O duši i njenim demonima

Duša je bila ogromna, neudarena, spremna da joj ne bude dosadno. I kretala se. Udarala o sujete i smicalice, kidala komade sebe, istrčavala na svaki zvuk, nije se krila. Ali nije našla pravi pokret. Samo je naučila da očekuje, da bude u pripravnosti, da se nada. A ništa nije dolazilo. Sve je bilo samo opsena. Površina obojena, ispod nje prašina. Crnilo i trulež. Ali, išla je napred, svakog dana se trzala na zvuke, možda je to taj koji čeka, vukle su je lažne daljine. Otimali su se koraci koji nisu vodili nikuda, noći su donosile nemire i glavobolje, danima je gospodarila izmaglica. Sve zbog želje za delom koji će dati smisao. Dok nije shvatila da se smisao ne juri, smisao se postiže. Juri se samo u nemire, u jednokratna mučenja, u slepe ulice. Juri se za loptom na fudbalskom terenu, juri se za autobusom koji odlazi. A ne mora ni to.

„Kuda si pošla, vidi prvo šta je u tebi. Nije svetlo drugih jače od tvog, ono je samo vidljivije jer gledaš ka njemu. Pogledaj u sebe, tu je ono što tražiš i što te kida jer ne možeš da nađeš.“

Nije dovoljno znati gde tražiti, potrebno je usuditi se. Skloniti svo drveće koje zaklanja pogled na dubinu, okrvaviti ruke dok se lomi granje, ne odustati. Odustane čovek od ideje da sebi spremi večeru jer ga mrzi, kako neće odustati od ideje da upozna sebe. Nije to baš tako lako, kao kad pokušava da upozna druge. Ne može se lažno predstavljati i površno održavati odnos. Boleće ga duša, mučiće ga ostajanje u samoći, činiće mu se da je egzistencija jedna teška muka. Dnevno svetlo ocrtava bore sinoćnjeg sna, straha  u snu, sinoćnje čudne posete kada je samo krenula bujica pitanja. Dnevno svetlo i može da se slaže, uvek zubobolja može biti uzrok neprospavane noći. Za noći nema leka. Skrivanje iza izgovora je neprihvatljivo. Duša lomi svoje okove da izađe iz sebe, da pokuša da dokaže da je smisao izvan nje, izvan harmonije u samom čoveku. Jer ako je nešto negde pronaći će se. Ili se neće pronaći, svakako, izgovor je spreman. Ali, ako se nešto gradi, razumeva, prihvata, dug je put borbe. Neosvetljenje stepenice bez ičega na vrhu, sem pređenog puta koji treba da donese saznanje. Ali, proklet je čovek, on želi nagradu ne put. A duša putuje, ako je ispravno neguješ, putuje i kad sediš. Ako je tražiš izvan nje same ona ti postaje neprijatelj. A ne znaš to. Misliš da su lomljenja i kidanja i istrčavanja pred automobile normalne pojave. I da su svrha i smisao maske, ili reči, reči kojima hranimo pokrete. Čovek mora nešto da radi i nečemu da teži. Ali, uglavnom odlazi od sebe u toj potrazi. Uglavnom radi van sebe, sebi kupuje odeću da se sakrije. Duša se davi u plićaku egzistencije jer se troši na uzaludnim putovanjima van sebe, umesto da čovek pogleda u nju.