O LJUBAVI I SITNIM DEMONIMA

Pita me da li više volim da nađem muzu ili da budem inspiracija. A ja već godinama samo simuliram umetnost. A i život. Usputno bacim reč pa ako se uhvati i primi i naraste onda je dobro. Ako ne, onda sam opet OK jer nisam zapravo ništa uradila, samo sam rekla.

Žao mi je što je bilo ko ikada pročitao moje pisanje jer je izgubilo čistotu za nju, ona bi bila dovoljna publika, jedina dovoljna. Ali, jele su te reči mnoge, i mnoge su bile u njima iako nisu tu živele. Jer lažiranje ljubavi opasan je zločin.

Taj pikasovski odnos prema ljubavi i umetnosti ali ni približno tako plodan i umetnički.

Pita me da li imam omiljeni bend, da li imam omiljenu knjigu. A ja odavno mrzim sve. Sve što je omiljeno i bilo moje jer nije bilo samo moje. I nije bilo samo za mene. Otkad sam počela da se volim prestala sam da ih volim.

Objašnjavam joj da je kod mene sve podložno promeni i da su definicije samo društveni konstrukti koji nas čine valjda sigurnijim, a ona kaže da joj rečenice koje nisu iskrene ne znače i da je bolje da ćutim.

Pita me o čemu pričam sa prijateljima. Uglavnom o nepravdama i tračarim, kažem. Volim male živote i ne volim da se otvaram, kad popijem onda je OK. Uglavnom popričam sama sa sobom ili sa tviterom, a ona mi kaže da se to ne važi, jer tamo nisam ja, tamo sam javna ja. Ne znam da li verujem u šekspirovsko privatno i javno, ta nisam dramski junak, a ona ubode jer može-ne, ti si pajac.

A jesam, izmislila sam sve. I sebe i priču i umetnost. Lažno i smešno, ako zagrebeš, a ne moraš.

Ma što se cimaš, uzmi ovaj lažni sjaj što ti dajem, daj da te izmenim i ovekovečim, jeftino i površno. Ali neće. Traži da kopam u sebi, po sebi, skroz, da nađem novu reč, da ne igram burleske.

Imam smisla za sve sem da imanje smisla pretvorim u (s)misao.

Pita me šta hoću od današnjeg dana i zašto uvek žalim za juče kad ni tad nisam znala šta hoću.  A ja nemam objašnjenja za autodestrukciju  i ne umem da artikulišem želje. Koliko jako smem da zamislim? Koliko hoćeš, to si ti. Nisam kao dete baš želela, kažem joj, između mene i mašte je bila realnost.

Pita me da li sam ljubomorna. Krenem da vrtim slike ljudi kojima zavidim i znam da uvek zavidim na novcu. Da li je ljubomora zavist, pitam je. Zašto ne možeš samo da odgovoriš na pitanje, pita me.

Svet će uvek da se ruši pod nama jer ljubavnici poremete ravnotežu svojim potrebama i izolovanošću, znaš, ovaj kosmos ne trpi kad stvoriš svoj, ljubomoran je. Ljubavnici su veći kreatori od umetnika, nadovežem se na njene reči, oni pravi ljubavnici, koji zaista odvoje sebe od sveta, ljubavnici-isposnici