SVE SE UVEK DEŠAVA DRUGIMA

Prošao je još jedan dan u kom se ništa nije desilo meni. Nisam dobila otkaz, nisam ostala gladna, nisu mi hakovali naloge, nije mi poplavljena kuća, nisam se učlanila u (jedinu) političku stranku, nisam dobila posao koji želim, nisam spavala na ulici, nisam pozvala roditelje da čujem kako su.

O tome da li se zapravo išta desilo u ovom danu, da li je ovo egzistencija ili nije, ni ne želim da pišem, o tome su već pisali mnogi pisci. Fokusiraću se na nije se desilo meni. Sve što sam nabrojala se sigurno nije desilo još mnogima. Ali isto tako, nekom se sigurno desilo. Samo, ceo život se sve dešava tamo nekom. Nekom koga nikad ni ne upoznaš. I koliko god ljudi da upoznaš, neće se desiti nikom koga poznaješ. Sranja se dešavaju, ali strancima. Nešto mi prolazi kroz glavu, pošto tamo kod osnovne škole stoji spomenik poginulima u Prvom svetskom ratu, a moja se baba hvalila tim ratničkim genima koje vučemo, sećam se da sam tužno tražila naše prezime napisano tamo (naravno, nije ga bilo), i rekla sam babi da ne smatram herojstvom neko učešće u nekom ratu koji si preživeo. (E, sad, zašto sam recimo, ovu rečenicu zaboravila da napomenem terapeutkinji svojevremeno, ne znam). Mislim, kad rastete otrovani pričama o ratnim herojima, Pinkiju, Ahileju, jasno vam je da se iz rata ne vraća. A ja sam bila malo ljuta što eto, moja falimija nije bila sposobna ni da pogine u ratu. Poenta ovoga jeste što, tadašnje priče moje babe, one koja je preživela Drugi svetski rat, meni apsolutno nisu bile zanimljive. Ali ni najmanje. Tražila sam da mi iskopa neku zanimljivu priču o porodičnom poreklu, neki sukob između naše familije i nekog drugog, da mi kaže kako sam usvojena, tipična fantazija deteta, ali ništa. Zaključila sam tada da se i zanimljive stvari dešavaju drugima.

Znaš ko se udao, znaš ko se razveo, znaš ko je umro, znaš koga sam danas srela, i ta omiljena pitanja kojima potvrđujemo da druge osobe postoje. Jer drugi postoje samo dok im se nešto dešava čemu svedočimo ili šta možemo da proverimo. A šta je između? Stvarno mi je trebalo dosta godina da percipiram da neko može u istom ovom trenutku da sedi i ne radi ništa i da bih mogla da ga pozovem da se igramo. Ili da prošetamo. Često sam isključivala i sopstveno postojanje bez prisustva svedoka. No, dobro, ostavićemo i ove rečenice za već jednom pomenutu terapeutkinju. Suština je, bilo mi je veoma teško da percipiram da dan može da se provede obično i da to jeste život. Jer, svi oko mene su postavljali pitanja o nekim društveno prihvaćenim bitnim danima u životu, i smatrala sam da se samo to broji. Da ako igram utakmicu, ne važi se moja igra ako nisam proglašena za najbolju na meču. Iako mnoge stvari nisam shvatala, veoma rano sam shvatila da ljudi pamte samo najbolje i najgore. Da nešto svakodnevno, obično, jednostavno već imaju i mogu sami.

Ali, i tu postoji caka. Ne sme da ti se desi ništa loše što može da se desi i ostalima, jer će se onda osećati neprijatno u tvom prisustvu. Bitno je da imaš manje novca od nekog. Ali, ne sme da se desi odjednom. Ne smeš da izgubiš sve preko noći. Jer, loše stvari se dešavaju strancima, ako se desi nekom koga znaš, može i tebi da se desi. Bez posla smeš da ostaneš samo ako je otkaz popilo bar pola preduzeća. Onda nije tvoja krivica i može da se desi svakom i desiće se kad-tad. Ako se na tebi prelomi, ako si samo ti otpušten, e onda se čuvaj. Ne smeš da se izdvajaš u gubicima.

