Islandski film-Ovnovi

Na „Slobodnoj zoni“ i filmskom festivalu na Paliću prikazan je islandski film „Ovnovi“ (Rams/Hrútar). Osvojio brojne međunarodne nagrade a domaći festival na Paliću nagradio je film Zlatnim tornjem za najbolji film. Režiser  i scenarista filma je Grimur Hakonarson (Grímur Hákonarson) koji je u svojoj dosadašnjoj karijeri, a tek je napočetku iste, osvojio dvadeset pet nagrada. Siže filma može se dati u jednoj rečenici; dva brata ne pričaju već četrdest godina iako žive na istoj farm i jedino što im je bitno u životu jesu njihove ovce. Umetnost počinje upravo ovde, kada nestane mogućnost da se film prepriča. Radnja je smeštena u ruralni deo Islanda, na jednu farmu. Tokom celog filma tu su svega dva-tri mesta dešavaja; farma, onda sala za proslave(bar mislim da je to, možda je i restoran) koja liči na onaj prostor iz spota „Pass This On“, i planina. Pejzaž je neverovatan. Kao i u većini nordijskih filmova koje sam gledala. I baš u filmovima iz ovih zemalja ta neverovatna priroda je ono što ostavlja bez daha. Ne samo svojim izgledom. Već i onim kako „uslovljava“ ljude da žive. Junaci filma žive skoro u izolaciji. Odvojeno na istoj farmi odvojenoj od okruga. A žive u skladu sa prirodom. I gledalac ne zna da li je lepši pejzaž zimi, potpuno pod snegom ili kada je proleće. Dočarana je zaista ova zemlja „leda i vatre“, dočarana u svoj svojoj lepoti i veličini. Činjenica je da ovakvo sjajno prostranstvo ne bi bilo ovoliko uspešno prikazano bez odlične fotografije u filmu, za koju je bio zadužen Strula Brandt Grevlen (Sturla Brandth Grøvlen). U filmu nema mnogo pokreta. Nema ni mnogo emocija. Šta je onda posebnost ovog filma? Sigurno nije ni tema, jer zavada braće postoji od kad postoji svet. To je jedan od najčešćih motiva u umetnosti. Ovaj film u sebi, bez patetike pokazuje postojanje čoveka na zemlji, na sopstvenom nasleđu, na sopstvenim uverenjima, pokazuje kako je čovek spreman da se bori za ono šta voli i kako se oseća kada to (može da) izgubi. Zavodljivo je i to što je smešten u ruralni predeo, tako daleko od užurbanog gradskog čoveka 21.veka. Lepota je u detaljima, u glasu sa radija koji govori o vremenskim prilikama, u džemperima koji nose glumci (hipsterima će se svideti), u muzici koja nije česta, ali je istovremeno smirujuća i opominjuća, lepota je u tom (egzotičnom) jeziku i rečenicama koje su samo informativne, jer jezik je ovde samo sredstvo najnužnije komunikacije (odmah sam se zapitala koliko sam poruka samo primila dok sam gledala film, prim.aut). Žanrovski, film može da se odredi kao tragikomedija, sa tim što su momenti komičnog zaista nekako usečeni u sage sa Islanda, i poprilično su hermetični, mada je sjajan trenutak kada pas služi kao glasnik među braćom. Tragedija je, naravno, zbog svega onoga što se desilo, ali posmatrajući ceo film, taj momenat nije najznačajniji. Akcenat je na odnosu čoveka i njegovog posla, posebno je bitno u ovom slučaju što su to ovce, jer za Islanđane one imaju veći značaj od drugih životinja. Akcenat je na individualnosti, na (o)čuvanju nasleđa i identita. Glavne uloge su simpatično i ubedljivo odigrali Sigurður Sigurjónsson i Theodór Júlíusson. Zanimljivost vezana za ovaj film, pored naravno gomile nagrada koje je osvojio (pored navedenih i u festivalu u Kanu), jeste ta što je njegova ocena na najvećem broju filmskih portala ono što bi moglo da se nazove odličan (5). Uz ovaj filma pruža vam se još jedna prilika da se zaljubite u Island, ako već niste.

u tridesetima sam

Prva stvar je ne izlazim više. Ili ne izlazim uopšte. Sedim u kafićima do trenutka dok se ne pojavi DJ (sad smo svi DJ-evi) za to veče, i odem. Počela sam da cenim mesta koja petkom nemaju nikakav program jer mogu da odem sa prijateljima na piće i da se ispričamo. Nema glasne muzike, nema pompe.I da, najviše sa dvoje prijatelja. Horde više ne mogu. Umaram se dok slušam ljude. Pogotovu kada je više od dvoje ljudi prisutno razgovor teži tome da se pretvori u razmenu informacija i umori me. Više sam fokusirana na sadržaj nego ranije. Ili tačnije-apsolutno sam koncentrisana na sadržaj. Informacije nalazim na netu. Sad sam se setila da sam pre samo deset godina obijala pragove raznih klubova u Skadarliji koja je tad bila ono što je Cetinjska 15a sad, i ljutila sam se što se neki klub zatvori u 4 ujutru. I mogla sam da sedim pored bilo koga za šankom i ništa mi nije smetalo da sedim pored zvučnika. Ja sam bila ona koja je pre samo šest godina rekla „Bolje loše veče u gradu nego ok veče u nečijem stanu“. I dalje se držim te izreke, samo se malo modifikovalo značenje. I dalje ne volim da sedim po nečijim dnevnim sobama i pijem pivo iz limenki (sem ukoliko ne gledamo fudbal) ali više ne zbog toga što se plašim da ću nešto propustiti  u gradu već zato što i dalje volim da vidim ko se gde kreće, volim da me vide, ali da završim to „gledanje“ do ponoći ili jedan ujutru maksimalno.

