INTERNET I JA

Zanimljivi smešni sadržaji po internetu. Mislim, kako kad. Internet je sad kao kad vrtiš kanale na TV-u, možda i ubodeš nešto, jer ima previše sadržaja. A nije ni bitno. Naći će se nešto što će prikovati tup pogled uz ekran, pa će vreme proći.

Uglavnom, listajući internet, upoznala sam sve tipove ljudi koje sam izbegavala. A upoznali su i oni mene. Ali, neka oni pišu o meni, ja ću o njima.

Naleti optimizma kad smo mislili da će frend rikvest da nam promeni život. Pa zavidiš nekom ko ima preko 200 prijatelja, a ono taj neko dodao i svojih osam različitih profila. Elem, mislili smo da nam internet može promeniti život. Da su drugi zanimljiviji. Da upoznaju kutke interneta koje mi ne poznajemo.

Onda smo se zavoleli na tviteru. Sve neki prelepi  i prepametni ljudi živeli tamo. Dok se nismo svi upoznali pa videli da nismo baš lepi,a i pamet je diskutabilna. Uglavnom, sad smo po klanovima, osećamo se kao u lošoj vezi koju ne možemo da napustimo, i gadimo se stvari koje ljudi pišu.

Ali, otvaranjem interneta otvorili smo jedno saznanje. To smo zapravo i znali. Na svetu ne postoje prezanimljivi ljudi. Prepametni. I prelepi. I ne postoje tajna društva koja se bolje zabavljaju od nas. Jer, mi smo nekaom to tajno društvo. Internet je život u ogledalu. A nadali smo se da će nam ovo robovanje društvenim mrežama omogućiti da konačno pripadamo negde. Da se kao u bajkama odjednom vratimo u pravo nam kraljesvstvo. Kad ono, iza nikova bedni ljudi sa istim željama i bez ikakvih moći. Pih. Ništa od našeg kutka interneta koji sija samo za nas.

A onda, izađemo u grad i znamo ceo internet. Posredno ili neposredno. I znamo kakva će žurka biti. Znamo koga se gadimo, a u ovoj fazi ne volimo nikog jer nam je porasla „uticajnost“ na društvenim mrežama.  Pa izlazak u grad dođe kao sto puta odigran nivo igrice. Sve poznato, sve završeno.

Počeli smo da čitamonametnut sadržaj. Nećemo baš sami potražiti nešto, pročitaćemo šta je neko šerovao. I razmišljati o tome. Ili nećemo. Al to je super, jer nam je pažnja okupirana. Daćemo dijagnoze ljudima na osnovu onog što šeruju, podelićemo sopstveno viđenje sveta, bićemo online zadovoljni.

Sadržaj koji izvorno nas interesuje, sem ukoliko nije neka poslovna priča, zapravo postoji sve manje. Nema potrebe da pamtimo stvari, sve se da izguglati. Prosto ne znam kako sam ranije išta uspevala da zapamtim.

Internet mi je potvrdio da postoji i dalje istih, npr.pet tipova ljudi koji su postojali i pre njega. Pomogao mi je da na trenutak pomislim da mogu da volim druge, ali činjenica je da nekako ljudi ne mogu bez koristi i bezrazložno da vole nekog. Mislim, mogu da se slažem sa nečijim mišljenjem, ali ako nemamo kontakt u realnom svetu,za mene je ta osoba izmišljeni lik interneta. Kao junak koji se pojavljuje u knjigama jednog pisca. Mogu i bez njega. Mogu sa njim. Upopunjava moje vreme do novog junaka.

Internet me je naučio da lakše kažem volim te i umirem od smeha i draga i ljubim te, nepoznatim i nebitnim i kad ne mislim tako. Jer, internet prisnost je nešto najlepše na svetu. Naravno da nije, to je bljutava kategorija, skoro kao uzrečica.

Internet me je naučio da lakše nazovem nekog debilom, majmunom, da mu kažem da puši kurac, internet mi je omogućio da se izdrkavam na ljude koje ne poznajem. I to je omogućio svima nama. Mesto gde ćemo izbacivati, ali što je još bitnije, podgrevati svoju mržnju.

priča o jednoj paklici cigareta

Zapališ cigaretu u polu svetlu i već zamaštaš drugi život.