Meni se danas nije desilo ništa. To što je verovatno na ulici još jedan prosjak, što je nekom umro otac, što neko nije primio platu mesecima nije moja stvar. To su nepoznati ljudi. Smrt, siromaštvo, bolest se uvek dešavaju drugima. 

SMRT 2.0

Smrt je onako tema. Teško shvatljiva zapravo šta znači. Mislim, ako uzmemo jednu prosečnu osobu koja nije bila u životnoj opasnosti i kojoj još niko iz porodice nije umro.

Setim se baš često, kad sam bila baš mala, pitala sam mamu zašto i ona mora da umre. I pitala sam je da li je moguće da će naći lek od kog će živeti večno. Naravno, sad mi je jasno da čak i da taj lek postoji ne bi bio dat ni njoj no meni.

Dakle, smrt je onako tema. Za mene koja je još uvek nisam dodirnula skroz. Ne mogu da pretpostavim kako boli nešto što nisam osetila. Pa je smrt, onako, apstraktna tema. Naravno, opipljiva i sveprisutna, ali lirska.

Uznemirava me što zvuk telefona uglavnom znači da me neko može obavestiti o tome da je neko umro ili je bolestan.  I dalje verujem da se smrt dešava drugima. I nekad tako dok stojim na onom crvenom za pešake a nema nikakav automobil da prolazi Bulevarom, ne smem da zakoračim. Kao da tad osetim tu smrtnost u sebi, ali i dalje je smrt apstraktna imenica. Zamišljala sam sto puta kako bi izgledalo da neko umre. Jedino što sam uspela jeste da kažem, dobro, ajde da izbrišemo ovu scenu i krenemo iz početka. Ipak, živim u vremenu kada sve možeš da restartuješ. Sem života.

A onda, počnem da nas gledam, sve kao u lošem filmu. Sve nas koji sada dišemo slučajno zajedno. I odvratni čovek koji trese nos na ulici. I devojčica koja na leđima vuče insrtument veći od nje, i majka sa vrištećim detetom, i samo shvatim, jedino zajedničko nam je smrt. Da na primer sad automobil projuri dok smo na pešačkom, svi bismo umrli istovremeno. Ništa nismo imali zajedničko u životu. Čak iritiramo jedni druge. Gadimo se. Jer, svi mi, kao da ćemo večno živeti, gadimo se ljudi, njihovih navika i odluka. Tako ozbiljno shvatamo sebe, svoju zdravu ishranu, ostavljanje cigareta, moralne stavove, tako se grčevito držimo principa (koje ćemo naravno pogaziti čim nam to bude išlo u korist), a sa druge strane, tako olako shvatamo druge, odlažemo viđanja, ne javljamo se na telefone, ne govorimo im da ih volimo. Neverovatno je da je čovek u stanju da sve odloži u budućnost. Koju može da saplete jedna nesmotrenost.

Smrt je onako tema o kojoj su mnogi pisali bolje od mene. 

INTERNET I JA

Zanimljivi smešni sadržaji po internetu. Mislim, kako kad. Internet je sad kao kad vrtiš kanale na TV-u, možda i ubodeš nešto, jer ima previše sadržaja. A nije ni bitno. Naći će se nešto što će prikovati tup pogled uz ekran, pa će vreme proći.

Uglavnom, listajući internet, upoznala sam sve tipove ljudi koje sam izbegavala. A upoznali su i oni mene. Ali, neka oni pišu o meni, ja ću o njima.

Naleti optimizma kad smo mislili da će frend rikvest da nam promeni život. Pa zavidiš nekom ko ima preko 200 prijatelja, a ono taj neko dodao i svojih osam različitih profila. Elem, mislili smo da nam internet može promeniti život. Da su drugi zanimljiviji. Da upoznaju kutke interneta koje mi ne poznajemo.

Onda smo se zavoleli na tviteru. Sve neki prelepi  i prepametni ljudi živeli tamo. Dok se nismo svi upoznali pa videli da nismo baš lepi,a i pamet je diskutabilna. Uglavnom, sad smo po klanovima, osećamo se kao u lošoj vezi koju ne možemo da napustimo, i gadimo se stvari koje ljudi pišu.

