BERLIN

I tako sam ja bila u Berlinu. U gradu koji mi je među prvima ostao u nekom sećanju jer taj pad ZIDA su moji roditelji pozdravljali kao bitnu stvar. Nisam tada shvatala zašto.

E, taj pad zida je onda doneo jedan zid podneblju u kom živim (ok, umetnička sloboda, nema potrebe za tumačenjem ovih redova). U vreme kad treba da se putuje mi smo bili pod sankcijama i vizama. I nisam imala uslove da napuštam kutiju.

Onda sam samoj sebi podigla zid zvani profesorska plata, koji je omogućavao to da ako negde otputujem neću imati od čega da živim a ako imam od čega da živim nemam od čega da putujem. Začarani krugovi.

A naravno da sam bila željna muzike, umetnosti, lica koje ne poznajem, hrane koju nisam jela.

Konačno se prošle godine poklope kockice da se zaposlim u školi u kojoj mnogo radim ali gde je svaki moj uspeh novčano stimulisan, isto kao što je loš rad novčano kažnjen. Novac omogućava putovanja. A to da je rad stvorio čoveka shvatam kao ako radiš, imaš novca i putuješ i stvaraš se.

Nije taj Berlin bio prvi grad u koji sam otišla. Ali je prvi u koji apsolutno želim da se vraćam.

Ok, verovatno je većini izvikan. Ok, verovatno je hipsterska Meka. Ok, ali ja nisam svi.

Šta je čarobno? Zapravo, sve i ništa. Samo je sve normalno. Jednostavno. I funkcioniše u toj jednostavnosti.

Nemam nameru da dajem nikakve smernice ovde ići i to raditi ako si u Berlinu. Želim samo da kažem da je klima takva da posle dva dana osećaš kao da živiš tu. I tvoja načela i uverenja imaju smisla. Nema tenzije. Nema bitnosti. Egzistiraš bez dokazivanja. Prevaziđeš površnost još površnijih sudova.

Oh, naravno da možemo da krenemo ka onom, pa nije tako ako živiš tamo ili ne idealizuj. Šta je drugačije, to što ja na putovanju nisam pobegla od sebe već se ostvarila. Narasla u sebi i iskazala se.

Koliko puta mi se izlazilo i niko nije hteo na to mesto ili mogao da izađe tad, koliko puta sam se dosađivala jer sam ostala u kući. Društvene norme ovde su okrenute ka tome ako izlaziš sama, nešto ne valja. Koliko god da si otvorenog uma, na trenutak ćeš usmeriti svoj pogled ka osobi koja je izašla sama. Kulturološki zid Srbije. Ali, meni se nekad ne izlazi na neka mesta sa nekim ljudima jer znam da im ne odgovara ambijent, muzika, šta god. U Berlinu možeš da izađeš sam koliko hoćeš. To je i prirodno. Jer, mi izlazimo zbog svojih potreba. Ako želim da popijem pivo na tom mestu i da slušam tu muziku, zašto bi mi uvek bilo potrebno društvo. I šta god mi sad uzeli kao protivnost mojoj tezi, setićemo se da jesmo nekad izlazili sami i znali smo da ćemo sresti ljude koje znamo, ali to „privaljivanje“ nekoj ekipi uglavnom nije bilo pozitivno konotirano.

Kad sam več kod izlazaka, svugde gde sam izašla u Berlinu, bila sam oduševljena idejom da postoji pored prostora u kom igraš i prostor za zabadanje. Regularan. I ti zabodeš pored para koji se krlja i pored potpunih stranaca koji pričaju ili sama, ali niko ne obraća pažnju na tebe. I taj momenat da sama ideš po svoje piće a ne da ti na svako piće pri kraju prilazi nervozni konobar i osećaš se kao da zauzimaš nečije mesto ako sediš duže a ne piješ.

Grad u kom stvarno možeš da se osećaš normalno dok hodaš ulicom. Dok sediš u kafiću. Dok sediš ispred prodavnice. Ili na trgu.

Naravno da ne pišem objektivno, opisujem osećaj iz perspektive osobe koja ceo svoj život živi pod zidom. I zna da se svako korak posmatra. Pa i ja posmatram tuđe korake.

Kao da sam iznikla iz sebe za koju sam zaboravila da postoji, za to vreme što sam bila tamo.

