OTVARANJE I ZATVARANJE KLUBOVA U BEOGRADU-ROĐENJA I SAHRANE

Jednu stvar sam definitivno primetila za sve ovo vreme otkad sam u Beogradu. Uglavnom znaš nekog ko zna nekog ko ide na otvaranje kafića/kluba ili otvara kafić/klub ili se naravno otvara na mestu na kom je nekad bio tvoj omiljeni klub/kafić. I nekako ti odeš.

Na otvaranju tog prostora budu svi. I svi dođu spremni da se nešto desi. To je u osnovi ljudska potreba da se desi nešto novo, filmski. Iako su skoro svi glumci apsolutno poznati. Ali, prosto je, kao što se osećamo dobro u novim patikama, tako se bar sat vremena osećamo dobro na otvaranju novog prostora. Verujem da svaki čovek veruje da je će da se desi neka promena odjednom. Pa eto, ta otvaranja klubova/kafića su idealna prilika. Onako, većina namontirana, pozdravi samo pršte, onda se gleda sa kim vlasnik priča, pa koju ekipu ne poznaješ… e sada mi treba ona slama što proleti u crtanim filmovima kao naznaka da se ništa ne dešava.

Mislim, za nas, posetioce se dešava. Mi smo na nekom otvaranju ili zatvarnju prostora već koliko sledeće nedelje. Osoba koja je vlasnik objekta teško da će ikada imati više toliki broj gostiju na jednom mestu do zatvaranja. Naravno, sve je ovo pomalo hiberbolisano, ali…

Bila sam na toliko otvaranja nekog prostora. I onda sam se pojavila još jednom. Ili dva puta. Možda mi se I svideo taj prostor, al prosto… možda sam u godinama kad moram da imam svoje mesto gde sedim, ili prosto više ne želim da imam svoje mesto. Činjenica je da više ne smatram da će mi se nešto desiti kad izađem. Da će mi nešto promeniti život. Hiljadu sam puta prilikom odabira mesta za kafu pomislila baš recimo na to mesto na kojem sam bila na otvaranju, ali ne, iz nekog razloga (ili je predaleko od centra, ili je preblizu centra, ili radi onaj konobar što me nervira ili ako gore nema mesta onda ne mogu da sedim dole…) nikada nisam otišla. Čak I kad vidim neki kul program, recimo.

A onda, velika najava-ZATVARANJE- LAST CHANCE TO DANCE-NIKAD VIŠE MILO MOJE- I sl. Šta, šta, naravno, omiljena razonoda Beograđana- zatvaranje nekog prostora.  Već kreće manija po fejsbuku, pisanje po zidu iventa: AAAAAA, PA ŠTOOOO, PA GDE ĆEMO SAD IZLAZITI, A NEEEE…  Nekako, opet će biti tu svi, plus još neki, da vide prostor bar tad, pa se i ti pripremaš za sahranu. Sahrane su bitne. Čovek može da ne dođe na svadbu, rođendan, može da ne vidi nekog godinama, ali će otići na sahranu. Možda zato što je to dokaz konačnosti koja čeka sve nas. Možda zbog griže savesti jer nije posvećivao dovoljno vremena, čovek se nekako uvek seti u trenutku kad više ne može nešto šta je tačno sve mogao. Možda je prosto sahrana jedan kulturološki čin, onako, vekovima zapisana u našem kolektivnom nesvesnom, nešto gde čovek mora da ode da oda počast ili prosto samo da bude tu, da vidi ostale koji su živi, ili da vide ostali da je živ. Uglavno, zatvaranje klubova je svečan čin u Beogradu. Može da sadrži i suze.

Lokal koji se zatvara bude uvek krcat. Uvek. Toliko ljudi bude da vlasnici garant misle:”Da je trećina ovih ljudi dolazila vikendom, ne bismo sad zatvarali”. To ja mislim dok gledam sve te ljude (Zanimljivo je kako se uvek pojavi neko koga znaš, drži čašu u rukama, ulazi na vrata tog krcatog lokala i samo je u prolazu jer je sa otvaranja nekog lokala).

Ljudi ne žele da izađu. Stiskaju se, guraju, znoje. Pričaju sa svima. I koje poznaju I koje ne poznaju. Muzika je najbolja što je ikada bila u tom lokalu. DJ-u je čast što je on odabran za taj svečani završni čin.

Ne znamo tačno koliko je vremena prošlo otkad je otvoren taj prostor. Jasnije je nam u kojim sve trenucima nismo ušli tu. Kad je bilo pretoplo ili prehladno ili preglaso ili nije bilo nikog ili je bilo prepuno. Ali, sad smo tu. Drago nam je što smo bili deo, eto jedne tradicije, što smo ostavili koji dinar tu, žao nam je što nije uspelo, jer baš takvo mesto će nedostajati ovom gradu.

Onda će nam pasti na pamet neka osoba. Setićemo je se samo ovako: “Poslednji put smo se videli na zatvaranju tog i tog kafića”. “Jaoj, sećaš se tog kafića. Šta je sad tamo?” “Ma neki glup kafić, gluposti šta sve rade ovom gradu…”