Ali, otvaranjem interneta otvorili smo jedno saznanje. To smo zapravo i znali. Na svetu ne postoje prezanimljivi ljudi. Prepametni. I prelepi. I ne postoje tajna društva koja se bolje zabavljaju od nas. Jer, mi smo nekaom to tajno društvo. Internet je život u ogledalu. A nadali smo se da će nam ovo robovanje društvenim mrežama omogućiti da konačno pripadamo negde. Da se kao u bajkama odjednom vratimo u pravo nam kraljesvstvo. Kad ono, iza nikova bedni ljudi sa istim željama i bez ikakvih moći. Pih. Ništa od našeg kutka interneta koji sija samo za nas.

A onda, izađemo u grad i znamo ceo internet. Posredno ili neposredno. I znamo kakva će žurka biti. Znamo koga se gadimo, a u ovoj fazi ne volimo nikog jer nam je porasla „uticajnost“ na društvenim mrežama.  Pa izlazak u grad dođe kao sto puta odigran nivo igrice. Sve poznato, sve završeno.

Počeli smo da čitamonametnut sadržaj. Nećemo baš sami potražiti nešto, pročitaćemo šta je neko šerovao. I razmišljati o tome. Ili nećemo. Al to je super, jer nam je pažnja okupirana. Daćemo dijagnoze ljudima na osnovu onog što šeruju, podelićemo sopstveno viđenje sveta, bićemo online zadovoljni.

Sadržaj koji izvorno nas interesuje, sem ukoliko nije neka poslovna priča, zapravo postoji sve manje. Nema potrebe da pamtimo stvari, sve se da izguglati. Prosto ne znam kako sam ranije išta uspevala da zapamtim.

Internet mi je potvrdio da postoji i dalje istih, npr.pet tipova ljudi koji su postojali i pre njega. Pomogao mi je da na trenutak pomislim da mogu da volim druge, ali činjenica je da nekako ljudi ne mogu bez koristi i bezrazložno da vole nekog. Mislim, mogu da se slažem sa nečijim mišljenjem, ali ako nemamo kontakt u realnom svetu,za mene je ta osoba izmišljeni lik interneta. Kao junak koji se pojavljuje u knjigama jednog pisca. Mogu i bez njega. Mogu sa njim. Upopunjava moje vreme do novog junaka.

Internet me je naučio da lakše kažem volim te i umirem od smeha i draga i ljubim te, nepoznatim i nebitnim i kad ne mislim tako. Jer, internet prisnost je nešto najlepše na svetu. Naravno da nije, to je bljutava kategorija, skoro kao uzrečica.

Internet me je naučio da lakše nazovem nekog debilom, majmunom, da mu kažem da puši kurac, internet mi je omogućio da se izdrkavam na ljude koje ne poznajem. I to je omogućio svima nama. Mesto gde ćemo izbacivati, ali što je još bitnije, podgrevati svoju mržnju.

priča o jednoj paklici cigareta

Zapališ cigaretu u polu svetlu i već zamaštaš drugi život.

Ma kako oni iz filma il iz knjige, kako je dobro biti oni. Zamišljeni, i izmišljeni, kao uvek nasmejani i puni slobodnog kvalitetno provedenog vremena.  Telefon ćuti, i neće biti poziva za neki ludi provod koji zamišljaš u zagušljivom veselom baru. Filmska scena veselih pijanih ljudi, nasmejanih, nasuprot realnosti bučnih, na mokraću mirišljavih lokala. U serijama je i mamurluk simpatičan, a setiš se da te dva dana kasnije hrane vitamini c i različiti lekovi za glavu. Lekovi za glavu, kada bi moglo. Neko tamo negde ima tvoj život.