Ma kako oni iz filma il iz knjige, kako je dobro biti oni. Zamišljeni, i izmišljeni, kao uvek nasmejani i puni slobodnog kvalitetno provedenog vremena.  Telefon ćuti, i neće biti poziva za neki ludi provod koji zamišljaš u zagušljivom veselom baru. Filmska scena veselih pijanih ljudi, nasmejanih, nasuprot realnosti bučnih, na mokraću mirišljavih lokala. U serijama je i mamurluk simpatičan, a setiš se da te dva dana kasnije hrane vitamini c i različiti lekovi za glavu. Lekovi za glavu, kada bi moglo. Neko tamo negde ima tvoj život.

A nekako znaš da ako napraviš filmsku scenu da u životu mora da se desi kao u filmu. Ali, oni ne prikazuju ovih sto sati koje provodiš sam, sa sobom, sa progutanim vremenom. Da li više kalorija uneseš dok čitaš ili dok gledaš tv? Ali nekako, i ti junaci iz filma, sa kojima se identifikuješ, i oni su se ovako promašeni budili svakog jutra, do jednog jutra. Nikako da svaneš.

Šta ti vredi što razumeš pesme Nika Kejva, kada je to samo umetnost. Nije recept za život. To je tvoje parče isečenog neba. Ma čuj kako je ovo dobar stih, a jedino što se promenilo u tvom životu je jedna cigareta manje u paklici. Pa na trenutak izblefiraš da možeš, da je ovo poslednja noć tvog besmisla, pa zapališ još jednu.

Pa je presimpatična Tilda Svinton, i bože, ta harizma, i svi ti tvoji lepi izbori devojaka, pa kao nevidljivi orden zakačiš na grudi kako imaš oko. Pa ta jedna obična priča, možda su i nju maltretirali dok je išla u školu, a gle je sad. Da li žale svi oni na koje se ložila a oni je ismevali?

Pa kako ti znaš koliko je Gubitnik dobra knjiga a toliko njih je nije pročitalo, i kako, eto i uspešni su ljudi koji tumaraju bez smisla po životu. I tvoj život je dobar roman, samo još neko da opiše ovo ništa sa poentom. Film nije pri kraju skidanja, pa zapali još jednu cigaretu dok čekaš. Ma ni ne znaš da to radiš, to je sasvim normalna radnja. I znaš koliko je tebe oplemenilo čitanje i koliko je knjiga dobar prijatelj, ali malo već nisi u stanju da razlikuješ junake od sebe i života. I ne sviđa ti se ova nova tendencija pisanja da su svi junaci baš tvojih godina i eto, rade besmislene poslove i nemaju životne planove, i kritički to uz cigaretu objašnjavaš prijateljima kad ste na kafi.

A šta da radiš do u kasno u noć, kad vidiš da svi uz čašu vina ili piva rade isto što i ti, puše i čekiraju mejlove. I ti iz serija su isto tako sigurni u sebe, kao ti sad, dok gledaš kako ništa. Setiš se te drugarice šro živi sama već godinama, i radi do kasno, i nema dečka već veoma dugo, i skapiraš da se i ona vraća u prazan stan, i možda da je pozoveš da se vidite, niste dugo, ali nekako nemaš vremena, jer ovih dana možda iskrsne nešto  zanimljivo, pa nemaš baš jasan raspored u gomili imanja vremena. Ali, ići ćete na kafu, važno je setiti se. Kako je ona imala simpatičnog dečka, šta li je sa njim. I tako ti nebitni ljudi koje možda ni ne srećeš jer ne ideš nikuda, pošto tvoje društvo ima dva mesta u koja idete.

Plan za večeras je bio samo malo iskulirati, pa ili čitati ili nešto zanimljivo raditi, ali sad je već prošlo nekoliko sati i film se skinuo, a taman su ostale još tri-četiri cigarete, što je sasvim dovoljno za film.

NJEGOŠ SE PIŠE MALIM SLOVOM

Kada govorimo o književnosti srpskog romantizma, jedan od najznačajnijih pisaca je njegoš. Možda ništa ne vređa u ovoj rečenici. I sudeci po direkcijama, ništa ne treba da vređa.

Vratiću se na famozno upustvo pri pregledanju prijemnih ispita, a to je da kad se pregleda test iz književnosti, u tom delu se učeniku ne ocenjuje pravopis.

Razumem pedagoški, eto, nećemo detetu da dajemo dva zadatka i da ocenjujemo dva zadatka. Ako je pitanje „Ko je napisao Gorski vijenac“, odgovor koji se priznaje je i njegoš. Obrazloženje, odgovor je tačan, učenik je već imao pitanja iz pravopisa gde je ocenjen, ovde se ocenjuje znanje iz književnosti.

