Razmišljam
o Hamletu ovih dana. O situaciji u kojoj nešto sumnjaš, osećaš, a onda ti „dokaz“
toga bude reč nekog duha. Sumnja, sama po sebi je gora boljka od jasno
definisanog bola. Izjeda i okrećeš se stalno da vidiš hoće li se danas desiti
to u šta sumnjaš. Možda se ne desi nikad. A još gore je ono kad se tvoja
sumnja, tvoje očekivanje desi nekom drugom, pa pogledaš i misliš, ok, sad sam
ja na redu.
E sad,
razmišljanje o tome da li Hamlet može da poveruje objavi duha. Tu se otvara
problem. Prvi problem je što će Hamlet krenuti da traži dokaze tvrdnji. Tada se
otvara u njegovoj glavi pitanje šta je tačno tačno i čemu verovati.
Drugi problem
jeste pitanje da li ste svi pročitali Hamleta. Da li ste samo informisani o
čemu se radi, da li ste načuli, da li ste uopšte pročitali. Hamlet je
srednjoškolska lektira. Nije bitno ko vam je predavao ovaj predmet, kako vam je
predavao, rečeno je da pročitate. Niste pročitali jer: 1.Niste čitali
generalno, 2.Čitali ste prepričano, 3.Imali ste zaključenu ocenu pa niste ovu
lektiru morali da čitate, 4. Niste se cimali oko čitanja jer profesor nije
provaljivao ko čita. Šta god bio razlog nečitanja, zajednička osnova je da
svojevoljno niste skočili na jedan stepenik svog obrazovanja. Možda ste
smuljali lektiru, provukli se. Olakšali ste sebi.
Ovih dana
živim u Srbiji koja pljuje po lakšem putu obrazovanja, Srbiji koja ismeva sve
što joj nije isto, živim u Srbiji lažnih doktorata i blama. Živim u Srbiji gde se ljudi ponose ukoliko
nešto prepišu, srede, izmuvaju, zeznu profesora, ne izvrše svoju dužnost, plate
nekom da im napiše rad. I u Srbiji koja onda odjednom ima plagijat. Ili nema. E
sad, dragi Hamlet premeri svaku stvar previše puta pre zaključka. Jer neke
stvari prosto nisu logične pa da veruješ u njih. Mi Hamleti, pomalo
beskičmenjaci, idealisti uvereni u moral i rad uglavnom na kraju izvučemo
najdeblji kraj. U sopstvenoj režiji pred svetom uništimo sami sebe. U državi u
kojoj se znanje stiče linijom nerada postavlja se pitanje da li smo ljuti na
sebe što smo učili sve pa prošli očajno ili nam je genralno samo izražen osećaj
pravde. Ni Klaudije nije postao kralj na pošten način. A da li je nešto trulo u
obrazovnom sistemu Srbije, odgovor je verovatno da. Ostavljam mogućnost da
posumnjam u ispravnost svojih stavova. Teško
je naći uzork i posledicu, tačnije, odrediti šta je uzrok a šta posledica. Teško
je naći pametnog ali je jasno ko je poražen u celoj ovoj priči. Bilo koja osoba
koja je SVOJIM UČENJEM došla do diploma. Osoba koja nije muljala, nije plaćala
ispite za prolaz, osoba koja je uložila sebe. Opet, pitanje izdrkavanja
određenih zaposlenih po fakultetiam i traume koje to ostavlja jeste nešto što
utiče na pitanje ko nije budala u ovoj priči. Ako me razumete, razumete da
sumnjam u sve, jer sve može ali ne mora.
Država
Danska, ona Šekspirova, obezglavljena nasilno, i počinje da truli. Država danska
danas, da je Šekspir živ, bila bi Planeta Zemlja. Aluzija je samo zbog
truljenja. Tamo negde gde verovatno nikad neću otići, igra se sad World Cup. Fudbal,
pivo, prijatelji vs. Gnev, politička ostrašćenost ili osvešćenost i protesti.
WC je možda simbolika toga kako izgleda svet. Ne, te pare neće otići u
izgradnju bolnica ili škola. I te pare neće otići siromašnima. Te pare će prosto
biti date u izgradnju stadiona i u „hleba i igara“, naravno za one koji imaju
hleba. Otkad je sveta i veka, postoje igre u kojima se slave pobede, a možda i
više od svega i porazi. Fudbal definitivno ovih meseca dana utiče na naše
živote. Zavisi da li smo gnevni što se neko bahati utakmicama a svet propada
ili smo srećni što možemo da psujemo na televizore ili se radujemo pobedi. Hamlet
nije mogao da ispravi učinjenu nepravdu, moga je samo da je osveti. Ovde, svaka
neprofitna kategorija, nama, običnim konzumentima fudbala, potpuno je način
bogaćenja nekom tamo. I taj fudbal, novac od toga fudbala neće otići u bolnicu.
Možemo mi da raspravljamo zašto i u kakvom to svetu živimo, možemo mi da kažemo
da nam mažu oči plagijatima i fudbalom, i da zaboravljamo na naše probleme
tako. Možemo, i mi i govorimo. I Hamlet je razmišljao i govorio. A kad je
uradio? I da li je to bilo to? Da li je to bilo to? Da li je svako od nas
akcioni junak ili smo samo bića promišljanja?
Ako samo
TI vidiš problem da li problem postoji? Otvaranjem
previše pitanja nećemo stići do odgovora. Nećemo stići do saznanja ni ako
odmahnemo glavom, slegnemo ramenima, smuljamo nešto, prihvatimo stvari kao
date. Ovaj WC se igra u zemlji protesta. Tako čujemo i vidimo. Neko nam je
rekao, TV nam je servirao. Ovaj WC se igra. Tako čujemo i vidimo. Tako čujemo i
vidimo, tu je problem. U našim stavovima i zapitanosti o stvarima van nas,
našeh bivstvovanja, pitanja šta mi da uradimo za nekog. MI čujemo i vidimo. Kao
i u prvoj priči ovih dana. I samo smo gnevni ili nam je svejedno ili ma, ko
zna. Na kraju je sve tragedija pojedinca. Sumnja u sistem, u pravdu u sebe,
osećaj izneverenosti i pogrešnih poteza. Pitanje kada će se nešto baš tvoje
dovesti u pitanje, kada ćeš bat ti biti u tom najgorem položaju nemoći, kada će
tvoja egzistencija zavisiti od nečijeg pogleda.
Нема коментара:
Постави коментар