A nekako znaš da ako napraviš filmsku scenu da u životu mora da se desi kao u filmu. Ali, oni ne prikazuju ovih sto sati koje provodiš sam, sa sobom, sa progutanim vremenom. Da li više kalorija uneseš dok čitaš ili dok gledaš tv? Ali nekako, i ti junaci iz filma, sa kojima se identifikuješ, i oni su se ovako promašeni budili svakog jutra, do jednog jutra. Nikako da svaneš.

Šta ti vredi što razumeš pesme Nika Kejva, kada je to samo umetnost. Nije recept za život. To je tvoje parče isečenog neba. Ma čuj kako je ovo dobar stih, a jedino što se promenilo u tvom životu je jedna cigareta manje u paklici. Pa na trenutak izblefiraš da možeš, da je ovo poslednja noć tvog besmisla, pa zapališ još jednu.

Pa je presimpatična Tilda Svinton, i bože, ta harizma, i svi ti tvoji lepi izbori devojaka, pa kao nevidljivi orden zakačiš na grudi kako imaš oko. Pa ta jedna obična priča, možda su i nju maltretirali dok je išla u školu, a gle je sad. Da li žale svi oni na koje se ložila a oni je ismevali?

Pa kako ti znaš koliko je Gubitnik dobra knjiga a toliko njih je nije pročitalo, i kako, eto i uspešni su ljudi koji tumaraju bez smisla po životu. I tvoj život je dobar roman, samo još neko da opiše ovo ništa sa poentom. Film nije pri kraju skidanja, pa zapali još jednu cigaretu dok čekaš. Ma ni ne znaš da to radiš, to je sasvim normalna radnja. I znaš koliko je tebe oplemenilo čitanje i koliko je knjiga dobar prijatelj, ali malo već nisi u stanju da razlikuješ junake od sebe i života. I ne sviđa ti se ova nova tendencija pisanja da su svi junaci baš tvojih godina i eto, rade besmislene poslove i nemaju životne planove, i kritički to uz cigaretu objašnjavaš prijateljima kad ste na kafi.

A šta da radiš do u kasno u noć, kad vidiš da svi uz čašu vina ili piva rade isto što i ti, puše i čekiraju mejlove. I ti iz serija su isto tako sigurni u sebe, kao ti sad, dok gledaš kako ništa. Setiš se te drugarice šro živi sama već godinama, i radi do kasno, i nema dečka već veoma dugo, i skapiraš da se i ona vraća u prazan stan, i možda da je pozoveš da se vidite, niste dugo, ali nekako nemaš vremena, jer ovih dana možda iskrsne nešto  zanimljivo, pa nemaš baš jasan raspored u gomili imanja vremena. Ali, ići ćete na kafu, važno je setiti se. Kako je ona imala simpatičnog dečka, šta li je sa njim. I tako ti nebitni ljudi koje možda ni ne srećeš jer ne ideš nikuda, pošto tvoje društvo ima dva mesta u koja idete.

Plan za večeras je bio samo malo iskulirati, pa ili čitati ili nešto zanimljivo raditi, ali sad je već prošlo nekoliko sati i film se skinuo, a taman su ostale još tri-četiri cigarete, što je sasvim dovoljno za film.

NJEGOŠ SE PIŠE MALIM SLOVOM

Kada govorimo o književnosti srpskog romantizma, jedan od najznačajnijih pisaca je njegoš. Možda ništa ne vređa u ovoj rečenici. I sudeci po direkcijama, ništa ne treba da vređa.

Vratiću se na famozno upustvo pri pregledanju prijemnih ispita, a to je da kad se pregleda test iz književnosti, u tom delu se učeniku ne ocenjuje pravopis.

Razumem pedagoški, eto, nećemo detetu da dajemo dva zadatka i da ocenjujemo dva zadatka. Ako je pitanje „Ko je napisao Gorski vijenac“, odgovor koji se priznaje je i njegoš. Obrazloženje, odgovor je tačan, učenik je već imao pitanja iz pravopisa gde je ocenjen, ovde se ocenjuje znanje iz književnosti.

Šta je problematično? Zdravorazumski posmatrano, kako je moguće da 1.neko nije savladao pisanje velikog slova kod vlastitih imena 2.kako je moguće da neko to ne kažnjava.