Šta je problematično? Zdravorazumski posmatrano, kako je moguće da 1.neko nije savladao pisanje velikog slova kod vlastitih imena 2.kako je moguće da neko to ne kažnjava.

Možemo mi ovako da posmatramo, kako je moguće da PROFESOR nije naučio đaka pisanju velikog slova. Moguće je. Profesor je za sve kriv. I činjenica je da možeš hiljadu puta objašnjavati istu stvar, kažnjavati sto puta, ovaj predmet je takav da imaš minimum 4 ocene, od kojih su dve na ponižavajućim pismenim zadacima, i učenik će izvući pozitivnu ocenu. Prosto, on prosto ne mora da savlada svaki deo gradiva. A i ako ih ne savlada, žaliće se dragom Ministarstvu, pa će mu ono izvući pozitivnu ocenu.

No, uzećemo u obzir i tremu na prijemnom. Brzina i strah su uticali na to da učenik ne razmišlja i da napiše Njegoš malim slovom. Pitanje je, zašto mu npr.na testu izengleskog, ako ubrzini i tremi pogreši end i and, ne priznaju odgovor? Ili, ako na testu iz istorije napiše 13899. u brzini i tremi, što mu ne priznaju odgovor? Ne, patiće njegoš, vuk,  puškin. Da li ćemo uskoro nailaziti na odgovore vuk, na pitanje ko je sakupljao narodne umotvorine. Zajednička imenica vuk. Tačno je.

Šta je ovde problem? Činjenica da se osećam poniženo u svojoj profesiji. Učenik NE MORA da zna. Moje jeste da predajem i učim ih. Ko je meni nadređeni? Ministarstvo. Koje će reći učenik ne mora da zna da se njegoš piše velikim slovom, ako ih pitam književnost. Ne razumem gde je sad ona priča da učenik treba jedno znanje da primenjuje na druge oblasti.

Sa druge strane, šta Njegoš malim slovom znači za nas? Činjenica je da se svakom čoveku ime i prezime piše velikim slovom. Ali, hajde zanemarimo i to. Šta će se stvoriti u mozgu, u stavu deteta koje pored hiljadu drvljenja da se lično ime piše velikim slovom, osvoji poene na ime napisano malim slovom. Ako mu je ovo prošlo, proći će mu mnogo toga, misliće. I zašto bih bilo koga slušao. Očigledno nije bitno da bilo šta naučim od onog što se drvi da je bitno. Najbitnije, osoba koja napiše njegoš malim slovom je pogrešila, i činjenično je nepismena. Ali, to nikom nije bitno.  Sem možda mučnim pregledačima testova koji provedu sate dajući poene na njegoše. I polako počinješ da se pitaš ko te ceni? Kome je potrebna tvoja profesija. Kad nemaš nikog ko će reći ma skini pišljivih pola poena, vidiš da ne zna osnovne stvari. Ali, nije bitno, možda sada još uvek nikom. Ali, ovo je početak sistemskog uništavanja kulture i društva. Ovoj državi su potrebni nepismeni ljudi kojima je lako baratati i koji se neće truditi da o bilo čemu razmišljaju. Mislim da bi u svakojdržavi bila sramota da se ime znamenite ličnosti napiše malim slovom. Za nas nije. Mi tad pitamo književnost. Možda dete ni ne treba da zna da je Njegoš lično ime, to je prevaziđeno, možda primer treba da bude neka ličnost koja mu je bliža. Jer, selektovanim uništavanjem nasleđa dobijamo čopore razularenih. Dete ne shvata da je uvredilo nekog pišući ime malim slovom. Ali, osoba koja izdaje direkcije treba da zna da je ova direkcija ponižavajuća. Opet ću da se vratim na pedagoško razumevanje, da ne možeš da ocenjuješ dva zahteva u jednom zadatku. Ali, kakouopšte možeš da dozvoliš da izdaš naređenje da se priznaje generalno netačan odgovor.

Šta onda ova država ceni? Da li ceni svoje buduće generacije? Ne, jer im dozvoljava da rastu nepismeni. Da liceni svoje radnike? Ne, jer im daje do znanja da mogu da predaju šta hoće kad neko sa vrha reguliše pravila. Da li ceni svoje nasleđe? Ne, jer dozvoljava da se onaj koji je zaslužan u kulturnom nasleđu piše malim slovom.

