ZAŠTO VOLIM SAJAM

Tako ta neka rana sećanja su da ustajemo rano, odemo kod mame na posao, doručkujem tu, promuvam se, sedmnemo u autobus sa još nekim ljudima i idemo u Beograd na Sajam. Usput ja govorim koje ću knjige da kupim. Sećam se da su Pet prijatelja bili na listi godinama.

Tog dana ja ne idem u školu i to se zna- Sajam je. Sećam se da sam se osećala veoma bitnom jer će mene moja majka voditi u Beograd i kupovaćemo knjige. Tako je bilo godinama. Dok nisam došla da studiram u Beograd. Te prve godine studija sam nekoliko dana provela na Sajmu.

Kad sam bila mala, fascinirale su me ogromne hale ispunjene knjigama, znam da sam uživala u atmosferi i mirisu (to je i dalje moj omiljeni miris-kafe i novih knjiga).  Prilazila sam svakom štandu i gledala sve te naslove. Znam da sam jedva čekala da pročitam što više knjiga. Za početak, one koje ćemo kupiti tog dana.

Majka je uzimala kataloge sa štandova i znala sam da narednih nekoliko dana (za nju) a meseci za mene sledi prelistavanje tih kataloga. Znam da sam se pitala kakve se stvari kriju iza svih tih naslova.

Meni je taj Sajam bio neka vrsta praznika. Iako sam mogla da nabavim skoro svaku knjigu koju sam htela da pročitam, postojala je nekakva magija u kupovini knjige i pisanju, na prvoj strani (kako me je majka učila) Sajam, Beograd, datum. Da se zna. Kad i gde sam kupila tu knjigu. I ja sam je izabrala.

Kada sam malo prerasla Pet prijatelja, u tim nekim tinejdž godinama, znam da odlazak na Sajam nije bio samo odlazak među sve te knjige već i odlazak u Beograd. Prilika da bar jedan dan godišnje budem u centru dešavanja. Za mene, koja sam odrastala u premalom mestu, Beograd je bio to mesto o kom sam samo gledala na televiziji i pitala se kako li je ljudima koji žive tamo, oni mogu da idu na sva ta dešavanja. Zbog svih tih stvari, koliko god bilo naporno kada u pozorište ili na Sajam dođu organizovano škole iz popularno unutrašnjosti, ne mogu da govorim da me nervira to. Za većinu te dece, a i tih ljudi kojih ih vode, to je jedna od nekoliko prilika godišnje da budu u Beogradu. A takođe, ako se od grupe od 300 dece dvoje zaljubi u knjige, ili u predstavu, to jeste uspeh.

Jedno od najživljih sećanja ranijih poseta Sajma jeste to stajanje na galeriji i pogled koji se gubi među svim onim štandovima i ljudima u potrazi za štandom nekog izdavača koji nam je potreban. I taj žamor i najave koje se čuju, i pisci koji se mimoilaze sa mnom. I neki poznati ljudi koje prepoznam.

U poslednjih nekoliko godina nisam išla na Sajam. Dve-tri godine nisam mogla da prođem od gužve nikuda i odlučila sam da više ne idem. Čula sam da nisu bile tolike gužve tih godina. Ali, bila sam dozvolila da me pobede anksioznosti. Zanemarila sam činjenicu da je Sajam mesto gde mogu da pronađem neverovatno retka izdanja ili neka odlična izdanja po veoma niskim cenama. Ili da otkrijem potpuno novog pisca, neku knjigu za koju nisam znala da postoji. Mesto gde sam se podsećala šta sve postoji prevedeno i šta sam sve pročitala. I napustila sam tradiciju da se na Sajam ide sa majkom. Ali, ona mi svake godine kupi knjigu na sajmu, i napiše Sajam, beograd, datum.