RAT NEMA ŽENSKO LICE; niti lice uopšte

Čim se tamo digla buka oko Nobela za književnost, isplivalo je nešto što me je zainteresovalo. Jedna spisateljica ili novinarka iz neke od bivših SSSR republika, piše nešto o Drugom svetskom ratu i o Černobilju. Onda sam shvatila da ja jedva čekam da bude prevedena na srpski. Interesovalo me šta to tačno piše o ženama u ratu.

Naslov knjige Rat nema žensko lice odmah vas tera da je prelistate. Da bacite pogled na tekst u kom će neko, neka žena da piše o tom „ženskom ratu“ (kako ga sama naziva nekoliko puta u knjizi), i zašto tvrdi da nema žensko lice.

Svetlana Aleksijevič već na prvoj stranici svoje knjige razvija tu tezu o ratu koji i dalje traje, i da je istražujući žensku stranu, žensku istoriju, žensku borbu došla do saznanja da se Drugi svetski rat završio 1945. kako piše u knjigama istorije, ali da je za sve učesnice rata on sve sem istorije. On je njihova sadašnjost, njihova prošlost , on je podelio svaku od njih na onu koja je ušla u taj rat i onu koja je posle živela sa tim ratom i živi i dalje. Nisam bila sigurna na početku da razumem šta znači to. A onda je Svetlana Aleksijevič, vešto, novinarski, pustila žene da pričaju. I prvo što primetite dok čitate te prve strane jeste da se osećate kao da gledate dokumentarac. Nekoliko rečenica izgovori jedan glas, zatim na istu temu neki drugi glas kaže svoje, pa treći... pa tek onda krene nečija priča. Kao kad se smenjuju osobe koje pričaju u dokumentarnom filmu. Ne znate koliko imaju godina, nemate predstavu kako izgledaju, ko to govori. Samo ostajete nemi pred onim što izgovaraju. Taj njihov rat, njihova priča o ratu, te rečenice isprskane krvlju, obasute mecima, iskasapljene, ti košmari koji ih proganjaju postaju i vaša priča. Posle sam videla da je ovaj način pisanja, kako to radi Aleksijevič nazvan „polifoni roman“. I tačno, nije ona prva koja se služi polifonijom u svom delu ali nisam do sada naišla na ceo roman ispisan u glasovima. Ona je ovim potezom učinila da iz književnog dela nestane junak u klasičnom smislu te reči. Glavna junakinja romana je Žena. Koja ima milione glasova, i nekoliko dominantnih osobina i osećanja. Drugi junak je Rat. Nema tu nikakvog razvoja lika, ne pratimo ničiju priču, nema zapleta, a opet, ovo je priča o ličnim tragedijama, o tome da onom koji čita bude jasno da su se te žene promenile čim su uzele pušku, ili stale iza korita da peru veš sa fronta ili počele da previjaju ranjene. Te žene su bile između 16 i 20 godina kada su otišle u rat. One iz njega nisu nikada izašle.

Jedna od najpotresnijih stvari, pošto nije da sam baš razmišljala kako li je bilo nekom ko se vratio iz rata, bio mi je trenutak kad sam pročitala priču jedne devojke koja je rekla kako joj je majka tri dana posle povratka iz rata dala hranu i rekla „Ako ne odeš iz kuće, tvoje sestre se nikada neće udati“. Da, posle povratka iz rata, u očima svih, ta žena više nije bila heroj, ona je bila kurva koja je četiri godine pucala i svašta još, zar ne, radila sa muškarcima. I to se još pominje na nekoliko mesta, o tim naročito seoskim tračevima koji su pratili posle žene koje su se vratile iz rata. O ženama koje su ih krivile da su im zavodile muževe. O porodicama koje su bile osramoćene jer je njihova ćerka bila u ratu sa muškarcima. Muškarac kad se vrati iz rata on je heroj, žena kad se vrati iz rata ona je kurva. Na konto toga, strašna druga stvar o tome šta znači zapravo biti žena je u sledećoj parafrazi iz knjige: „Muškarac ako se vrati bez ruke ili noge, on je ratni heroj, oženiće se. Žena ako se vrati iz rata bez ruke ili noge, bolje da se nije vraćala“

Sjajnu stvar osvetljava Aleksijevič u ovoj knjizi- zanimanja u ratu koja nikada nisu bila navedena u udžbenicima. Radila je intervjue sa pešadinkama, ilegalakama, praljama, telefonistkinjama, medicinskim sestrama, snajperstkinjama. Odlučila je da ubaci što više glasova, da se čuje što više priča o ratu. Sama je rekla da ne može biti isti rat jedne pešadinke i jedne avijatičarke. Ali, prevarila se. Sve one su ga isto doživele. Mučno, intenzivno, svima je prekinuo mladost, snove, a kasnije im promenio život. Nikada nisam pre ove knjige razmišljala o tome ko je kuvao ili ko je prao veš, a kad pročitate ovo, biće vam preteško da zamislite sebe kako 24 sata perete veš, kao što su to radile ove žene. I one su deo rata.

