Omalovažavanje

Uopšte mi nije bitno. Da se krećem u čoporu ljudi, da imam svakog vikenda plan. U vikende verujem samo kao u tvorevinu kada ne moram svoje vreme da trošim na posao, ili trošim na ono šta ja hoću. U ljude ne verujem jer mislim da je svejedno. Provešće vreme sa bilo kim samo da ga provedu. A vikend je uvek tvoj. Čiji god da je još, i dalje je ipak samo tvoj.

U rečima se krije nesporazum. Sve što kažem biće pogrešno shvaćeno da bi dalje bilo pogrešno interpretirano. I onda mi zalepe etiketu. Lakše je kada se zna da je neko smarač/smaračica, glup/glupa, zao/zla, naivan/naivna. Tada se sve rešava u istom ključu. Podelile su se uloge u prvim susretima i niko ne veruje u promene u ljudima.

Podsmevaju mi se i podsmevam im se. Volim da osuđujem tuđe životne izbore, to me zabavlja. Isto kao što drugi vole da me podsećaju na moje greške. To ih zabavlja. Podržavali smo se dok nismo počeli da se omalovažavamo. Omalovažavanje je jedina iskrena stvar kod svakog čoveka. Kreće se od pretpostavke: Naravno da sam bolji/bolja od tebe i sve se čini da se to i dokaže.

Imam prijatelje sa kojima se uvek dogovorim da se vidimo i to nikada ne učinimo. Zato smo i prijatelji.

Ne umem da obajsnim sebe ne umem da shvatim tebe. Prokleta potreba da se ide u dubinu, a tamo zapravo nema ničeg. Saznanje da je sve prazno gore je od same smrti. Gledam a ne vidim nikog, samo sopstvene pretpostavke o tome ko su drugi. I tako i oni gledaju mene. Gomila pogrešnih pogleda, dok se naša bivstvovanja ne svedu na ogovaranja na kafama nekih trećih ljudi.

Svaki čovek je pisac mog života. Onoliko ljudi koliko sam srela, toliko života zapravo imam. U romanu svakog od njih imam druge supermoći zasnovane na njihovim pretpostavkama. Glavnu ulogu ne igram ni u svom životu. Hoću da mi budeš sestra/ljubavnica/drugarica/neprijatelj/majka. I onda, kada očekivanja budu izneverena krenu omalovažavanja. Jedini iskreni oblik komunikacije među ljudima.