DAJ MI SVOJ AUTO I KLJUČ OD STANA, I deo

Postoji jedna veoma smešna činjenica. Onako, bolno smešna. Probaću da je obrazložim.

Pošto vekovima već živimo u rodnim zajednicama (o da, kako nazvati drugačije tri ili četiri generacije koje žive zajedno u istom stanu ili kući), postavlja se pitanje privatnog prostora.

Za sve zabrinute i hejtere, neću se baviti pitanjem otkud rodne zajednice, tako da nema potrebe komentarisati čime su uslovljene.

U Srbiji je veoma izražen život sa roditeljima, babama, pradedama… u principu, više ljudi se začudi kada kažeš da živiš sama. Mi, jadnici iz provincije imamo tu sreću da se sa 19 otisnemo u beli svet, obično Beograd ili Novi Sad, i prestajemo da živimo sa krvnim srodnicima. Uglavnom. O Manama i prednostima studenstskog života, nekom drugom prilikom.

Dođemo u tu situaciju da sad imamo dve grupe ljudi: nas koji živimo u nekim iznajmljenim prčvarnicama, uglavnom jednosobnim ili po dovmovima i vas iz Beograda koji živite uglavnom sa celom porodičnom postavom. E problem je miksovanje ovih grupa. Mislim, tužno smešan problem. Zamislimo ili se setimo dvoje ljudi iz Beograda koji su u vezi. Verovatno za sav novac koji daju na pića koja moraju da popiju jer nemaju privatni prostor u kom će se viđati mogu da iznajme stan. Ti Beograđani imaju sad dve vrste problema (primetimo kako se problem račva): 1. Ako su u vezi, i strejt su par, da bi uopšte mogli da stupe u seksualne odnose uglavnom moraju da se predstave roditeljima onog drugog. Pretpostavljam da tu dolazi do neprijatnosti. Niko nije mutav i svi znaju šta će da se radi u sobi. Onda imamo slučajne pogreške, da neki član domaćinstva oslovi dovedenu osobu pogrešnim imenom, pa kreće motanje filma, ko ti je ta ili taj, pa onda ono osluškivanje ko je kad u toaletu, ko će se sresti u hodniku, da li ostati na doručku. E, ovaj problem ima dve podvrste problema. A) ako je u pitanju homoseksualni par, veoma retko članovi domaćinstva odobravaju dovođenje zeta/snajke u kuću. Neko vreme može da prođe “drug spava kod mene”, kad spava drugarica kod drugarice, to naravno može i mnogo duže da traje.B) ŠTA AKO HOĆEŠ DA PRIVEDEŠ NEŠTO VAN VEZE? Onda nastaje opšta frka kao u Sava Centru na izboru za P(j)esmu Evrovizije kad nisu pobedili Flamingosi. Privatnosti nema. I sve ovo još i funkcioniše ukoliko je ispunjen glavni uslov: da imaš sopstvenu sobu u rodnoj zajednici.

2. Ovo se zove “šta da naručim, ceo dan sam u kafiću” ili “odvratni parovi koji se žvalave”. Drugi naziv se koristi od strane svih nas koji to ne smemo da radimo van svoja četiri zida ili imamo svoja četiri zida u kojima to radimo.

Beograđani koji nemaju svoju sobu u domaćinstvu. Ili nemaju uslove da se viđaju po sopstvenom stanu. Beograđani prinuđeni da svoj novac i vreme ostavljaju po kafićima. (Da se niko ne ljuti, doći će i do ukrštanja grupa, pa će ovaj problem biti zajednički, ali svojstveniji je parovima iz Beograda). To viđanje po kafićima, bioskopima, blejanje sa prijateljima a u paru polako počinje da izaziva frustracije. E, onda se pojavljuje KLJUČ “kolege sa faksa koji ide na vikend u svoje 02x ili 03x mesto”. Momenat dobijanja ključa. Trenutak u kom ceo svet staje u tih 35 memljivih kvadrata. Ne znam tačno sad kako ide to kako zajednici objasniti gde se spava, slobodno dopišite. Javi se tu moment konačno ne moramo da budemo tihi, ne moramo da mislimo ko spava, ko je u kupatilu, možemo da spremamo večeru zajedno, malo se naloži jer će seks da se desi u nekom nepoznatom prostoru. Kvaka ove priče je sledeća: 1. Ne zavisi od tebe kad ćeš da dobiješ ključeve 2. Moraš baš tad da imaš odnose kad već imaš stan 3. Postane neprijatno posle izvesnog vremena da se vucaraš po tuđim stanovima 4. Posteljina i šta sa njom? Da li  da nosiš svoju, da li da je opereš ili da ostaviš pa će osoba čiji je stan oprati jer zna šta se dešavalo 5. U nekom trenutku skapiraš da je ponižavajuće da opet tražiš ključ od stana, i samo prestaneš to da radiš dok ne nađeš novog 02x ili 03x prijatelja. 6. Koliko dugo se zapravo viđamo po tuđim stanovima, i šta ćemo da uradimo po pitanju svoje budućnosti?