Možemo mi ovako da posmatramo, kako je moguće da PROFESOR nije naučio đaka pisanju velikog slova. Moguće je. Profesor je za sve kriv. I činjenica je da možeš hiljadu puta objašnjavati istu stvar, kažnjavati sto puta, ovaj predmet je takav da imaš minimum 4 ocene, od kojih su dve na ponižavajućim pismenim zadacima, i učenik će izvući pozitivnu ocenu. Prosto, on prosto ne mora da savlada svaki deo gradiva. A i ako ih ne savlada, žaliće se dragom Ministarstvu, pa će mu ono izvući pozitivnu ocenu.

No, uzećemo u obzir i tremu na prijemnom. Brzina i strah su uticali na to da učenik ne razmišlja i da napiše Njegoš malim slovom. Pitanje je, zašto mu npr.na testu izengleskog, ako ubrzini i tremi pogreši end i and, ne priznaju odgovor? Ili, ako na testu iz istorije napiše 13899. u brzini i tremi, što mu ne priznaju odgovor? Ne, patiće njegoš, vuk,  puškin. Da li ćemo uskoro nailaziti na odgovore vuk, na pitanje ko je sakupljao narodne umotvorine. Zajednička imenica vuk. Tačno je.

Šta je ovde problem? Činjenica da se osećam poniženo u svojoj profesiji. Učenik NE MORA da zna. Moje jeste da predajem i učim ih. Ko je meni nadređeni? Ministarstvo. Koje će reći učenik ne mora da zna da se njegoš piše velikim slovom, ako ih pitam književnost. Ne razumem gde je sad ona priča da učenik treba jedno znanje da primenjuje na druge oblasti.

Sa druge strane, šta Njegoš malim slovom znači za nas? Činjenica je da se svakom čoveku ime i prezime piše velikim slovom. Ali, hajde zanemarimo i to. Šta će se stvoriti u mozgu, u stavu deteta koje pored hiljadu drvljenja da se lično ime piše velikim slovom, osvoji poene na ime napisano malim slovom. Ako mu je ovo prošlo, proći će mu mnogo toga, misliće. I zašto bih bilo koga slušao. Očigledno nije bitno da bilo šta naučim od onog što se drvi da je bitno. Najbitnije, osoba koja napiše njegoš malim slovom je pogrešila, i činjenično je nepismena. Ali, to nikom nije bitno.  Sem možda mučnim pregledačima testova koji provedu sate dajući poene na njegoše. I polako počinješ da se pitaš ko te ceni? Kome je potrebna tvoja profesija. Kad nemaš nikog ko će reći ma skini pišljivih pola poena, vidiš da ne zna osnovne stvari. Ali, nije bitno, možda sada još uvek nikom. Ali, ovo je početak sistemskog uništavanja kulture i društva. Ovoj državi su potrebni nepismeni ljudi kojima je lako baratati i koji se neće truditi da o bilo čemu razmišljaju. Mislim da bi u svakojdržavi bila sramota da se ime znamenite ličnosti napiše malim slovom. Za nas nije. Mi tad pitamo književnost. Možda dete ni ne treba da zna da je Njegoš lično ime, to je prevaziđeno, možda primer treba da bude neka ličnost koja mu je bliža. Jer, selektovanim uništavanjem nasleđa dobijamo čopore razularenih. Dete ne shvata da je uvredilo nekog pišući ime malim slovom. Ali, osoba koja izdaje direkcije treba da zna da je ova direkcija ponižavajuća. Opet ću da se vratim na pedagoško razumevanje, da ne možeš da ocenjuješ dva zahteva u jednom zadatku. Ali, kakouopšte možeš da dozvoliš da izdaš naređenje da se priznaje generalno netačan odgovor.

Šta onda ova država ceni? Da li ceni svoje buduće generacije? Ne, jer im dozvoljava da rastu nepismeni. Da liceni svoje radnike? Ne, jer im daje do znanja da mogu da predaju šta hoće kad neko sa vrha reguliše pravila. Da li ceni svoje nasleđe? Ne, jer dozvoljava da se onaj koji je zaslužan u kulturnom nasleđu piše malim slovom.

