JER NAS NE INTERESUJE

Bilo je jutro, verovatno je taksista vozio celu noć. Onda je došao ispred moje zgrade, na moj poziv, da me vozi na posao. Moja pospanost i njegova brbljivost se nisu slagali. Nije bio brbljiv zato što je brbljiv, već da bi ostao budan. Ali, nisam imala sluha. Bila sam previše uspavana i previše je bi ponedeljak.

Prestali smo da se slušamo. Počeli smo samo da ubeđujemo i ubijamo kad neko nema isto mišljenje. Počeli smo da menšunujemo i komentarišemo tako što vređamo, našli smo da smo samo mi nosioci prave i jedine istine, i samo naše je pravilno i jedino.

U svakom trenutku moramo da iskažemo svoje mišljenje. Nije više to pitanje da li možemo-sada je stvar u tome da moramo. Status, tvit, sms, poruka na viberu, fotka na instagramu. Realni mi smo postavi virtuelni mi i tu živimo. Tu vređamo, pretimo, edukujemo. Tu sudimo o lepoti/ružnoći drugih, o primerenosti i moralu, tu znamo sve o politici, tu postavljamo fotke iz izlaska, sa posla, iz kreveta, jer, ako nema tu, nema ni nas.

Taksista je počeo da priča o tom spomeniku koji je pored mog posla, i ja sam se pravila da znam za taj spomenik godinama. Istina je, saznala sam pre mesec dana kada sam prošla tuda po prvi put, kad sam išla na razgovor za posao. Rekao je da je njegov ujak, između ostalog, bio jedan od tih boraca kojima je podignut spomenik. Zaista me nije interesovalo. Zato što nije pričao glasno, grubo, besno, zato što nije imao CAPS LOCK i !!!! ili UMREĆU u svom govoru, zato što je to kulturno i nenametljivo rekao, zato me nije ni zainteresovao. Jer, reagujem samo na viku, budi u meni agresiju, i reagujem na CAPS LOCK i !!!! jer to koriste ovi kojima volim da se smejem po internetu.

Pitao me je kojim putem bih više volela da me odveze, rekla sam da mi je svejedno, jer nije gužva, i neka on proceni. Rekao je da će ići putem pored  Sajma, jer tuda voli da se vraća kući, živi baš blizu mesta na koje me vozi. Eto, ide kući iz noćne, pomislila sam. Počeo je nešto da priča o tome gde tačno živi, i ja sam tad mislila kako verovatno ima kuću, videla sam ispod njegove legitimacije da viri fotografija njegove supruge, pretpostavljam. Ali, nisam ni to saslušala. Jer nije upotrebio #italija #rim #sweden šta god. Nije bio negde gde ja želim da odem. Nije me interesovao njegov život. Interesuje me samo odakle ljudima novac da putuju i zašto ga ja nemam. Ta zavist, odvratna, niska. Ta potreba da i dalje budem neko drugi na trenutak, u trenutku u kom nije na mestu gde ja jesam.

U jednom trenutku, pospani taksista i ja, kojoj se mozak uključio kako je kucala ta osmica na satu, prosšli smo pored neke škole. Rekao je kako je vozio direktorku te škole koja mu je pričala kako im roditelji prete, i da on to ne razume, jer biti nastavnik je plemenito. Čovek na ulici, na pitanje koliko je sati odgovoriče sa: „Kupi sat“. A nastavnik, nastavnik mora da odgovori na sva pitanja i da ima u sebi strpljenja i dobrote. I onda dođu roditelji i prete, zbog ocena.

Da, nasilje. Ubiću te-postalo je sasvim normalno u rečniku. Da, šta ti mom detetu-bez poštovanja. U školi, na pijaci u gradskom autobusu. Plašiš se samo svog šefa, i plata ti ne stiže redovno, i bedna je, i to dete ne uči, pa ideš i vičeš. Na nastavnike, bankare, radnike na šalterima, na taksiste.

Ideš i pretiš i pljuješ one koji vaspitavaju i uče tvoje dete, jer to je jedino što si napravio u životu. I onda se i ono pokaže kao nesposobno.

I ideš i kažeš taksisti: „Idemo u tu i tu ulicu. Znate, tu najčešće pljačkaju taksiste“. I umreš od smeha dok smrdiš na alkohol. Jer živiš samo dok provociraš i vičeš i ugnjetavaš.

Pošto ne možeš da prihvatiš da je sve što imaš u stvari prljavi minus na računu i niko te ne poštuje. Onda ćeš da vičeš i pretiš i da privlačiš pažnju i da mrziš i zavidiš. I da ponižavaš. I onda će da te ne interesuje jedna obična ljudska priča o taksisti čiji je ujak pao za oslobođenje Beograda, a supuga mu je vaspitačica pred penzijom. I verovatno imaju kuću, i tamo je sad toplo.