Možda će mi biti žao što nisam više izlazila, mada, nečega će mi biti žao sigurno. Tako da me ne tangira ovo nešto posebno. Verovatno sam se previše puta vratila previše razočarana kvalitetom večeri za količinu novca koju sam uložila u to veče. Ili prosto, moje telo traži san. Sada više ne pomaže da popijem jogurt posle mamurluka i sve je ok. Sada sam na kafetinima i ceo dan nisam sposobna ni za šta.

Primetila sam da me baš baš retko nešto oduševi. Pre mi je bilo dovoljno da otkrijem novu muziku, odgledam super film, sada se sve „pokvarilo“. Šalim se, nije. Nedostaje mi taj osećaj koji su ranije mogli da proizvedu filmovi, možda je i zbog toga što nisu bili toliko dostupni, nekako sam čekala, čitala o njima, nadala se. Malo se i stvarala fama oko svega, pa je samo gledanje filma imalo neki magijski momenat. Sada sam nekako u stanju da kažem-ovo je dobar film i da potkrepim zbog čega. Možda sam naučila mnogo o kinematografiji (hahaha) pa  drugačije sad sve posmatram, mada, pre će biti da sa više životnog iskustva ide manje oduševljenja (žao mi je zbog toga). Muzika je sastavni deo mog života, oduvek. Ali se i ovde promenio odnos. Mislim da će zauvek neka melodija, neki stih, moći da me teleportuje negde, ali sve ređe i sa sve manjim intenzitetom.

Sviđa mi se što sam prestala da očekujem od društvenih mreža da će nešto da se desi tamo, i čak iako se desi dok nisam tamo, nije ništa strašno. Godinama nemam instaliranu aplikaciju za tviter na telefonu, fejsbuk mi služi kao onaj adresar što su ljudi svojevremeno nosili u tašni. Oduvek me je to fasciniralo i jedva sam čekala da i ja upoznam toliko ljudi da mogu da nosim tu sveščicu i kao otvoriš je i onda telefoniraš. Eto, imam sad fejsbuk i njegov mesindžer. Više mi nije bitno da li neko nešto komentariše, da li je lajkovao, društvene mreže su mi sredstvo iskazivanja, nemam očekivanja od njih.

Ušla sam u one godine kad počinje više da se ceni Crnjanski od Andrića. Kad se u stvari vidi sva Andrićeva veličina, kada se odaje priznanje za najbolje sročene rečenice u književnosti ovih prosotora, ali izbija tu sada onaj momenat kada Crnjanski preuzima primat. Zašto? Jer ništa nije toliko smireno i uređeno, ništa nije onako kako izgleda, i Andrić ima uvek isti postajan osećaj koji izaziva u svojim delima, postojan kao na Drini ćuprija, a Crnjanski je onaj prijatelj koji oseća kako se osećaš i dozvoljava ti da se predomisliš, da se razočaraš, da se pomiriš sa sudbinom.

U dvadestima sam se trudila da radim najbolje, da učim najbolje, sada znam da radim najbolje i da učim najbolje. Stekla sam to samopouzdanje o kom su pričali da ide sa godinama. Mada mi nedostaje nekada onaj osećaj kada mi nešto nije bilo jasno i kada sam doživljavala prosvetljenja na svakom koraku. Kao da je sve bilo magično i iz svega je moglo da se desi nešto. Taj osećaj me je napustio. Duša mi više ne stremi, sada želi da dostigne zen.  Da se šeta pored vode, bude smirena i da ništa. Postoji u trenutku.

Grabile su dvadesete ka budućnosti. Trčale u susret neizvesnom. Otvarale sva vrata da vide šta je iza njih. To su te radoznale oči koje su mi donele sada mogućnost da veoma brzo prepoznam nešto.

Mislim da sam mnogo manje spontana i da se mnogo teže razočaram. Da sam naučila da radim sve sama, i da sam shvatila da koliko god sa nekim provodim vreme, taj neko može da nestane već sledećeg momenta. Da je svaki put moguća raskrsnica. I da su stvari promenljive. Sada znam kako da igram ako se promene pravila usred igre. Više ne razmišljam danima o razlozima zašto nešto nije i to mi ne stoji na putu. Ali isto tako danima ne očekujem nešto, ne nadam se (u stvari, radujem se svakom svom puštanju, zadržala sam taj žar ipak negde).

I dalje čekam vikend sa netrpljenjem, ali sada zbog toga što ne mora da mi zvoni alarm. 

Lična karta-pet godina kasnije

Ističe mi lična karta. I sad, nervira me što ću morati da dam novac, nervira me što uopšte moram da se cimam po ustanovama određenim za vađenje lične karte, al dobro.

