Ja sam
onaj mali čovek. Ja sam onaj suvišni čovek. Ne znam samo da li imam luksuz
toga. Volela bih ili da sam pametnij ili gluplja. Ovako, samo sam suvišna. Zapravo,
dovoljno mi je da shvatim da sve može a ne mora ništa, na kraju je sve jednako.
Ja sam
onaj „e jebiga sad“ tip osobe. Pretpostavljam da može da se kaže tip osobe, jer
to onda znači da nas ima više ovakvih ali ja nisam nikog ovakvog srela. Nije da
mi je bitno. Saznanje da je drugima gore ili isto kao meni ne pomaže mom jadu. E
jebiga sad, ne vidim kako se to odnosi na mene.
Ja nisam
tvoja izmaštana osoba, ona koja će ti činiti život lepšim i upotpunjenim. Ja ne
umem da upotpunim ni sebe. Ja nisam nikakvo poetično izdrkavanje tvojih snova,
u snove sam prestala da verujem kad sam počela da se budim u 5 ujutru da idem
na buđavi posao.
Ja nisam
sigurna da potpuno razumem zašto od mene bilo ko očekuje da slušam šta priča,
jer već sutradan će zaboraviti da mi je išta rekao. Ljudi samo trtljaju bez
potrebe da učine nešto konstruktivno sa rečima.
Ja sam
dugo verovala da ljudi misle ono što govore, i da veruju u ono što govore, a
onda sam shvatila da postoji samo ljubljenje sopstvenog dupeta, sve drugo je
samo laž.
Ja sam
se dugo čudila kako je moguće da neko može da poveruje u sve što neko kaže, a
onda sam shvatila da ćemo verovati u one stvari koje nam odgovaraju, uglavnom,
sudeći samo na osnovu sopstvenog jadnog iskustva. Ljudska je potreba da ga svi
maze rečima i da govori „Tako je“, jer time postaje legitimno njegovo vašljivo
mišljenje. A stav, pa stav je stvar trenutka.
Ja sam
jednom pogazila svoju reč, nakon toga je bilo lako uraditi to svaki sledeći
put, jer je isto kao kad lažeš sebe da nešto nije tvoja krivica.
Ja nisam
u stanju da se lažno radujem ili odobravam gluposti koje će neko da radi, a
onda kažem, zašto je i bitno šta ja nisam u stanju kad ljudi samo čekaju
priliku da ti nađu manu ili se ne slože sa tobom.
Ja aspolutno
ne stojim iza svojih reči u ovom trenutku, možda u nekom trenutku opet hoću,
jer zapravo, nemam ništa od toga da se složim sa samom sobom.
Uvek se pitam da li bi bilo bolje ili gore kada bismo konačno sreli te neke što su kao mi, to jest uvek se pitam da li bismo se zgrozili nad sobom.
ОдговориИзбришиnaravno da bismo se zgrozili, sve van nas je odrvatno svakom :)
Избриши