Drug mi je rako da se takav način života zove skvotovanje.

Kada dođe do priče iz perspective onog ko ima stan i mogućnost dag a ostavi nekom, javlja se pitanje kad će toj osobi da dosadi da se proctor u kom živi koristi za jebanje drugih. Realno je da će jednom da dosadi. Sreću se dva moralna pitanja sad. Prvo kod osobe kojij je potreban ključ, da li ponovo dag a traži i kod osobe koja ima ključ, da li ponovo da ga da. Da li se prijateljstvo meri i ovim? Uglavnom, taj ključ koji se iznenada pojavljuje i rešava stvar će svako ponuditi kada imaš novu vezu ili kad osoba ima prvi put stan i seća se svog skvotovanja ili ako odlazi na neki duži put. Znam  i za priče ljudi koji su iznajmljivali svoje stanove parovima na sat ili vikend. Verovatno je sve ovo bolje privremeno rešenje od sedenja u kafićima, ali na kraju se vratimo na to da se najveći deo vremena provede u razgovorima u zadimljenom javnom prostoru. Trenutno nisam obradila pitanje automobila kao mesta za intimu, ali i ova tema ima svoje prelepe začkoljice i zafrkancije. 

STAN U BEOGRADU, II deo

Pre nego što se bacim na skorašnja iskustva, moram da opišem malo razvoj sebe kao tragačice za stanom.

Ojača te taj udar odlazaka na „sastanke na slepo“ sa najrazličitijim ljudima. Okreneš malo priču na to kako ti njima činiš uslugu jer ćeš živeti tu, a ne čine je oni tebi. Međutim, zanimljivo je što skoro svi stanodavci jesu u fazonu „uzeću ti depozit za bilo šta ali se neću pocimati da dođem kad se nešto pokvari jer me briga“. Ah taj depozit. Pa šta je lepše nego kad dobiješ 500, 600 evra za tvojih 50 kvadrata mesečno. Jer, naravno, bilo je onih koji se isele a ne plate račune, zaista oštete nešto i slično. Međutim, dolazimo do kriznog momenta. Najaviš svoje useljenje. E tad je onih 500, 600 evra sa početka problem. Jer sad treba da spremiš polovinu toga da vratiš. O, Bože moj, pa pronaći ćeš svaki razlog da ih ne vratiš. Meni je jedna žena rekla nisi izbacila sve kese iz stana. Da, nisam, jer ti mesec dana nisi uspela da nađeš majstora koji naravno o tvom trošku mora meni da popravi struju. Onda se pred taj depozit koji treba da vrate veoma ucice svi ti stanodavci jer će im presušiti jedna sisa, pa krenu da te obrću da će ti spustiti kiriju ako ostaneš, da će okrečiti, kupiti novu mašinu za veš, i slične stvari koje je čovek spreman da obeća samo da ne traži nove stanare i ne vraća novac koji ionako nije njegov.

Depozit je keš sa dve oštrice.

Ovih dana sam se setila jedne od potraga za stanom koja me je odvela tu oko Sajmišta. Starog. Naravno, u oglasu je pisalo stan kod Hajata. Uglavnom, gospođa čiji je stan nam je nekoliko puta kad smo mi rekle da nam se apsolutno ne sviđa lokacija i da nikad ne bih smela tuda da se vraćam sama noću kući, odbrusila da je ona tu odrasla i ništa joj ne fali i da su Terazije na 15 minuta peške. Ja ni danas ne razumem kako je uspevala da stigne za toliko vremena, al dobro. Onda nas je sprovela do neke ledare od stana u kući, što takpđe nije pisalo u oglasu i rekla „nemate telefon jer su prethodni stanari napravili ogroman račun i iselili se i ja neću to više da trpim, možete da dolazite kod mene ako je hitno da telefonirate“. Možemo ali nećemo.