Da, vreme tamo isto stoji i isto prolazi. I da, naravno da možeš da se dosađuješ i da nemaš novca i da imaš obaveza. I naravno da ćeš posle nekog vremena da upoznaš odeređenu grupu ljudi i da funkcionišeš u njoj na sličnim osnovama kao što funkcionišeš svuda. Ali, činjenica da možeš da se iskažeš i da možeš da zaboraviš na svoje identitete jeste nešto što oslobađa.

Konzumirala sam umetnost. Jela sam je. Bila sam gladna zaista onoga što jesu umetnička dela. Krenimo od činjenica da kod nas u knjižarama ne možeš da kupiš Virdžiniju Vulf jer razne samoproklamovane spisateljske zvezdice zauzimaju police. Ta, to je ubijanje u deo mozga zadužen za umetnost. Ok, opet možemo da nađemo gomilu stvari koja će kao da se suprotstavi mojo tezi, ali budimo realni, činjenica da većinu umetničkih dela smo gledamo preko neta ili smo videli u nekom udžbeniku nije baš pozitivna stvar.

Posle svakog muzeja sam izašla zbunjena. Kao kada telo počinje da posle godina apstinencije u mraku reaguje na sunce. Da, svi ti slikari zaista postoje van interneta i reprodukcija. Osetiš se delom istorije. Delom kulture. Da, bila sam u Luvru, da, išla sam po izložbama u Beogradu. Ali, konačno sam zadovoljila onu potrebu da kad povremeno šetam Beogradom zaželim da sad znam da postoji nešto gde ću moći da vidim tu hranu za dušu u tom trenutku.

O Berlinu govorim kao o gradu koji ima ono šta mi treba i može to da mi pruži. O gradu u kom ne moram da biram odeću zavisno od toga gde ću piti kafu. Oh, da, možda zvučim sad kockasto, ali budimo realni, svi znamo poglede drugih. I nema to veze sa nama i našim stanjem mozga, ti pogledi jesu tu.

U Berlinu sam se ponovo zaljubila u svoje prijatelje. Jer smo bili dovoljno široki da nismo oseuđeni jedni na druge i standardne priče. U Berlin ću sledeći put otići sa osobom koja mi je emotivno bliska da možemo da se ljubimo jer možemo al ne moramo jer možemo.

čekajući čekajuće

"Volela bih da neke dane mogu da stavim na repeat....da ne bojim zvukom tvoje odlazeće korake i da učinim da nikada ne dođeš, samo da te iščekujem:::"
"Da li je bio smak sveta
U tvojim očima,
Dok uokviruješ naša imena na zidu
Srama i ponosa,
Smak svega o čemu vrištiš"

Ako odeš, ja neću primetiti da si bila....moraš da budeš tu, da bih znala da postojiš....
"umorna i umorna i umorna"


Ćutale su. Ubadale su vrhom prsta bolne dirke tastature, zabadale poglede na ekran i ćutali..... Izmeštene u nameri da izmaštaju život. Otišle su Offline. Zatrovane patetikom, odrasle na bajkama, umrežene.... Šetale su inboxom bez cilja i ujedale prolaznike za radoznale komentare...