Pet godina. Sećam se tog jutra kad sam išla da vadim ličnu kartu. Koliko god me nervira to podvlačenje crte gde sam i šta sam uradila za neko vreme isto toliko ne mogu da mu se otrgnem. Prokleto ljudsko da je bitno da se nešto postiglo, da se nešto menja, kao da nismo prolazni, kao da nećemo nestati. Ne živim u trenutku. Gledam sebe na toj ličnoj karti i znam da ne živim u trenutku. Uvek negde žurim, treba da budem negde drugde, uvek nešto čekam, uvek nešto računam. Ne postoji predah, ne postoji vreme između dva ništa.

U stalnom grču da će se sve promeniti, gledam druge oko sebe i nameću mi taj takmičarski momenat, namećem sama sebi presiju da moram. A ne vidim tada da ne vidim šta moram. Nisam srećna. U tom stanju koje nije život već nekakava egzistencija. Najtužnije je što sam bila dovoljno nesigurna da se pravdam drugima. Da objašnjavam svoje puteve i izbore. Ili svoje greške. A baš ih je bilo. I što sam osećala taj osuđujući tuđi pogled i nisam mogla drugačije ni ja da pogledam sebe.

Ljudi će uvek pričati, o meni, o mojim stvarima, o mojim rečima, pričaju i o tebi, pričam i ja o tebi. Ljudi će uvek pričati jer se tako meri „postignuto“. Tako se upoređuje i statistički obrađuje. I traži se krivac van sopstva. Nekako smo naučeni da mora da postoji krivac. Da je neka sila van nas ta koja je problem(atična). Meni je baš trebalo vremena da naučim da me nije sramota onoga šta sam i šta (ne) radim. Ali sam naučila, u ovih pet godina. I to je prva pobeda. Život je jedan, u ovom pojavnom obliku bar. Ali ja ne moram da budem jedna. Ne moram da se odredim po tačno zadatim tačkama i da kažem-dobro, ovo je moj put. Možda se meni sviđa da probam sve ili da ne idem nikud.

Ne moram da imam planove. Mogu da postojim danas, sad, u ovoj minuti, mogu nikom da ne obećam i mogu da obećam i ne uradim. Ne idem „pravo“, nekad potrčim, nekad padnem, nekad preskočim sve prepreke. A to je druga pobeda-više se ne budim nervozna i nesrećna jer idem na posao koji ne volim. Nikad nisam imala stalni posao, nisam ga ni želela. Nisam mogla da kažem, da potpisaću ovu smrtnu presudu, delovalo mi je konačno. Ali ništa nisam ni preduzimala da se stvari promene. Zvuk alarma je bio omča, ja sam bila depresivna. Shvatila sam da radim za bedan novac, pa bolje onda da radim posao koji mi se dopada za još bedniji novac i budem srećna. I da uvek imam tu snagu u sebi da prepoznam da sam nesrećna. da priznam sebi da me je neka odluka dovela do takvog stanja.

Pre sam se strašno plašila grešaka. Smatrala sam da se sve može promeniti jednom rečenicom. I može, zapravo. Ali, sada mi to ne smeta. Ne plaši me. Sve je sklono transformacijama i ništa nije konačno (sem naše egzistencije, naravno). Bukvalno je svaki dan nova mogućnost. Da, zvučim sektaški i neo nešto –živite svoj žiot punim plućima. Samo mi je bitno da sam prihvatila da sam ja različita u različitim trenucima i sa različitim ljudima, da neću imati reakcije kakve neko očekuje, ali da sam ja ok sa tim da neko nije ok sa tim. Nekog sam i povredila, neko se i razočarao. Teško mi je još da naučim da kažem šta želim a da ne povredim druge, ne mogu još uvek da nađem te manipulatorsko-zen reči. To je cilj za sledećih  pet godina. A možda se i promeni sve. Možda mi to više ne bude bitno.

Vidim u sebi ono šta želim i to i hoću da izguram. Da budem najbolji oblik sebe. Trebalo je vremena da dozvolim da se ta snaga pojavi. Da se potencijal iskaže. Mnogo njih je to shvatilo pre mene, mnogo vas je to shvatilo pre mene- sreća je u onom što voliš i treba to da radiš. Ako mi se pije pivo u dva popodne piću pivo. Ako sam srećna da gledam utakmciu, gledaću utakmicu. Neću dozvoliti da mi život postane omča posla koji ne volim ili da me guši veza u kojoj se ne vidim.

Potreba čoveka da nad sobom vrši mučenje je iskonska stvar. Nemam više snage da slušam iste priče ljudi koji ne rade ništa da promene stvari koje mogu da promene. I nemam više snage da verujem rečima drugih. U ovih pet godina sam naučila da verujem samo akcijama koje se preduzmu i da ako nešto želim, uradiću to sama. Ako bude moj uspeh-moj je, ako bude neuspeh-moj je neuspeh. Neuspehe sam prigrlila, zaista me čine jačom. Padnem malo posle svakog ali onda shvatim da se pre nisam usuđivala ni da pokušam nešto jer sam se plašila ishoda. Evo je pobeda broj tri. I izgubljena utakmica je odigrana utakmica.

