SLUČAJ NUŠIĆ

Odjednom su svi zgroženi. U kakvoj zemlji živimo, kakva je to sramota, šta uče to deca u školi, i tako dalje, kad god neka tragedija zakači ovaj narod, odmah smo nepismeni i propadamo i kukamo nad svojom sudbinom. „Kakva sramota, kud ide ovaj narod“ iskuca zabrinuti internet komentator na video o tome da li znate ko je bio Nušić i otvori tab sa novim informacijama o nekim zvezdicama estrade. Onda ode do trafike i ne uzme ove knjige što se dele uz novine, već pogleda naslovnu stranu o rezanju plata i penzija i ode gnevno da komentariše vest na nekom portalu, i uveseljava radnika koji ažurira te komentare.

Onda sam naišla na pitanje odgovornosti profesora srpskog jezika i književnosti. Boli me uvo. Moje je da ocenim (ne)znanje te dece, a čitalačke navike se stiču kod kuće. Realno, kad li je dete internet komentatora videlo svog oca sa knjigom u rukama? Sa knjigom koja je npr.baš Nušić. Verovatno kad su se selili pa je eto morao da sklanja knjige iz kućne „biblioteke“.

Da li ste posetili neku knjižaru i videli šta je najprodavanije? Da, oni što su status pisaca/spisatelja stvorili time što su „napisali“ knjigu. Ha. Realno, dok god postoji uverenje da je knjigu lako napisati, samo otvoriš word i počneš, status pisca na ovim prostorima je pod znakom pitanja.

Ko je bio Nušić? Pa onaj ko je pisao upravo o takvim društvenim parazitima i presmešnim bićima koja nemaju ogledalo. Onima koji su puštali TV umesto da čitaju deci, a posle krive TV i društvo i profesore za sve. „Samo buljiš u taj kompjuter“ reče internet komentator svom detetu i nastavi da pljuje državu u kojoj živi. Realno, verovatno je nekad bilo sramota ne čitati. Verovatno u ovim generacijama naših roditelja koji su posle rata imali priliku da se obrazuju, za razliku od svojih roditelja. Al, ko je još išta imao od znanja? Ko još išta ima od interesovanja za neke tamo gnjavatore koji nešto pišu što može svako.

Na kulturu i tradiciju se pozivamo samo onda kada ispadnemo preglupi. Al koliko bi ljudi znalo da je sramota ne znati ko je Nušić da nije previše novina pisalo o tome?

Nušić se radi u drugom razredu srednje, i radi se u osnovnoj školi. Naravno da većina nikad nije čula za njega. Isto kao što većina ne zna ništa o geografiji Evrope, ili o istoriji Srbije (da, ne zna, sem 1389.). A za Branislava Nušića nisu čuli, iako su učili o njemu jer nije bitno. Nemaju nikakve kosristi od njega. Nije ih uveselio, nisu ga razumeli, ne kapiraju šta hoće da kaže. Mislim da je komentatore više sramota što ne znaju ko je Nušić jer je Srbin, nego što ne znaju ko je Nušić jer shvataju njegovu bitnost za našu književnost.

Većina će pre nabrojati diskografiju najrazličitijih zvezda i zvezdica nego spojiti dva pisca sa njegovim delima. Pa deset hiljada puta da se uči u školi neće se naučiti. Jer, hteli mi to ili ne, obrazovanje je srozano i to odgovara stanju u ovojdržavi, ovde s stvaraju zombiji- uniformisani mozgovi bez mozga. Ne postoji kultura čitanja u porodici, neće postojati ni kultura čitanja u školi. Jedino što je prosečni konzument knjige u stanju da razlikuje jeste da li mu je nešto dosadno ili zabavno. Kraj. Bez ikakve dalje analize, filozofije, razmišljanja. Dosadno ili zabavno.

Mene ne čudi što oni ne znaju ko je bio Nušić. Mene čudi što se ljudi i dalje čude. Kada je poslednji put reformisan sistem obrazovanja, kada je poslednji put neko pogledao plan i program književnosti za srednju školu koji je isti onaj po kom je moja majka učila. Kad je neko obratio pažnju na kadrove koji se politički postavljaju u škole. Nije problem što oni ne znaju ko je Nušić. Problem je pokušaj smeštanja krivice na profesore i omladinu. Porblem je mnogo dublji. Problem je u porodici, u sistemu, u državi koju boli dupe za kulturu. Evo, koliko ljudi dnevno prođe Knez –Mihailovom, a koliko njih uđe u neku od galerija? To nisu samo srednjoškolci koji šetaju tuda.

Nušić je zapravo pogodio poentu pišući o srpskom društvu. A ono se nije promenilo od tada. Niti će