Srpska tradicija kaže: Ženu će oženiti samo kad joj naprave dete

Sedela sam sinoć na klupi i sela je pored mene žena koja je glasno pričala telefonom. Klupa je odmah pored autobuskog stajališta pa je promet ljudi ogroman i niko se ne zadržava duže od tih pet minuta koliko treba dok im ne dođe autobus. Žena je mojih godina, ali ona je od onih žena koje su jedva čekale da postanu žene pa izgledaju straije, ja i dalje ne verujem da sam u ovim godinama pa izgledam mlađe. No, ovo je tema za neki drugi post.

Žena je pričala sa nekim telefonom, čini se onako, dovoljno su bliski. I onda je, kada je već htela da završi razgovor, odjednom rekla , istovremeno srećno i ponižavajuće: „Opa, pa je l trudna pa se zato ženi?“. Ta sreća, ne zato što se, verovatno sin osobe sa kojom priča ženi, već zato što je žena trudna. Tako je, prva reakcija je bila-ona je trudna i sad će da se uda. Kako bi inače drugačije žena mogla da se uda? Pa ko je lud da se ženi ako mu devojka nije trudna. Zatim je, nekoliko sekundi nakon te rečenice prepune grozota, počela da se brani. Očigledano se osoba sa druge strane žice brecnula. „Pa, ne jeste, vreme mu je, ali sam mislila da je trudna. Što tako brzo, više bih volela da je Srpkinja“. I tako je nekoliko puta ponovila da bi više volela da je buduća mlada Srpkinja. Sada je već ta žena koja je sela do mene izvršila nasilje i vratila me čitavu večnost unazada. Možda sam i mislila da smo nekako napredovali, ali u deset sekundi telefonskog razgovora razbila je moje stakleno zvono.

Očigledno je, taj dečko ne živi u Srbiji. Gde god da živi, upoznao je ženu koja će postati njegova žena. Ali, zašto? Nit je trudna nit je Srpkinja. Pa dobrodošla u porodicu. U srpsku porodicu, u srpski mentalni sklop. Tamo gde se žene udaju samo ako su trudne i istovremeno ako je moguće ako su nevine. Ovo bismo nekako mogli da sredimo, bilo bi najbolje da se uda trudna nevina devojka. Želimo ti dobrodošlicu u Srbiju, u srpski narod koji svi mrze i rade protiv njega. U srpski narod koji oberučke prihvata strance. Eto, jedna devojka koja nije trudna i koja nije Srpkinja će se udati za nekog našeg. Pakost i mešanje u sve koja je tako karakteristična za ljude, juče je sedela pored mene na klupi dva minuta i porušila svaku nadu da će ovde stvari ikada ići na bolje. „Više bih volela da je Srpkinja“- rečenica koja nosi u sebi neverovatnio nasilje. Jedan slučajan segment, ta nacionalna pripadnost ide ispred toga kakav je neko čovek. I još nije ni trudna. Ali taj ton, taj osmeh koji osuđuje jer je eto zakačila i sad će morati da je ženi, ali istovremeno to je jedino i prihvatljivo zašto ne ženi Srpkinju. Da je trudna i nije Srpkinja, rečenica bi glasila ovako: „On je džek, oženio neku strankinju jer joj napravio dete“.

Brak se posmatra kao nešto čemu žene teže oduvek i zauvek, ali to može da se ostvari samo iz sažaljenja. Ili osećaja dužnosti muškarca. Što bi se iko ženio ako ne mora (jasno je, ako mu devojka nije trudna)?! Pa, zbog deteta, zbog deteta su se venačli. Kad je ona zatrudnela. Prokletnica. Garant je namerno.

Na kraju razgovora, žena je još jednom ponovila kako eto nije mislila ništa loše time što je pitala da li je buduća snajka trudna nego bi ONA više volela da je snajka Srpkinja.