E sad, otkad se skoro svi oglašavaju preko neta mnogo je lakše odlučiti šta hoćeš šta nećeš da gledaš. Oglas koji je odneo pobedu je onaj gde je pisalo da je internet dial-up.

Sa tim internet pričama sam imala baš dosta zanimljivosti. Kao što je pre deset godina pitanje bilo da li ćeš imati telefon jer je dosta stanova bilo za izdavanje koji još uvek nisu bili legalni, tako je danas pitanje koga mrzi da prijavljuje net na svoje ime, a ko krade kablovsku. Teško je stanodavcu kad izađeš pred njega sa zahtevom ako vam je već kablovska ilegalna uvedite neki net.

Druga zanimljiva pojava je kako malo njih zna gde im je ugovor o vlasništvu stana kada treba da te prijave na adresu u Beogradu. Jer većina baš ne zna gde je papir a i većina ima nekog ko se nikad nije odjavio. Pa sine, važno da depozit znaš da uzmeš. Onako, tačno vidiš kako zaigraju evrići u očima kada daješ taj novac jer ćeš možda nekad nešto sjebati.

Najbolja priča o depozitu je iz prvog stana kada je tri dana nakon useljenja potpuno pao plafon u predsoblju, ili kako se na jeziku stanodavaca kaže, staviću još jedan raspali krevet i ovaj prostor polu hodnika će biti soba. Obrušio se plafon. Nju je mrzelo da se cima da dolazi, šta, ionako ne spavate u toj sobi. Mi smo bile glupe brucoškinje, i pristale smo da kao odemo iz stana na tri dana dok ona to sredi, apsolutno nam se nikad više nije javila.

E sad, otkad su stanovi po netu, mi ne gledamo stan koji nema fotografije. Međutim, odemo da pogledamo nedavno jedan stan jer su nam cena i lokacija odgovarale. Čovek nam u liftu kaže „crkao je osigurač, evo baš sad, pa n možete baš da vidite“. I uvede nas u mrak, apsolutni, uključi bateriju na nekom prastarom telefonu i krene da nam „pokazuje“.

A onda, pošto taj stan nije bio njegov kaže kako on izdaje stan i da će taj da nam pokaže i daće ga za manje novca. Zanimljiva diverzija.

E postoji još poneka kvačica. Pošto neki ljudi ne znaju šta će sa stanovima, oni istovremeno izdaju i prodaju stan. Pa šta prvo uleti. Te varijante su se desile nekim ljudima da se usele, i nakon tri meseca naiđe kupac za stan i ćao.

Zatim, bilo je onih koji su pitali koliko često će vam neko dolaziti ili se ljutili ako od komšija-špijuna čuju da dolaze gosti. Pa bitna pitanja, da li planirate porodicu, jer ne može tu da živi beba. Onda pitanja odakle ste, jer dosta njih ne voli Crnogorce jer su im demolirali stanove, da, to nam je rekao čovek koji nam je stan pokazivao uz svetlost telefona. Ili dosta njih ne voli Beograđane, jer oni mogu da se odluče da se vrate u svoje stanove.

Onda ima i onih koji zaključaju neku sobu u stanu „pa će povremeno da dolaze da provetravaju“. Nećeš, hvala. 

STAN U BEOGRADU, I deo

Pošto nemam svoj stan, imam tu privilegiju da mi neko ustupa svoj stambeni prostor.

To je jedna prelepost.

Nekada, dok su izlazili samo štampani Halo oglasi, na primer utorkom i petkom, bilo je neko mesto ucentru grada gde su ponedeljkom i četvrtkom predveče mogao da kupiš sveže izdanje. I onda trčiš kući i zoveš. A stanova, milion. Dok se ne izvestiš i ne skapiraš da je 80% izmišljen agencijski stan. Svako ko je tad tražio stan zna za onu legendarnu priču o stanu u centru koji ti pokaže agencija kojoj platiš članarinu, a u stanu baba kojoj agencija daje nešto novca od svakog pokazivanja stana. I tako fino, gledaš nepostojeće stanove. U to vreme je i bila fora da vešt tragač za stanom prepozna vlasnički oglas, ali nesreća je bila što se većina tih stanova izda pre nego što ih vidiš.bilo je to vreme blagodeti za stanodavce koji su spuštali slušalicu na reč student ili tražili isključivo studente ili isključivo devojke.

