Lična karta-pet godina kasnije

Ističe mi lična karta. I sad, nervira me što ću morati da dam novac, nervira me što uopšte moram da se cimam po ustanovama određenim za vađenje lične karte, al dobro.

Pet godina. Sećam se tog jutra kad sam išla da vadim ličnu kartu. Koliko god me nervira to podvlačenje crte gde sam i šta sam uradila za neko vreme isto toliko ne mogu da mu se otrgnem. Prokleto ljudsko da je bitno da se nešto postiglo, da se nešto menja, kao da nismo prolazni, kao da nećemo nestati. Ne živim u trenutku. Gledam sebe na toj ličnoj karti i znam da ne živim u trenutku. Uvek negde žurim, treba da budem negde drugde, uvek nešto čekam, uvek nešto računam. Ne postoji predah, ne postoji vreme između dva ništa.

U stalnom grču da će se sve promeniti, gledam druge oko sebe i nameću mi taj takmičarski momenat, namećem sama sebi presiju da moram. A ne vidim tada da ne vidim šta moram. Nisam srećna. U tom stanju koje nije život već nekakava egzistencija. Najtužnije je što sam bila dovoljno nesigurna da se pravdam drugima. Da objašnjavam svoje puteve i izbore. Ili svoje greške. A baš ih je bilo. I što sam osećala taj osuđujući tuđi pogled i nisam mogla drugačije ni ja da pogledam sebe.

Ljudi će uvek pričati, o meni, o mojim stvarima, o mojim rečima, pričaju i o tebi, pričam i ja o tebi. Ljudi će uvek pričati jer se tako meri „postignuto“. Tako se upoređuje i statistički obrađuje. I traži se krivac van sopstva. Nekako smo naučeni da mora da postoji krivac. Da je neka sila van nas ta koja je problem(atična). Meni je baš trebalo vremena da naučim da me nije sramota onoga šta sam i šta (ne) radim. Ali sam naučila, u ovih pet godina. I to je prva pobeda. Život je jedan, u ovom pojavnom obliku bar. Ali ja ne moram da budem jedna. Ne moram da se odredim po tačno zadatim tačkama i da kažem-dobro, ovo je moj put. Možda se meni sviđa da probam sve ili da ne idem nikud.

Ne moram da imam planove. Mogu da postojim danas, sad, u ovoj minuti, mogu nikom da ne obećam i mogu da obećam i ne uradim. Ne idem „pravo“, nekad potrčim, nekad padnem, nekad preskočim sve prepreke. A to je druga pobeda-više se ne budim nervozna i nesrećna jer idem na posao koji ne volim. Nikad nisam imala stalni posao, nisam ga ni želela. Nisam mogla da kažem, da potpisaću ovu smrtnu presudu, delovalo mi je konačno. Ali ništa nisam ni preduzimala da se stvari promene. Zvuk alarma je bio omča, ja sam bila depresivna. Shvatila sam da radim za bedan novac, pa bolje onda da radim posao koji mi se dopada za još bedniji novac i budem srećna. I da uvek imam tu snagu u sebi da prepoznam da sam nesrećna. da priznam sebi da me je neka odluka dovela do takvog stanja.

Pre sam se strašno plašila grešaka. Smatrala sam da se sve može promeniti jednom rečenicom. I može, zapravo. Ali, sada mi to ne smeta. Ne plaši me. Sve je sklono transformacijama i ništa nije konačno (sem naše egzistencije, naravno). Bukvalno je svaki dan nova mogućnost. Da, zvučim sektaški i neo nešto –živite svoj žiot punim plućima. Samo mi je bitno da sam prihvatila da sam ja različita u različitim trenucima i sa različitim ljudima, da neću imati reakcije kakve neko očekuje, ali da sam ja ok sa tim da neko nije ok sa tim. Nekog sam i povredila, neko se i razočarao. Teško mi je još da naučim da kažem šta želim a da ne povredim druge, ne mogu još uvek da nađem te manipulatorsko-zen reči. To je cilj za sledećih  pet godina. A možda se i promeni sve. Možda mi to više ne bude bitno.

Vidim u sebi ono šta želim i to i hoću da izguram. Da budem najbolji oblik sebe. Trebalo je vremena da dozvolim da se ta snaga pojavi. Da se potencijal iskaže. Mnogo njih je to shvatilo pre mene, mnogo vas je to shvatilo pre mene- sreća je u onom što voliš i treba to da radiš. Ako mi se pije pivo u dva popodne piću pivo. Ako sam srećna da gledam utakmciu, gledaću utakmicu. Neću dozvoliti da mi život postane omča posla koji ne volim ili da me guši veza u kojoj se ne vidim.

Potreba čoveka da nad sobom vrši mučenje je iskonska stvar. Nemam više snage da slušam iste priče ljudi koji ne rade ništa da promene stvari koje mogu da promene. I nemam više snage da verujem rečima drugih. U ovih pet godina sam naučila da verujem samo akcijama koje se preduzmu i da ako nešto želim, uradiću to sama. Ako bude moj uspeh-moj je, ako bude neuspeh-moj je neuspeh. Neuspehe sam prigrlila, zaista me čine jačom. Padnem malo posle svakog ali onda shvatim da se pre nisam usuđivala ni da pokušam nešto jer sam se plašila ishoda. Evo je pobeda broj tri. I izgubljena utakmica je odigrana utakmica.

Razlog zašto se osvrćem iza sebe sad jeste taj što je ovih pet godina prvi put u životu da nisam upala u rutinu. I nikad više neću dozvoliti da upadnem u rutinu. Bar ću se truditi. Učenje, otkrivanje novih aktivnosti, druženje sa novim ljudima, nikako čekanje da se sve samo desi. Izlaženje iz zone komforta po svaku cenu. Rutina je ubijala sve što je moglo da bude kreativno iskazano. Teško je izaći iz nje. Trebalo je vremena preseći stvari i reći, ok, ovde je mrak, ali negde će biti svetlo. Krenuću jer ne mogu više da sedim u ustajaloj prostoriji i da to zovem životom. Teško je bilo dozvoliti sebi da svaki korak bude greška, teško je bilo napustiti posao i reći idem sad od nule, opet. Teško je bilo priznati nekim ljudima da sam bila sranje prema njima. Ali je bilo potrebano. I bilo je oslobađajuće. I bilo je ispunjavajuće.

Da li sam sada u svojoj koži ok? Pa da, drugu nemam. I ova mi se dopada. Ima hiljadu puta boljih pojavnosti od moje, ima hiljadu puta uspešnijih pojavnosti, ali od svih milijardi ljudi na svetu baš ja sam ja. I to je sasvim dovoljno da mi bude ok. Ne živim za aplauze i odobravanja, kritika me dotiče, i tako i treba jer uz konstruktivnu kritiku i idem napred. Da, pravim greške, žalim zbog stvari koje (ni)sam uradila, ali to je sve štivo iz kog učim.

Učim da budem još bolje danas i da budem sasvim zadovoljna onim što ja mogu da pružim sebi a onda i drugima.