Razlog zašto se osvrćem iza sebe sad jeste taj što je ovih pet godina prvi put u životu da nisam upala u rutinu. I nikad više neću dozvoliti da upadnem u rutinu. Bar ću se truditi. Učenje, otkrivanje novih aktivnosti, druženje sa novim ljudima, nikako čekanje da se sve samo desi. Izlaženje iz zone komforta po svaku cenu. Rutina je ubijala sve što je moglo da bude kreativno iskazano. Teško je izaći iz nje. Trebalo je vremena preseći stvari i reći, ok, ovde je mrak, ali negde će biti svetlo. Krenuću jer ne mogu više da sedim u ustajaloj prostoriji i da to zovem životom. Teško je bilo dozvoliti sebi da svaki korak bude greška, teško je bilo napustiti posao i reći idem sad od nule, opet. Teško je bilo priznati nekim ljudima da sam bila sranje prema njima. Ali je bilo potrebano. I bilo je oslobađajuće. I bilo je ispunjavajuće.

Da li sam sada u svojoj koži ok? Pa da, drugu nemam. I ova mi se dopada. Ima hiljadu puta boljih pojavnosti od moje, ima hiljadu puta uspešnijih pojavnosti, ali od svih milijardi ljudi na svetu baš ja sam ja. I to je sasvim dovoljno da mi bude ok. Ne živim za aplauze i odobravanja, kritika me dotiče, i tako i treba jer uz konstruktivnu kritiku i idem napred. Da, pravim greške, žalim zbog stvari koje (ni)sam uradila, ali to je sve štivo iz kog učim.

Učim da budem još bolje danas i da budem sasvim zadovoljna onim što ja mogu da pružim sebi a onda i drugima. 

AVETI- prazna stolica pored nas

Postoje ta mesta gde kad uđem prosto znam da samo nešto pozitivno može da se desi. Malo ih je. Jedno od tih mesta jeste Bitef Teatar. Magičan je sam prostor oko ovog pozorišta, magična je njegova pozicija, zgrada. Sama činjenica da nije neko ogromno pozorište, da su glumci tu odmah, kao deo gledališta, ili obratno, da su gledaoci tu odmah, kao deo predstave (što jesu u nekim slučajevima) prosto je odmah jedan od pokazatelja da pripadate tu. Do sada, sve predstave koje sam gledala ovde, odavale su upravo taj utisak- jedinstva, zajedništva. Nema one pomalo hladne isključenosti u kulturnim ustanova koja se proizvodi velikom binom, odmaknutom od gledališta. Takođe, same predstave,njihove teme, načini na koje su izvođene su zapravo ono po čemu se ovo pozorište razlikuje od drugih.

Usudila bih se reći da su u pitanju savremenije predstave, savremeniji problemi koji se tretraju na moderan način. A kako se onda tu uklapaju Ibzenovi „Aveti“ koji su napisani 1881? Prvo, činjenic a je da „Aveti“ govore o tako opšteljudskim pitanjima krivice, praštanja, sukoba konzervativnog i modernog pogleda na svet, i u stvari, kad posmatrate kroz položaj žene ovaj komad vređa vas što danas, 2016.godine vi nećete pomisliti „Gle, kako prastara razmišljanja“. Naprotiv, delovaće vam veoma savremeno. Žena u braku, njena uloga, činjenica da je učena da je brak dužnost. Druga stvar zbog koje ovo jeste jedna savremena, moderna predstava ( na stranu Ibzenova genijalnost) skriva se u pitanju koje morate postaviti sebi dok čitate/gledate ovaj komad, a to su se posredno ili direktno pitali i junaci, to je pitanje šta možemo zapravo nazvati životom? Da li su živi mrtvaci (kako se na neki način predstavljaju likovi ovog dela) ZAISTA živi, i da li su mrtvi ti koji i dalje žive, jer ovi uslovno živi ne mogu da nastave život, ti koji su nosioci, usmerivači tuđih života.

Odavde negde možemo da shvatimo zašto naslov  „Aveti“. Mada, u samoj predstavi postoji i definicija toga, izgovara je gospođa Alving, koju maestralno igra Mirjana Karanović. Aveti smo svi, aveti su sva ona moranja, ćutanja, očekivanja, skrivanja. Ovo je naravno parafraza. Mislim da je sjajno prikazano u predstavi kako ima šest stolica a petoro je glumaca, petoro je fizičkih junaka. Na tu šestu stolicu se smestio duh kapetana Alvinga, ali i onaj teret koji nosi svako od junaka. Razgovarali smo o tom momentu nakon predstave. Zaključili smo, iz sopstvenih iskustava, da bez obzira da li se menja broj ukućana broj stolica ostaje isti. I da, kada neko umre, on i dalje ima svoje mesto za stolom u kući, mesto na koje niko ne seda.

Drugi trenutak u predstavi koji je bio potpuno očaravajući, i koji je još jednom pokazao tu intimnost manje scene i domaćinske atmosfere Bitefa jeste trenutak večere. Svetla u ovoj sceni su sjajna, glumci su tu pred nama i jedu. I pomalo se osećate neprijatno jer ste ih posmatrate dok večeraju, to je nekako njihov intimni čin. I niko u gledalištu za vreme trajanja te scene nije učinio niti jedan pokret. Osećali smo se kao da smo mi bili posmatrani, da nas preispituju ali i kao da mi posmatramo nečiji život i da smo uhvaćeni u tome.

Odlika Ibzenovog komada je u veoma malo pokreta, onih fizičkih. Ali zato su glumci ove predstave izneli sve i jedan pokret koji se desio u duši njihovog junaka. I preneli su to na nas dok smo gledali. U današnje vreme jeste teško učiniti dve stvari- zadržati nekom pažnju u statičnosti i verno preneti osećanja.