Nekada konačno pogledaš stan. A ono, sve radost do radosti. Stariji nameštaj obično znači nameštaj iz vremena prelaska preko Albanije, sa sve prelepim flekama prethodnih stanara. Negde uz to ide i neka bolest gratis. Onda, odeš da vidiš stan, a ono od garaže namešteno nešto, ali „vrata dihtuju pa ni ne primetiš da je garaža bila nekad“. Jedna od najboljih priča tog vremena jeste ona o ljudima koji su kaparisali nov stan, namešten, i kad su se uselili zatekli su ruiniran nameštaj jer je vlasnicima bio potreban nov. Meni su uglavnom odnosili poneki sto i nov model telefona. Ali gore od toga je što je većina stanova pretrpana nameštajem koja nikom ne treba, ali Bože moj, biće dobar za podstanare. Preživimo mi sad kič i šund, ajde.

Nagledala sam se visokih prizemlja i potkrovlja, okrečenih poslednji put kad je Srbija bila Kraljevina.

U to vreme, pre neke čtiri godine, tražila sam stan. I nađemo odgovarajući gde žena ne želi da odgovri na pitanje da li ima odvojene dve sobe, već da dođemo da vidimo. Odemo, i pokazuje nam stan i onda kaže, pokazujući na dnevnu sobu, a ovde živim ja. Od tada, svakog stanodavca prvo pitam, a gde vi živite.

Sledeća omiljena priča je o trosobnom stanu gde je između „dve sobe“ bila zavesa. Živela sam i u onom gde je soba pregrađena plakarom pa lepo čuješ cimerku kako bilo šta. No, to je sve danak neiskustvu. Danas čuknem u svaki zid. Ili bolje rečeno „zid“.

Cene stanova se kreću od nenormalnih do izrazito nezamislivih. Obično su u visini prosečne srpske plate. Mojim prijateljicama su, pošto se bližila Nova godina, a one su kiriju plaćale svakog 4.u mesecu tražili da plate za januar krajem decembra jer bi stanodavci da otputuju negde za Novu godinu. Bože moj, logično je da mogu to da ti kažu.

Onda, obično sa stanom dobiješ malu galeriju koja ti se nikako ne sviđa. Od ikona, porodičnih portreta, nekih nakaznih slika. Meni je jedan stanodavac rekao, „to iznad kreveta, to je Olja Ivanjicki, to mnogo vredi i to se ne skida“. Pa što je nosiš kući kad ti je lepo. Ali ne. To je njihov izložbeni prostor u kom ti živiš. A znam za slučajeve gde vlasnici stanova nisu dozvoljavali da se zakuca bilo kakav ekser bez prethodne najave, pa se ti jebi sa svojom slikom.

Omiljena vrsta stanodavaca su oni što „nekad navrate da vide kako ide“ ili zaključaju sobu u stanu i iz nje im baš često nešto treba. Lepota nadziranja svojih (nelegalnih) msečnih primanja. Zanimljivo je da njih nikad nema na prvi poziv kad ti izgore instalacije, crkne mašina za veš donešena sa sela, prvi model bila tad, kad ti poplavi kupatilo jer je u odvodima haos. Da, moja jedna gazdarica nija želela da uradi ništa po pitanju faze koja je stalno iskakala „jer to tako mora, pa ti vidi“. Ista ta žena, pšto je ona samo nadzirala stan u kom smo živele me je panično zvala i rekla da se ne javljam na telefon jer će ovih dana da me zove vlasnica stana da ga vidi, a stan nije okrečen iako je ona dobila novac za to.

Jednom sam iznajmila stan, i kupatilo je bilo u mom hodniku i posle tri dana mi je rekla da „povremeno to kupatilo koristi drugi stanar“. Nije trebalo da se brinem, on je pilot, pa nije često tu.

Iapk, ima i stanodavaca koji upozore. Tako mi je, dok sam još neiskusno išla da gledam stanove u zasebnom delu kuće čovek rekao, mi gledamo Grand nedeljom i odvrnemo to do kraja, tu muziku ćete slušati.

lete mi, lete, tridesete

To, kad si klinče, pa ti neko kaže da neko ima 30 godina ili 30 i nešto, pa u tvojoj glavi to je već skoro mrtav čovek.

A i valjda, iz perspektive onih metar i nešto tvoje visine, sve što prebaci metar i 50 deluje ogromno.