DAJ MI SVOJ AUTO I KLJUČ OD STANA, I deo

Postoji jedna veoma smešna činjenica. Onako, bolno smešna. Probaću da je obrazložim.

Pošto vekovima već živimo u rodnim zajednicama (o da, kako nazvati drugačije tri ili četiri generacije koje žive zajedno u istom stanu ili kući), postavlja se pitanje privatnog prostora.

Za sve zabrinute i hejtere, neću se baviti pitanjem otkud rodne zajednice, tako da nema potrebe komentarisati čime su uslovljene.

U Srbiji je veoma izražen život sa roditeljima, babama, pradedama… u principu, više ljudi se začudi kada kažeš da živiš sama. Mi, jadnici iz provincije imamo tu sreću da se sa 19 otisnemo u beli svet, obično Beograd ili Novi Sad, i prestajemo da živimo sa krvnim srodnicima. Uglavnom. O Manama i prednostima studenstskog života, nekom drugom prilikom.

Dođemo u tu situaciju da sad imamo dve grupe ljudi: nas koji živimo u nekim iznajmljenim prčvarnicama, uglavnom jednosobnim ili po dovmovima i vas iz Beograda koji živite uglavnom sa celom porodičnom postavom. E problem je miksovanje ovih grupa. Mislim, tužno smešan problem. Zamislimo ili se setimo dvoje ljudi iz Beograda koji su u vezi. Verovatno za sav novac koji daju na pića koja moraju da popiju jer nemaju privatni prostor u kom će se viđati mogu da iznajme stan. Ti Beograđani imaju sad dve vrste problema (primetimo kako se problem račva): 1. Ako su u vezi, i strejt su par, da bi uopšte mogli da stupe u seksualne odnose uglavnom moraju da se predstave roditeljima onog drugog. Pretpostavljam da tu dolazi do neprijatnosti. Niko nije mutav i svi znaju šta će da se radi u sobi. Onda imamo slučajne pogreške, da neki član domaćinstva oslovi dovedenu osobu pogrešnim imenom, pa kreće motanje filma, ko ti je ta ili taj, pa onda ono osluškivanje ko je kad u toaletu, ko će se sresti u hodniku, da li ostati na doručku. E, ovaj problem ima dve podvrste problema. A) ako je u pitanju homoseksualni par, veoma retko članovi domaćinstva odobravaju dovođenje zeta/snajke u kuću. Neko vreme može da prođe “drug spava kod mene”, kad spava drugarica kod drugarice, to naravno može i mnogo duže da traje.B) ŠTA AKO HOĆEŠ DA PRIVEDEŠ NEŠTO VAN VEZE? Onda nastaje opšta frka kao u Sava Centru na izboru za P(j)esmu Evrovizije kad nisu pobedili Flamingosi. Privatnosti nema. I sve ovo još i funkcioniše ukoliko je ispunjen glavni uslov: da imaš sopstvenu sobu u rodnoj zajednici.

2. Ovo se zove “šta da naručim, ceo dan sam u kafiću” ili “odvratni parovi koji se žvalave”. Drugi naziv se koristi od strane svih nas koji to ne smemo da radimo van svoja četiri zida ili imamo svoja četiri zida u kojima to radimo.