Ova predstava otvara još više pitanja nego što sam primetila dok sam čitala komad. Da, sve je veoma jasno, ne postoji previše naznaka, jasno je da sa čim se junaci bore, ali glumci su svojim veštinama osvestili i one replike junaka na koje nisam obratila pažnju. Tome je doprino sigurno i sjajan potez- u predstavi nema muzike. Nema ni zašto da je bude. Ali, fascinantno je kad shvatite da sve što doživljavate, osećate, čujete nije pojačano ili usmereno muzikom. Prikazano je golo i snažno. Kao i životi junaka. Ogoljeno, šuplje, ali jako, odjekujuće, bolno i snažno. Muzika je zapravo prisutna u svojoj neprisutnosti i prati taj povremeni zvuk kiše koji se naslućuje i zvuk kiše i oluje o kojoj pričaju junaci.

Ređaju se tragedija za tragedijom, tu pred nama. Ali bez ikakve patetike, bez zvuka kukanja. Gledamo dostojanstvene na sceni, gledamo kako svako ima svoja životna uverenja, drži ih se, ne očekujući da iko drugi razume. U ovoj predstavi smo imali sukobe mišljenja, životnih filozofija, imali smo slomljene nade, i neverovatno ponosne junake.

Tu pred nama se otvorio čitav jedan svet, ali i u nama. Možda je pokrenuo neke naše aveti. Podsetio nas na to da ne može sve da bude kako hoćemo. Usmerio nas da malo bliže pogledamo ljude oko sebe i da vidimo ko seda sa njima na tu praznu stolicu.

RAT NEMA ŽENSKO LICE; niti lice uopšte

Čim se tamo digla buka oko Nobela za književnost, isplivalo je nešto što me je zainteresovalo. Jedna spisateljica ili novinarka iz neke od bivših SSSR republika, piše nešto o Drugom svetskom ratu i o Černobilju. Onda sam shvatila da ja jedva čekam da bude prevedena na srpski. Interesovalo me šta to tačno piše o ženama u ratu.

Naslov knjige Rat nema žensko lice odmah vas tera da je prelistate. Da bacite pogled na tekst u kom će neko, neka žena da piše o tom „ženskom ratu“ (kako ga sama naziva nekoliko puta u knjizi), i zašto tvrdi da nema žensko lice.

Svetlana Aleksijevič već na prvoj stranici svoje knjige razvija tu tezu o ratu koji i dalje traje, i da je istražujući žensku stranu, žensku istoriju, žensku borbu došla do saznanja da se Drugi svetski rat završio 1945. kako piše u knjigama istorije, ali da je za sve učesnice rata on sve sem istorije. On je njihova sadašnjost, njihova prošlost , on je podelio svaku od njih na onu koja je ušla u taj rat i onu koja je posle živela sa tim ratom i živi i dalje. Nisam bila sigurna na početku da razumem šta znači to. A onda je Svetlana Aleksijevič, vešto, novinarski, pustila žene da pričaju. I prvo što primetite dok čitate te prve strane jeste da se osećate kao da gledate dokumentarac. Nekoliko rečenica izgovori jedan glas, zatim na istu temu neki drugi glas kaže svoje, pa treći... pa tek onda krene nečija priča. Kao kad se smenjuju osobe koje pričaju u dokumentarnom filmu. Ne znate koliko imaju godina, nemate predstavu kako izgledaju, ko to govori. Samo ostajete nemi pred onim što izgovaraju. Taj njihov rat, njihova priča o ratu, te rečenice isprskane krvlju, obasute mecima, iskasapljene, ti košmari koji ih proganjaju postaju i vaša priča. Posle sam videla da je ovaj način pisanja, kako to radi Aleksijevič nazvan „polifoni roman“. I tačno, nije ona prva koja se služi polifonijom u svom delu ali nisam do sada naišla na ceo roman ispisan u glasovima. Ona je ovim potezom učinila da iz književnog dela nestane junak u klasičnom smislu te reči. Glavna junakinja romana je Žena. Koja ima milione glasova, i nekoliko dominantnih osobina i osećanja. Drugi junak je Rat. Nema tu nikakvog razvoja lika, ne pratimo ničiju priču, nema zapleta, a opet, ovo je priča o ličnim tragedijama, o tome da onom koji čita bude jasno da su se te žene promenile čim su uzele pušku, ili stale iza korita da peru veš sa fronta ili počele da previjaju ranjene. Te žene su bile između 16 i 20 godina kada su otišle u rat. One iz njega nisu nikada izašle.