Mnoge od ispitanica koje su se čule u ovoj knjizi su  godinama ćutale o ratu. Sve su u rat krenule jer Domovina mora da se brani. I ko će da je brani ako ne one. Mnoge su molile da budu poslate na front. Posle su neke rekle da ćute o ratu jer je priča sada drugačija. Ostala je samo pobeda nad fašistima. Priča o Staljinu se promenila. O partizanima. Preispituju taj rat od 1941-194 kroz oči sadašnjih priča o političkoj sceni u SSSR-u tih godina. Bilo mi je fascinantno kako je suptilno provučeno kako Ruskinje doživljavaju Staljina, kako Ukrajinke posle one gladi u Ukrajini, kako Beloruskinje. Ni na čiju stranu ne staje autorka. Ona prenosi začuđenost jedne prosečne devojke koja o Staljinu sluša jedno i susreće se sada sa različitim mišljenjima. Fantastično je naznačena i ta istorija Rusije i ostalih Sovjetskih zemalja, građanski rat(ovi), logori, izadaje, provučeno je sve i to provučeno tako da zaista zadrhtite nad vremenom koje se opisuje u knjizi. I opet sve one, bilo da su bile proglašene za narodne neprijatelje, ili one, ili njihovi očevi, bilo da su bile protiv Staljina, verovale u Boga, sve su one krenule da brane svoju Domovinu. Kako ih je posle ta Domovina dočekala, pročitaćete.

Mnoge od njih su bile majke kad su pošle u rat. Jeziva mi je bila priča o majkama koje su ubijale svoju decu da ne bi plačem odala položaj čete. Ili o majkama koje su na izvršenje zadataka išle sa decom. Rečenica koja mi se urezala jeste da je jedna žena u jednoj ruci nosila ćerku u drugoj mitraljez a na leđima pisaću mašinu i komandir joj  je rekao da muškarac ne bi to mogao. Ne bi. Te žene su bile vojnici, ali i majke. I devojke. I kretale su u rat u najboljim cipelama i u suknjama. I želele su da ne poginu ne jer su se plašile smrti, to je bila smrt za Domovinu. Već nisu želele da poginu jer ženski leš nije lep. I uvek ta estetika. Koja je u svakoj rečenici kada se opisuje nešto. I uvek ta žena-vojnik nije samo vojnik, ona ima još hiljadu osećaja, još hiljadu dužnosti, želja. Kada opisuju nemačke vojnike govorile su da je nemoguće da su tako lepi, a fašisti. I opisuju da nisu mogle da se iživljavaju nad zarobljenicima iako su im roditelji spaljeni ili pobijeni. I da su hranile nemačke dečake-vojnike. I kad opisuju kako je rodilo žito i kako je izgledala ta poljana i vi se pitate, isto što i one, kako je moguće da u toj lepoti prirode postoji rat.

Mnoge od tih žena koje govore u knjizi, o kojima se govori u knjizi, žele da zaborave rat. Ili ih bude košmari ili osećaju rane na telu. I žive ga. Žive krike ranjenika, slike spaljenih sela, umiranja od gladi, slike ljudi koji su živeli kao krtice pod zemljom za vreme rate, žive svoja puzanja kroz blata i po šljunku, svoja nespavanja danima. Umiranja koja su bila svakodnevna. Svaka od njih koja je preživela izgubila je nekog. A ona je izgubila sebe, uglavnom. U ratu u kom su spaljivana čitava sela ako se nađe jedan partizan iz sela. U ratu u kom po dve godine nisu viđale svoje muževe. U ratu gde su vukle bombe i sam ih kačile za avione da bi bombardovale neprijatelja, u ratu u kom su ljudi jeli čak i pacove.

Ova knjiga je jedno fantastično svedočanstvo. Ispričana iz hiljade uglova, a tako isto, a tako različito. To je istorija borbe Čoveka. Način na koji ljudsko biće živi u uslovima u kojima svakoga dana može da umre od metka drugog ljudskog bića. Ovo je svedočanstvo o onoj strani rata koja se ne ogleda u ciframa, vojnim taktikama,( političkim) ideologijama. Ovo su grozote koje se uvlače u onog ko ih preživi i dave ga, a ostaju i tu, u čitaocima, kao podsetnik na tu niskost ljudi, na pacovski život.

Rat nema žensko lice ne može da se pročita u jednom dahu. Ali mora da se pročita. Ovo je najslikovitija knjiga o ratu. Jača je od svih fotografija iz rata, bolje je opisano sve nego igde drugde, u nekoj knjizi o ratu. Ne može toliko mnogo da se čuje zvuk borbe, o da, itekako se opisuje, ali, čuje se ono što rat jeste- bespomoćnost ljudskog bića. Čuje se strah, očaj, život u neizvesnosti. Čuje se propadanje, oseća se miris sagorelog mesa roditelja, dece, poznanika. Ovde se čuje kako jedan čovek oduzima život drugom.

Svetlana Aleskijevič je dobila Nobelovu nagradu sa pravom- da se njen roman o groznim stvarima čuje dalje, čuje u svim generacijama, među svim ljudima, i da postane podsetnik, jednom kad uskoro neko zaboravi, šta znači strahota jednog rata.