pesma

Kad ne želim da se izvučem ispod tvojih čaršava koji mirišu na nas

I kad ne želim da idem kući jer ću i dalje mirisati na tebe

Kad me smara da pričamo ali to ljudi rade kad su zajedno

I kad me smara kad ne pričamo jer nešto nije u redu onda

Kad me zove bivša pa znaš da je nisam prebolela

Kad te zove devojka pa se setim da sam ti ljubavnica

Kad me mrziš jer nam je predosadno

Kad nam je dan takav da nas mrzi da se vidimo

Kad te pitam kakvi su ti planovi a ti popizdiš jer nemam prava da znam

Kad napravim plan bez tebe a ti se pojaviš

I kad mi je lepo jer si mi rekla da sam lepa

I kad dođeš lepa samo za mene

Kad zaćutim jer želim da te ljubim

I kad uzdišeš dok te mazim

Kad te uhvatim za ruku na ulici pa kažeš pusti me, bojim se

Kad te grlim dok se plašiš

Kad zapalim cigaretu jer te nema 15 minuta i odmah dođeš

Kad požuriš da stigneš na naš dejt, a već kasniš

Kad me pitaš koliko mi značiš a ja ne umem da kažem

Kad mi značiš toliko da ne umem da objasnim

super girl

super ti je ta devojka, šteta što je i moja

super ti je ta devojka, koliko si je patila

super ti je ta devojka, šteta što te zabole za nju

super ti je ta devojka, volim je

super ti je ta devojka, jesi joj već prebrojala sve mladeže

super ti je ta devojka, jesi videla kako je slatka kad spava

super ti je ta devojka, šta kažu tvoje drugarice

super ti je ta devojka, je l ti rekla da me voli

super ti je ta devojka, imaju li je u tvojoj veličini

super ti je ta devojka, da li ti je već rekla da te voli

super ti je ta devojka, šta radite za vikend

super ti je ta devojka, jeste već postale mi

super ti je ta devojka,nego,  patiš li I dalje za bivšom

super ti je ta devojka, koja joj je omiljena knjiga

super ti je ta devojka, jesi je pitala koja si joj po redu

super ti je ta devojka, baš ste lep par

super ti je ta devojka, da li te već guši

super ti je ta devojka, pišeš li joj u tri noću
super ti je ta devojka, žao mi je što se svađate
super ti je ta devojka, da li ti govori ko joj piše
super ti je ta devojka, šteta što nemate iste želje
super ti je ta devojka, nisu je baš viđali pre u gradu
super ti je ta devojka, jesi joj pričala ko ti je slomio srce

super ti je ta devojka, daš krug

opet

No.10

„Zdravo, isto“.

Sto pored velikog prozora je bio njegov. Otvorio je laptop. Belina lista u wordu poznata i kao Maralmeova  bela smrt.

Konobar je spustio pored njega standardno piće koje pije već godinama. Nekako je bilo izlišno što uopšte izgovara to „isto“ kad naručuje, ali valjda ostavlja sebi mogućnost da se predomisli nekada. Kada spusti prst na tastaturu zna da mora da počne ali nekako nije to klavir pa da može da odsvira kompoziciju koju prsti prepoznaju. Nema je stranica. Ćuti kao ljubavnica kada ostavlja. Onako završena i svoja, kada se okreće da bi postala bilo šta drugo. Suočavao se tokom godina sa ženama koje su bile prave i koje su bile sve sem onog šta su mogle da budu. U nenapisanom životu one su bile heroine, a na stranicama su bile one koje bi  ženio. Pogledao je kroz prozor, evo sedmu godinu za redom. Evo, počinje da piše treću knjigu za redom već drugu godinu. Postoji neka lepota u tome što živi iluziju da piše, i postoji neka iluzija u tome da živi što piše. Nije znao, u tom trenutku, kad je sve postalo navika. Kada je zapravo život postao imaginaran a strahovi i problemi realni.

Ako napiše da je sve u redu, da li je u redu u realnosti ili na papiru. Ako sakrije od svih da je sve u redu, da li nije u redu u književnosti? Ne, život ne stoji dok mi ne shvatimo šta želimo od sebe. Ali mi stojimo. Okovani za taj sopstveni Kavkaz. Razapinjanje, ono biblijsko, ono Prometejevo, ono njegovo. Metaforično rastavljanje na sastavne činioce. Grandiozni spomenici koje diže sebi u noćima kad se ne budi krikom iz košmara čine da svako može da se uveri da će jutro biti zaista novi početak. Ali, odakle da krene kada ne ume više da razazna šta želi a gde se završava on. Možda je došao u onu tačku kada samo treba godine preostale da provede u tom kafiću i gleda kako promiču.

Lakše je napustiti sebe iz života nego pustiti druge da odu. Kao da potvrđivanje sopstva potiče od ljudi koji nas okružuju. U romanu, on će osmisliti glavnog junaka. I osmisliće sporedne koji mu konfrontiraju. I prikazaće sve kroz odnose koji karakterišu glavnog junaka. Uzmeš reči i stvoriš život.