Jedna od najpotresnijih stvari, pošto nije da sam baš razmišljala kako li je bilo nekom ko se vratio iz rata, bio mi je trenutak kad sam pročitala priču jedne devojke koja je rekla kako joj je majka tri dana posle povratka iz rata dala hranu i rekla „Ako ne odeš iz kuće, tvoje sestre se nikada neće udati“. Da, posle povratka iz rata, u očima svih, ta žena više nije bila heroj, ona je bila kurva koja je četiri godine pucala i svašta još, zar ne, radila sa muškarcima. I to se još pominje na nekoliko mesta, o tim naročito seoskim tračevima koji su pratili posle žene koje su se vratile iz rata. O ženama koje su ih krivile da su im zavodile muževe. O porodicama koje su bile osramoćene jer je njihova ćerka bila u ratu sa muškarcima. Muškarac kad se vrati iz rata on je heroj, žena kad se vrati iz rata ona je kurva. Na konto toga, strašna druga stvar o tome šta znači zapravo biti žena je u sledećoj parafrazi iz knjige: „Muškarac ako se vrati bez ruke ili noge, on je ratni heroj, oženiće se. Žena ako se vrati iz rata bez ruke ili noge, bolje da se nije vraćala“

Sjajnu stvar osvetljava Aleksijevič u ovoj knjizi- zanimanja u ratu koja nikada nisu bila navedena u udžbenicima. Radila je intervjue sa pešadinkama, ilegalakama, praljama, telefonistkinjama, medicinskim sestrama, snajperstkinjama. Odlučila je da ubaci što više glasova, da se čuje što više priča o ratu. Sama je rekla da ne može biti isti rat jedne pešadinke i jedne avijatičarke. Ali, prevarila se. Sve one su ga isto doživele. Mučno, intenzivno, svima je prekinuo mladost, snove, a kasnije im promenio život. Nikada nisam pre ove knjige razmišljala o tome ko je kuvao ili ko je prao veš, a kad pročitate ovo, biće vam preteško da zamislite sebe kako 24 sata perete veš, kao što su to radile ove žene. I one su deo rata.

Mnoge od ispitanica koje su se čule u ovoj knjizi su  godinama ćutale o ratu. Sve su u rat krenule jer Domovina mora da se brani. I ko će da je brani ako ne one. Mnoge su molile da budu poslate na front. Posle su neke rekle da ćute o ratu jer je priča sada drugačija. Ostala je samo pobeda nad fašistima. Priča o Staljinu se promenila. O partizanima. Preispituju taj rat od 1941-194 kroz oči sadašnjih priča o političkoj sceni u SSSR-u tih godina. Bilo mi je fascinantno kako je suptilno provučeno kako Ruskinje doživljavaju Staljina, kako Ukrajinke posle one gladi u Ukrajini, kako Beloruskinje. Ni na čiju stranu ne staje autorka. Ona prenosi začuđenost jedne prosečne devojke koja o Staljinu sluša jedno i susreće se sada sa različitim mišljenjima. Fantastično je naznačena i ta istorija Rusije i ostalih Sovjetskih zemalja, građanski rat(ovi), logori, izadaje, provučeno je sve i to provučeno tako da zaista zadrhtite nad vremenom koje se opisuje u knjizi. I opet sve one, bilo da su bile proglašene za narodne neprijatelje, ili one, ili njihovi očevi, bilo da su bile protiv Staljina, verovale u Boga, sve su one krenule da brane svoju Domovinu. Kako ih je posle ta Domovina dočekala, pročitaćete.

Mnoge od njih su bile majke kad su pošle u rat. Jeziva mi je bila priča o majkama koje su ubijale svoju decu da ne bi plačem odala položaj čete. Ili o majkama koje su na izvršenje zadataka išle sa decom. Rečenica koja mi se urezala jeste da je jedna žena u jednoj ruci nosila ćerku u drugoj mitraljez a na leđima pisaću mašinu i komandir joj  je rekao da muškarac ne bi to mogao. Ne bi. Te žene su bile vojnici, ali i majke. I devojke. I kretale su u rat u najboljim cipelama i u suknjama. I želele su da ne poginu ne jer su se plašile smrti, to je bila smrt za Domovinu. Već nisu želele da poginu jer ženski leš nije lep. I uvek ta estetika. Koja je u svakoj rečenici kada se opisuje nešto. I uvek ta žena-vojnik nije samo vojnik, ona ima još hiljadu osećaja, još hiljadu dužnosti, želja. Kada opisuju nemačke vojnike govorile su da je nemoguće da su tako lepi, a fašisti. I opisuju da nisu mogle da se iživljavaju nad zarobljenicima iako su im roditelji spaljeni ili pobijeni. I da su hranile nemačke dečake-vojnike. I kad opisuju kako je rodilo žito i kako je izgledala ta poljana i vi se pitate, isto što i one, kako je moguće da u toj lepoti prirode postoji rat.

Mnoge od tih žena koje govore u knjizi, o kojima se govori u knjizi, žele da zaborave rat. Ili ih bude košmari ili osećaju rane na telu. I žive ga. Žive krike ranjenika, slike spaljenih sela, umiranja od gladi, slike ljudi koji su živeli kao krtice pod zemljom za vreme rate, žive svoja puzanja kroz blata i po šljunku, svoja nespavanja danima. Umiranja koja su bila svakodnevna. Svaka od njih koja je preživela izgubila je nekog. A ona je izgubila sebe, uglavnom. U ratu u kom su spaljivana čitava sela ako se nađe jedan partizan iz sela. U ratu u kom po dve godine nisu viđale svoje muževe. U ratu gde su vukle bombe i sam ih kačile za avione da bi bombardovale neprijatelja, u ratu u kom su ljudi jeli čak i pacove.

