Žene kad (o)stare liče na svoje majke

Koliko god vremena da prođe, prođe ga mnogo. I počelo je da prolazi brzo. Primećujem, počela je da dobija stomak i znam da je nervira to, i sve više uranja u fotelju. Kao da je fotelja narasla, ali znam da nije. I samo joj do izražaja dolaze obrve koje postaju sve gušće i oči koje postaju sve više uvučene. Takve je oči i obrve imala njena majka. Sećam ih se, uvek jake, i uvek pametan pogleda ispod obrva. Dok Alchajmer nije uzeo maha i pogled  plavih očiju je postao razmazan. Samo je gledala nemoćno i stezala usne jer nije znala. I stomak je moja majka nasledila od nje. U jednom trenutku se baka bila baš ugojila, a onda nam je rekla da je nešto boli u stomaku. Onda su joj doktori, njenim rečima „Izvadili to što joj je raslo u stomaku“, pa je baš bila mršava a onda je uskoro krenuo i Alchajmer da uzima maha. I počela je da nestaje. Samo obrve i plave oči su bile tu, kao sve vreme mog detinjstva. Kao na slikama iz njene mladosti. I sad vidim da majka počinje potpuno da liči na nju. Kao što sve krene u životu neprimetno pa se onda začudimo otkud tu, kako to da sada stračke pege bivaju na našim rukama i sede više nisu samo povremeni stanari već su zauzele celu glavu, tako i moja majka neprimetno postaje sve manja i manja. A fotelja je sve već i veća. A nema utisak toga, znam da nema. Rekla mi je: „Srela sam tvoju školsku drugaricu sad u prodavnici, i rekla sam joj kako ja mislim da ste vi još uvek devojčice“. Odavno to nije tačno. Odavno već svakog puta kad se vidimo majka izgleda sve starije. Drži se, ona se zaista drži. Ali, počinje da priča o svemu o čemu nije do sada, trudi se da putuje i da radi stvari koje nije pre. Zauzdava život. Tačnije, zauzdava vreme a razuzdava život. Njena majka nikad nije videla more. O tome je samo pričala kada je ostala sama i kada je osetila da se sa njom nešto dešava. A ja ne umem da joj pričam o onom što me muči i o onom što želim. Kao što nije ni ona pričala, kao što ni njena majka nije pričala. Gledam je vidim kako polako ulazi u svoj svet, ono o čemu misli nije ono šta priča. Slušam o njenim planovima za budućnost i znam da im se raduje, a onda vidim kutiju lekova na stolu i znam da mi sigurno nešto nije rekla. Možda ni ona neće progovoriti dok bol ne postane nesnosan, kao što nije njena majka.