No.9

Uverava se čovek celog života u nešto. Uverava toliko da na kraju uverava uveravanje da je uvereno. Opasan krug namera, opasan krug iščekivanja. Uvek ju je kopkalo kako je to moguće da se tako probudi jednog jutra, isto kao što se budila u prethodnih 300 te godine i od tog jutra ostalih 64 će imati drugačiji ukus buđenja. Problem je bio što novina ukusa traje neko vreme, kratko, kad se navikne, opet je u krugu. Pomislila je da u stvari, svako jutro ima novi ukus, ali je stvar u tome što poneka imaju neočekivan ukus. Šta ako postoji samo odeređen broj iznenađujućih stvari, to pitanje ju je mučilo.  Dijalog u njenoj glavi često je bivao propraćen i pričom na glas. Kao da se odvoji neki deo nje koji želi da glasno iskaže svoju misao. Ako je u mozgu, ideja je, ako je izgovoreno, može da se ostvari. Magijska funkcija reči ju je oduševljavala. Sam život reči koje se otelotvoruju. Nastavljaju život u uspomenama drugih ušiju. Tako se pojavljuju, iz njenih usta, u mislima ostalih, bodu ili izazivaju smešak. Mogla je da živi od nečijih čekaj me, mogla je da živi za nečija volim te. Uglavnom, zaustavljala je realnost rečima. Kada bi čula nešto što želi, zaboravljala bi da živi i puštala misli da maštaju. Moglo je da se desi i desilo se. Potencijalna mogućnost, mogući potencijal. Zabludno je smatrala da ako je nešto rečeno da se to i desilo. Reči su dobijale težinu koju je realnost gubila. Napadale su je tako u rojevima, ujedale za usne, opsedale dok spava, sanjala je reči, bez lica koje ih govore, samo rečenice koje ostaju kao gorak ukus poraza u rukama. Reči bez lica. Prikačene za sećanja. Reči koje niko nikada nije izgovorio ali ih je ona čula.

Razmišljala je šta sad da obuče. Za dvadeset minuta mora da krene ka kafiću, a još uvek se bavila gledanjem u ogledalu. Nije znala koliko je dugo znaju i u kojim su je sve odevnim kombinacijama videle. Izazov je bio prihvatiti poziv na to piće. Želim da znam zašto ja, vrtelo joj se u glavi. Znala je da neće dobiti odgovor, znala je da i odgovor koji dobije neće biti taj koji očekuje. Nije znala zašto očekuje odgovor. Sama nije verovala u to da neko može da se pojavi i promeni život samom svojom pojavom. Izazov je bio videti se sa nekim ko je o njoj znao mnogo, a ona nije ni znala da je posmatrana. Kao u dobrom eksperimentu. Pomalo joj se i dopala činjenica da je mogla sebe da zamisli kao belog miša koji vrti onaj točak u kavezu, nesvestan da je posmatran. To što je neko zainteresovan za moj život samo po sebi je intrigantno. I zbog toga me malo puca adrenalin jer jedino što mogu da uradim je da pri susretu dobro izgledam, bile su sada jedine misli u njenoj glavi. Površno zanimljivo. U svakom slučaju, nedelja je, pasji dan, promašena decenija, usamljenost vrišti jače nego obično, što i da ne ode na ti piće. To su dva sata jednog lošeg dana, i ne može biti loše.

Intelektualizam. Nejasan pojam. Fluidan. A lep kompliment. Nadražaj uma. Tiho a glasno krckanje pameti i načina verbalnog izražavanja. Intelektualizam je i stav, kada na licu čoveka izgleda kao da mu je upravo dosadno i da samo želi da se vrati kući svojim knjiga. Često se meša sa socijalnom nesnalažljivošću koja je praćenja ćutanjem.

Taj problem da izgovori neku od misli ima celog života. Nema problem da priča sama sa sobom na ulici, ima problem kada je u istoj prostoriji sa nekim. Zgužvane misli kao da se cere u glavi i likuju što nema dovoljno samopouzdanja da ih iskaže. Povremeno ima utisak da vodi unutrašnji dijalog sa nagomilanim mislima. Bar ne izgledam tupavo, mislila je dok je sedala za sto, deluje kao da sve kritikujem, pa se ljudi plaše. Znala je da će upasti u neprijatnu rupu ćutnje. Nadala se da neće morati mnogo da priča, ali uvek ima mnogo da se priča. Ta neprijatnost prvih razgovora ista je kao i ona u kojoj se sagovornici poznaju godinama i nemaju više šta da kažu jedno drugom. Kalkulisanje rečima i razmišljanje šta se krije iza rečenog. Uglavnom ništa. Sve je uglavnom ništa. Jela je ove trenutke koje je sat iznad njene glave odbrojavao, strepela je od susreta. Delovalo joj je da je samo sekundu razmišljala o tome zbog čega imamo potrebu da impresioniramo ljude, šta je to što nam u njihovoj potvrdi daje potrebnu snagu da više volimo sebe. Kao da je svaki pogled odobravanja jačao onu sedmogodišnjakinju u njenoj glavi