari napravili ogroman račun i iselili se i ja neću to više da trpim, možete da dolazite kod mene ako je hitno da telefonirate“. Možemo ali nećemo.

E sad, otkad se skoro svi oglašavaju preko neta mnogo je lakše odlučiti šta hoćeš šta nećeš da gledaš. Oglas koji je odneo pobedu je onaj gde je pisalo da je internet dial-up.

Sa tim internet pričama sam imala baš dosta zanimljivosti. Kao što je pre deset godina pitanje bilo da li ćeš imati telefon jer je dosta stanova bilo za izdavanje koji još uvek nisu bili legalni, tako je danas pitanje koga mrzi da prijavljuje net na svoje ime, a ko krade kablovsku. Teško je stanodavcu kad izađeš pred njega sa zahtevom ako vam je već kablovska ilegalna uvedite neki net.

Druga zanimljiva pojava je kako malo njih zna gde im je ugovor o vlasništvu stana kada treba da te prijave na adresu u Beogradu. Jer većina baš ne zna gde je papir a i većina ima nekog ko se nikad nije odjavio. Pa sine, važno da depozit znaš da uzmeš. Onako, tačno vidiš kako zaigraju evrići u očima kada daješ taj novac jer ćeš možda nekad nešto sjebati.

Najbolja priča o depozitu je iz prvog stana kada je tri dana nakon useljenja potpuno pao plafon u predsoblju, ili kako se na jeziku stanodavaca kaže, staviću još jedan raspali krevet i ovaj prostor polu hodnika će biti soba. Obrušio se plafon. Nju je mrzelo da se cima da dolazi, šta, ionako ne spavate u toj sobi. Mi smo bile glupe brucoškinje, i pristale smo da kao odemo iz stana na tri dana dok ona to sredi, apsolutno nam se nikad više nije javila.

E sad, otkad su stanovi po netu, mi ne gledamo stan koji nema fotografije. Međutim, odemo da pogledamo nedavno jedan stan jer su nam cena i lokacija odgovarale. Čovek nam u liftu kaže „crkao je osigurač, evo baš sad, pa n možete baš da vidite“. I uvede nas u mrak, apsolutni, uključi bateriju na nekom prastarom telefonu i krene da nam „pokazuje“.

A onda, pošto taj stan nije bio njegov kaže kako on izdaje stan i da će taj da nam pokaže i daće ga za manje novca. Zanimljiva diverzija.

E postoji još poneka kvačica. Pošto neki ljudi ne znaju šta će sa stanovima, oni istovremeno izdaju i prodaju stan. Pa šta prvo uleti. Te varijante su se desile nekim ljudima da se usele, i nakon tri meseca naiđe kupac za stan i ćao.

Zatim, bilo je onih koji su pitali koliko često će vam neko dolaziti ili se ljutili ako od komšija-špijuna čuju da dolaze gosti. Pa bitna pitanja, da li planirate porodicu, jer ne može tu da živi beba. Onda pitanja odakle ste, jer dosta njih ne voli Crnogorce jer su im demolirali stanove, da, to nam je rekao čovek koji nam je stan pokazivao uz svetlost telefona. Ili dosta njih ne voli Beograđane, jer oni mogu da se odluče da se vrate u svoje stanove.

Onda ima i onih koji zaključaju neku sobu u stanu „pa će povremeno da dolaze da provetravaju“. Nećeš, hvala.