Beograđani koji nemaju svoju sobu u domaćinstvu. Ili nemaju uslove da se viđaju po sopstvenom stanu. Beograđani prinuđeni da svoj novac i vreme ostavljaju po kafićima. (Da se niko ne ljuti, doći će i do ukrštanja grupa, pa će ovaj problem biti zajednički, ali svojstveniji je parovima iz Beograda). To viđanje po kafićima, bioskopima, blejanje sa prijateljima a u paru polako počinje da izaziva frustracije. E, onda se pojavljuje KLJUČ “kolege sa faksa koji ide na vikend u svoje 02x ili 03x mesto”. Momenat dobijanja ključa. Trenutak u kom ceo svet staje u tih 35 memljivih kvadrata. Ne znam tačno sad kako ide to kako zajednici objasniti gde se spava, slobodno dopišite. Javi se tu moment konačno ne moramo da budemo tihi, ne moramo da mislimo ko spava, ko je u kupatilu, možemo da spremamo večeru zajedno, malo se naloži jer će seks da se desi u nekom nepoznatom prostoru. Kvaka ove priče je sledeća: 1. Ne zavisi od tebe kad ćeš da dobiješ ključeve 2. Moraš baš tad da imaš odnose kad već imaš stan 3. Postane neprijatno posle izvesnog vremena da se vucaraš po tuđim stanovima 4. Posteljina i šta sa njom? Da li  da nosiš svoju, da li da je opereš ili da ostaviš pa će osoba čiji je stan oprati jer zna šta se dešavalo 5. U nekom trenutku skapiraš da je ponižavajuće da opet tražiš ključ od stana, i samo prestaneš to da radiš dok ne nađeš novog 02x ili 03x prijatelja. 6. Koliko dugo se zapravo viđamo po tuđim stanovima, i šta ćemo da uradimo po pitanju svoje budućnosti?

Drug mi je rako da se takav način života zove skvotovanje.

Kada dođe do priče iz perspective onog ko ima stan i mogućnost dag a ostavi nekom, javlja se pitanje kad će toj osobi da dosadi da se proctor u kom živi koristi za jebanje drugih. Realno je da će jednom da dosadi. Sreću se dva moralna pitanja sad. Prvo kod osobe kojij je potreban ključ, da li ponovo dag a traži i kod osobe koja ima ključ, da li ponovo da ga da. Da li se prijateljstvo meri i ovim? Uglavnom, taj ključ koji se iznenada pojavljuje i rešava stvar će svako ponuditi kada imaš novu vezu ili kad osoba ima prvi put stan i seća se svog skvotovanja ili ako odlazi na neki duži put. Znam  i za priče ljudi koji su iznajmljivali svoje stanove parovima na sat ili vikend. Verovatno je sve ovo bolje privremeno rešenje od sedenja u kafićima, ali na kraju se vratimo na to da se najveći deo vremena provede u razgovorima u zadimljenom javnom prostoru. Trenutno nisam obradila pitanje automobila kao mesta za intimu, ali i ova tema ima svoje prelepe začkoljice i zafrkancije. 

STAN U BEOGRADU, II deo

Pre nego što se bacim na skorašnja iskustva, moram da opišem malo razvoj sebe kao tragačice za stanom.

Ojača te taj udar odlazaka na „sastanke na slepo“ sa najrazličitijim ljudima. Okreneš malo priču na to kako ti njima činiš uslugu jer ćeš živeti tu, a ne čine je oni tebi. Međutim, zanimljivo je što skoro svi stanodavci jesu u fazonu „uzeću ti depozit za bilo šta ali se neću pocimati da dođem kad se nešto pokvari jer me briga“. Ah taj depozit. Pa šta je lepše nego kad dobiješ 500, 600 evra za tvojih 50 kvadrata mesečno. Jer, naravno, bilo je onih koji se isele a ne plate račune, zaista oštete nešto i slično. Međutim, dolazimo do kriznog momenta. Najaviš svoje useljenje. E tad je onih 500, 600 evra sa početka problem. Jer sad treba da spremiš polovinu toga da vratiš. O, Bože moj, pa pronaći ćeš svaki razlog da ih ne vratiš. Meni je jedna žena rekla nisi izbacila sve kese iz stana. Da, nisam, jer ti mesec dana nisi uspela da nađeš majstora koji naravno o tvom trošku mora meni da popravi struju. Onda se pred taj depozit koji treba da vrate veoma ucice svi ti stanodavci jer će im presušiti jedna sisa, pa krenu da te obrću da će ti spustiti kiriju ako ostaneš, da će okrečiti, kupiti novu mašinu za veš, i slične stvari koje je čovek spreman da obeća samo da ne traži nove stanare i ne vraća novac koji ionako nije njegov.

Depozit je keš sa dve oštrice.