Ova knjiga je jedno fantastično svedočanstvo. Ispričana iz hiljade uglova, a tako isto, a tako različito. To je istorija borbe Čoveka. Način na koji ljudsko biće živi u uslovima u kojima svakoga dana može da umre od metka drugog ljudskog bića. Ovo je svedočanstvo o onoj strani rata koja se ne ogleda u ciframa, vojnim taktikama,( političkim) ideologijama. Ovo su grozote koje se uvlače u onog ko ih preživi i dave ga, a ostaju i tu, u čitaocima, kao podsetnik na tu niskost ljudi, na pacovski život.

Rat nema žensko lice ne može da se pročita u jednom dahu. Ali mora da se pročita. Ovo je najslikovitija knjiga o ratu. Jača je od svih fotografija iz rata, bolje je opisano sve nego igde drugde, u nekoj knjizi o ratu. Ne može toliko mnogo da se čuje zvuk borbe, o da, itekako se opisuje, ali, čuje se ono što rat jeste- bespomoćnost ljudskog bića. Čuje se strah, očaj, život u neizvesnosti. Čuje se propadanje, oseća se miris sagorelog mesa roditelja, dece, poznanika. Ovde se čuje kako jedan čovek oduzima život drugom.

Svetlana Aleskijevič je dobila Nobelovu nagradu sa pravom- da se njen roman o groznim stvarima čuje dalje, čuje u svim generacijama, među svim ljudima, i da postane podsetnik, jednom kad uskoro neko zaboravi, šta znači strahota jednog rata.

CHINAWOMAN- subjektivno objektivno

Jedna drugarica mog druga je okačila link. Bilo je to 2009. Sećam se. Jer je to pre ove godine bila poslednja dobra godina. Videla sam da je nešto crno-belo i naziv mi se dopao- Party girl. Kliknula sam. Zanemela sam. Nisam znala, naravno, da li peva žensko ili muško. Onda sam ustanovila, posle drugog refrena i oduševila se još više. Onda sam pustila još jednom i odslušala ceo tekst i shvatila da nisam do tada čula da neko peva o ovome. A onda sam opet pustila i čula i muziku i ritam i glas i tekst i sve zajedno. Ta gitara koja grebe i opisuje u stvari kako treba tumačiti pesmu. Ta gitara koja je u stvari naličje reči. I onda sam shvatila. Ja sam party girl. Izlazila sam tri puta nedeljno. I uvek sam mislila da će mi se nešto desiti u izlasku. Nešto dobro. Možda se i dešavalo. Ali, onda sam čula tu pesmu i shvatila koliko je sve napuklo i prazno i crno-belo kao taj spot.  praznina gradskog života u kom se samo dešava mamurluk sledećeg dana. I napustila sam klabing.  I pustila sam sledeću stvar. Aviva.

Bila sam u fazonu, šta je Aviva, ime praška? Ali od prvog takta, od prvog akorda, shvatila sam da mi se noga pomera u ritmu. I onda sma čula taj njen šaputavi promukli duboki glas. I peva o ženi. Potražila sam podatke o Chinawoman. Jedva našla fejsbuk stranicu. I lajkovala. Tipa, bila sam 280.lajk. i onda, dok sam čitala informacije o bendu/njoj, čula sam threesom. Naravno, mislila sam da peva o nekom tipu koji hoće trojku sa nekom ribom i svojom devojkom. E tu sam videla koliko sam heteronormativna. I pustila sam opet pesmu.  Stih „In a dress with six arms
                            Two girls is not enough”

Srž. Demoni jedne veze. Demoni možda moje veze u tom trenutku. Uglavnom, Aviva je bila najbolja pesma te godine.

Zvala sma Iliju i rekla mu našla sam ribu koja pravi muziku kakvu bih ja pravila da umem. Rekao je da je i on to pomislio, jer je upravo sluša. Počeli smo zajedno da je slušamo.

Sećam se, svima sam punila glavu i fejsbuk njenom muzikom. Onda sam videla da su ljudi počeli da je otkrivaju. Stvarala se mala ali prepoznatljiva grupa nas. Mi, tako berlinski hipsteri, nemajući baš tad ideju šta to znači.

Ne znam dalje hronologiju i ne verujem u nju. Znam da sam odlučila da sečem vene na Lovers are Strangers. I da vičem iz sveg glasa na „Tell me who you really love“. I ova muzika te pesme, kao odlazeći cirkus, tako bolesno repetativna. Kao kad se misao vrti po glavi i izjeda. Sećam se da sam nešto pisala i na njenoj fejsbuk stranici ili ostavila neki komentar, ne znam, ali ja to ne radim, ali sam ovde uradila jer sve iskače iz mene kad je slušam.

Onda je Ilija rekao „Hej, ona ima koncert u Zagrebu, hoćeš da idemo“. Naravno, nismo otišli jer smo za koji tren ( ne znam tačno koliko sati, dana, meseci) videli da dolazi u Beograd.

Znam da sma stajala nad onim fejsbuk iventom na njenoj stranici i bila iz fazona „JEBOTE, CHINAWOMAN!“.  Imala sam karte   rednog broja deset, recimo.

