Okej, ja sam Ivan i ja ja sam alkoholičar. –Zdravo Ivane.
Okej, ja sam Ivan ali nisam alkoholičar. Samo sam hteo da
privučem vašu pažnju. Da krenete da čitate jer da sam napisao Zdravo, ja sam
Ivan i ja sam srećan, smrklo bi vam se pred očima.
Tuđu sreću možemo ako je manja od naše.
Dakle, ja sam Ivan, nisam alkoholičar, taj problem nemam, al
imam gomilu drugih.
Zanimljivo mi je oduvek bilo kako se ljudsko lice ozari kad
vidi neuspeh druge osobe sa kojom se upoređuje ili je prosto zna predugo.
Bio je osmi mart, baš davno. Znam da je bi osmi mart jer su
moji roditelji konačno nekuda otišli, i ostavili mene i sestru samo sa babom.
Bila je to skoro pa sloboda. Otišao sam u sobu koju sam uvek delio sa nekim,
zatvorio vrata i pojačao muziku. Onoliko koliko mi roditelji nikad nisu
dozvoljavali. Onda sam čuo glasove. Baba i komšinica. I zvala me je baba da
izađem iz sobe. Komšinica i njen muž, takoreći komšija, sedeli su veoma tužni.
Baba je objašnjavala da moji roditelji nisu tu, a pošto je to vreme pre
mobilnih telefona, nismo baš mogli ni da ih pozovemo.
Nije mi baš ni sad jasno zašto sam morao da prisustvujem
sledećem razgovoru, mada, sve više mislim da sam morao biti svedok. Da baba ne
izmišlja priču. Koja će uslediti. Da uvek može da kaže Ivan je bio, Ivan je
čuo, kaži im Ivane, da li je bilo ovako kao što pričam.
Komšija i komšinica su bili stariji ljudi, prilično skromni
i vaspitani. Znam da su jedini koji me nisu smarali mogu da se setim koja je
reč pre šopinga postojala, siguran sam da nisu upotrebljavali reč šoping. Ili,
vidim da Jovana (sestra) nosi tvoje stvari. Nisam tad kapirao na šta aludiraju.
Nisam ja baš osetio da smo mi siromašni, samo sam video da nemamo. Al mogao sam
bez svega. Nisam znao šta sve postoji, u stvari, nisam baš kapirao da drugi
klinci imaju nekoliko para patika ili bežične telefone u kući, a mi lepimo
slušalicu selpotejpom jer nam se sjebala. Sve sam ja mislio da tako mora.
Uglavnom, moja baba me je pozvala iz sobe u kojoj sam
konačno bio sam, da dođem u kuhinju i sedim sa njima svima. Nikada nisam pre
video toliko tužne odrasle osobe. Osećao sam se veoma nervozno jer je neko upao
u moje vreme, to su njih dvoje videli. Baba je postavljala neka pitanja, kao
inspektor i govorila da će se moji roditelji vratiti za koji sat, otišli su na
neku večeru sa kumovima.
Ne znam koliko smo tu sedeli. Komšija nije ništa rekao, znam
samo da je uvek držao pognutu glavu. I pušio je. Komšinica se držala pred
babinom paljbom. Ali imala je te vodene oči, krupne i unezverene. Previše tužne
i bespomoćne. Sećam se da je baba ustala do telefona, ko zna šta je radila,
tražila broj telefona restorana u kojem su bili moji roditelji, sasvim je
moguće. Ne znam.
Znam da je komšinica rekla mužu u jednom trenutku, Mirko, mi
moramo kući, pa šta bude. Vidiš i da im smetamo. Rekla je to i pogledala u
mene. Meni je bilo krivo jer sam tek tad shvatio šta im se desilo. Nisam
izustio ništa, samo znam da ću taj osmi mart uvek pamtiti.
Komšinica je uzela muža pod ruku, tad sam video da su u
papučama oboje, i ustali su i izašli. Baba je imala neki monolog o tome kako su
ljudi svakakvi, i misli da je nekog pozvala da ispriča šta joj se desilo. Ja
sam otišao u sobu i čekao roditelje. Ne znam šta je bilo kad su došli, ne sećam
se.
Baba je mrtva već
deset godina, a možda je izmišljena za potrebe priče. Komšija i
komšinica su isto mrtvi. O onom što se desilo se nikad preda mnom nije pričalo.
Al to je bio samo prvi u nizu incidenata, prvi kojeg se sećam. To su svi znali,
ali niko ništa nije preduzimao povodom toga. Valjda nisu bila njihova posla.
Lakše im je bilo da presreću mene i sestru i da nam naturaju na nos naše
siromaštvo. Činjenicu da je naš prvi komšija, sin od ovo dvoje što su pobegli
kod nas za osmi mart, bio alkoholičar i da ih je isterao iz kuće tada, govoreći
im da mu je muka više od njih i da je vreme da umru i da se nikad ne vraćaju,
pa to su svi prećutkivali.
Odnosno, moja baba je prva svima ispričala, eto kako njen
sin nikada to nije uradio i ne bi, jer je ona bila odlična majka, a kako se to
desilo Mirku i Svetlani, i šta ćeš, sad nek trpe.
Okej, ja sam Ivan, nisam alkoholičar, i ne mogu taj termin
nikada da koristim u ovom kao urbano-romantizovanom značenju. Da sam kao
sjebana inteligentna osoba koja eto ne može svet i realnost pa pije.
Нема коментара:
Постави коментар