Onda, kasnije, tokom puberteta se određuješ onim šta ćeš sve uraditi u životu do 30. Ih, pa pokorićeš svet.

Kako ulećeš u dvadesete, čini se da si i dalje gospodar sveta, i da zapravo sve čeka samo tebe. Možda i čeka, za neke.

Ali, šta dobijaš tridesetima. Ne postojaš gospodar sveta, postaješ gospodar sebe.

E, sad, ovo može da zazvuči kao super zamajalica. Kao, nije se ostvarila ali poseduje sebe.

Činjenica je sledeća, bar u mom slučaju, sa trideset sam shvatila da jeste sve kao što izgleda. Ups, šta to znači.

Pa pre svega, ni najmanje se ne osećam onako kao što sam mislila da ću se osećati kad uđem u taj krug 30+. Nisam ni na kakvom kraju života, niti sam depresivna nešto posebno više nego što sam ikada bila jer starim.  Niti bilo ko od mene očekuje da ja sad nešto znam o životu i da treba da se krećem nekim „ispravnim“ putem.

Ok, postala sam veći konzument realnosti. Koliko god Sartr bio u pravu onim stavom da sve zavisi od tebe na izgled, a u stvari, zavisi samo od slučajnosti, prestala sam da verujem u slučajnosti koje vode do ogromne promene u životu. Prosto, prihvatam svoj život onakakvim kakav jeste. Nema merenja onog šta su drugi uradili ili imaju, bitno je samo kako se ja osećam u onom šta jesam i šta imam. Sadšnjost kao jedina legitimna stvarnost. Možda se može diskutovati o tome da li ovakav stav povlači neko razočarenje u život ili kukavičluk da se ne ide napred, ali smatram da zapravo to samo znači da sam prihvatila da je bitno da JA budem srećna, po tim sopstvenim načelima.

Spoznaja tog JA nije baš mogla da mi se desi ranije. Možda nekom jeste. Mada, gledajući prijatelje, pošto su uglavnom svi u poznim dvadesetim, vidim da kod njih još postoji ta nada u neki čarobni pokret. Da će neko ili nešto iznenada da se pojavi i reši stvar. U tridesetima će svi shvatiti da se čuda dešavaju iznutra. I da koliko god može da se desi čarobna stvar, ona ne može da promeni tebe. Ti si sopstveni pakao, ti si sopstveni kormiral.

Lepo je to kad zapravo staneš i pogledaš se u ogledalo i shvatiš da znaš koga gledaš. Pre dve godine to nisam umela. Bilo je veoma strašno kad sam zapravo shvatila da su svi uspešni ljudi mlađi od mene a ja letim ka tridesetoj. Sada sam u fazonu da sam ja sopstveno merilo (ne)uspeha.

Lepota ovih godina je i u smirivanju pokreta. I potrebe za bivanjem na svim mestima i na svim dešavanjima. Nekako postaje jasno da je teško zapravo propustiti stvar koja je za tebe (parafraziraću Moloko), i da je bitno raditi ono šta želiš a ne ići tamo gde su svi i smoriti se.

Samopouzdanje koje mi je izgrađeno u ovoj jednoj godini mnogo je jače nego ono izgrađeno tokom svih pređašnjih godina.

Seks postaje mnogo bolji. Mnogo jasniji i mnogo zanimljiviji. Kapiram da biologija igra ovde bitnu ulogu, ali to sad nije bitno. Bitna je činjenica da je kvalitet značajno poboljšan. Hvala na tome. Naravno da je to u vezi sa tim što jasnije počinješ da uživaš u sebi, i što onda možeš da se prepustiš svim nadražajima mnogo jasnije.

E, šta može biti mana, ali nije, zapravo. Menja se stav prema ljudima. Sve manje su ti potrebni ljudi za besmisleno provođenje vremena kad očekuješ da ti samo neko pravi društvo jer treba da se desi neko čudo u gradu. Ljudi postaju zapravo osobe. I želiš da ih upoznaješ i provodiš kavlitetno vreme sa njima, i da daješ i uzimaš. I nemaš više vremena za lovačke priče i laži, jer površni odnosi više ne mogu da te zadovolje. Lepo je to kako zapravo stvaraš oko sebe ljude sa kojima možeš i umeš.

Zapravo, drago mi je što ove tridesete lete, i što je toliko dobro biti ovih godina. Ovo je prelepo menjanje, čudno je i pomalo bolno. Ali zrelo. I veoma puteno. I veoma puno samopoudanja.