Ovih dana sam se setila jedne od potraga za stanom koja me je odvela tu oko Sajmišta. Starog. Naravno, u oglasu je pisalo stan kod Hajata. Uglavnom, gospođa čiji je stan nam je nekoliko puta kad smo mi rekle da nam se apsolutno ne sviđa lokacija i da nikad ne bih smela tuda da se vraćam sama noću kući, odbrusila da je ona tu odrasla i ništa joj ne fali i da su Terazije na 15 minuta peške. Ja ni danas ne razumem kako je uspevala da stigne za toliko vremena, al dobro. Onda nas je sprovela do neke ledare od stana u kući, što takpđe nije pisalo u oglasu i rekla „nemate telefon jer su prethodni stanari napravili ogroman račun i iselili se i ja neću to više da trpim, možete da dolazite kod mene ako je hitno da telefonirate“. Možemo ali nećemo.

E sad, otkad se skoro svi oglašavaju preko neta mnogo je lakše odlučiti šta hoćeš šta nećeš da gledaš. Oglas koji je odneo pobedu je onaj gde je pisalo da je internet dial-up.

Sa tim internet pričama sam imala baš dosta zanimljivosti. Kao što je pre deset godina pitanje bilo da li ćeš imati telefon jer je dosta stanova bilo za izdavanje koji još uvek nisu bili legalni, tako je danas pitanje koga mrzi da prijavljuje net na svoje ime, a ko krade kablovsku. Teško je stanodavcu kad izađeš pred njega sa zahtevom ako vam je već kablovska ilegalna uvedite neki net.

Druga zanimljiva pojava je kako malo njih zna gde im je ugovor o vlasništvu stana kada treba da te prijave na adresu u Beogradu. Jer većina baš ne zna gde je papir a i većina ima nekog ko se nikad nije odjavio. Pa sine, važno da depozit znaš da uzmeš. Onako, tačno vidiš kako zaigraju evrići u očima kada daješ taj novac jer ćeš možda nekad nešto sjebati.

Najbolja priča o depozitu je iz prvog stana kada je tri dana nakon useljenja potpuno pao plafon u predsoblju, ili kako se na jeziku stanodavaca kaže, staviću još jedan raspali krevet i ovaj prostor polu hodnika će biti soba. Obrušio se plafon. Nju je mrzelo da se cima da dolazi, šta, ionako ne spavate u toj sobi. Mi smo bile glupe brucoškinje, i pristale smo da kao odemo iz stana na tri dana dok ona to sredi, apsolutno nam se nikad više nije javila.

E sad, otkad su stanovi po netu, mi ne gledamo stan koji nema fotografije. Međutim, odemo da pogledamo nedavno jedan stan jer su nam cena i lokacija odgovarale. Čovek nam u liftu kaže „crkao je osigurač, evo baš sad, pa n možete baš da vidite“. I uvede nas u mrak, apsolutni, uključi bateriju na nekom prastarom telefonu i krene da nam „pokazuje“.

A onda, pošto taj stan nije bio njegov kaže kako on izdaje stan i da će taj da nam pokaže i daće ga za manje novca. Zanimljiva diverzija.

E postoji još poneka kvačica. Pošto neki ljudi ne znaju šta će sa stanovima, oni istovremeno izdaju i prodaju stan. Pa šta prvo uleti. Te varijante su se desile nekim ljudima da se usele, i nakon tri meseca naiđe kupac za stan i ćao.

Zatim, bilo je onih koji su pitali koliko često će vam neko dolaziti ili se ljutili ako od komšija-špijuna čuju da dolaze gosti. Pa bitna pitanja, da li planirate porodicu, jer ne može tu da živi beba. Onda pitanja odakle ste, jer dosta njih ne voli Crnogorce jer su im demolirali stanove, da, to nam je rekao čovek koji nam je stan pokazivao uz svetlost telefona. Ili dosta njih ne voli Beograđane, jer oni mogu da se odluče da se vrate u svoje stanove.

Onda ima i onih koji zaključaju neku sobu u stanu „pa će povremeno da dolaze da provetravaju“. Nećeš, hvala.