Retko šta izazove jezu u meni. Ali, kad sam shvatila da svakog petka slušam Friday night i da je to to, da, ja živim to, skamenila sam se. Okupljali smo se u nekim skoro pa narkomanskim leglima i tripovali da smo bitni. A ja sam samo želela da dođe ta određena osoba, da mogu da mislim ovo: „We're lonely people you and me 
Still we don't call too frequently”

I ovo naravno: „You'r my favourite asshole”

Znala sam da tu osobu neću naći ubrzo i bilo je to vreme siluetno mene i mojih prijatelja. Tako smo bili razmazani i nesotvareni u svojo svojoj potenciji i ja sam često pevala: „God Bless My Socially Retarded Friends“. Mislim, da, u to vreme Igor i ja smo znali da izađemo i nikom se ne javimo kad odlazimo ili da samo da se spakujemo i nestanemo jer su nam svi išli na živce. Valjda.

Ne znam tačno kad, al došao je taj prvi koncert. Užasni zvuk užasni ljudi koji su pričali. Izašla sam sa pola. Nisam to mogla da podnesem. Bila sam tužna. Previše.

Nastupilo je neko zatišje, čini mi se. A onda su, možda jedna za drugom usledile To Be With Oders i Vacation From Love.

Spot za To Be With Others, reči te pesme, ta muzika koja nagoveštava desiće se nešto al neće biti bitno, al desiće se, bilo je za mene opet čitanje misli. znam da sam tad već razmišljala o drugima van veze i da nisam verovala da je Chinawoman otpevala: „You're the one I choose, the best I ever  knew...“ al ono, svi parovi misle da ne liče na druge, al uvek se pojavi ista formula razdora. Mišel je uvek tako lepo opevavala ljudsku nadmenost u trenutku kada se susreće sa porazom sopstvenog ega.

A onda, u krahu svim svojih ljubavnih težnji, čula sam najbolju sintagmu na svetu „Vacation From Love“. I tačno, to živiš u tišini, sa nekom pločom koja krcka u pozadini i pušiš mnogo cigareta. I osećaš se isto kao melodija pesme- seksi i razarajuće.

Shvatila sam da su njene pesme razorene i potentne. Oštećene i kreativne. Ili barem bude u meni to.

Kao i svaka paćenica, u jednom trenutku sam se veoma ložila na nekog ko me nije hteo. Ili tako nešto. Pesma koju sam slušala kad god me ta osoba recimo iznervira bila je „I kiss the hand of my destroyer“. I dan danas mi se javlja neverovatna slika u glavi izazvana ovim stihom, jer ono što Chinawoman peva jeste poezija, jeste umetnost. A u ovoj petrarkističkoj poeziji opisani su svi zanosi jedne nedovršene i izgubljene jedinke. Naravno, danas mi je smešno moje loženje, ali pesma je i dalje sjajna.

A pesma u kojoj se definitivno okreće ringišpil i gde postaje klautrofobično od emocija dok se sluša jeste Show me the face. Neumorno traganje i neumorno pitanje. Pogrešn izbori i svi koji odgovaraju. Traganje, poput sudbine. I potreba za naznakom. Odjavna špica koja sadrži imena svih sa kojima si spavala ali nema nikave druge svrhe sem da sadrži ta imena. To je ta pesma. Pesma koja govori- svejedno je. Ali je bitno.

Muzika je toliko ravnodušna i ne daje nikakvu nadu, kao što i jeste u životu. to je ono što ovaj projekat/bend čini posebnim. Na jedan realna, neeufemističan način se peva o svemu. Ali sa mnogo ironije. I ove pesmeprolaze mehanizme odbrane. Ostane se tako ogoljene duše pred njima.

Ona ide jedna lezbejska pesma, u stvari, jedan lezbejski stih : „ I know your ex from Mexico,

Taught you something that I have never seen before...“

Naravno, potreba lezbejki, a i svih ikada da pričaju o svojim bivšima. Ali ovde je nekako veoma izraženo, sve ostaje u (lezbo)familiji. I da, ova pesma: „Woman's Touch“ koja peva pomalo o mirakulima i zvuči tako drugačije- nagoveštava da će sve biti posebno.  A pošto je već pomenut lezbo patos, nekrunisana pesma među pesmama jeste „Drawn to You“.  Ako vam neka žena kaže da se nije istovremeno uzbudila i uznemirila dok je slušala ovu pesmu, laže. Mišel ovde sjajno šapuće, na granici drskosti. I govori, da, to je do zime, ima nešto u njoj. I dođe vam da malo zagrnete bundu i pogledate seksi i ranjivo nekog. I bas u pesmi odsviran jedni prstom.... pa ko razume, da.

Filozofska. Ljubavna. Životna. Filozofska. „Let's meet“. Koja odmah otvaranja pitanje, ko to zapravo nedostaje na slici. I da li sad to što ja volim i da li volim osobu i u stvari, onda ide onaj chinawomanski momenat- ona sme da izgovori stvari kakvima jesu- We should meet
                                                                                             We should really meet again
                                                                                              We just need to fuck again

Smisao života. Svi smo mi barem jednom nedostajali nekog i voleli jer je trebalo još jednom da se jebemo. Ili samo da se jebemo. Jer se nekako sve svodi na to. Retko kažemo- mi smo se voleli, ali kažemo mi smo se jebali.

B strana Chinawoman definitivno je sjajna pesma It’s No Compliment. Kada razmislimo, da bismo zaista živeli sa nekim, ne sme da nas idealizuje. Ne samo kad razmislimo, već i kad se usudimo da se upustimo u vezu. Stoga: Come and tell me the one thing
You don't want me to know
It's always the only worthwhile
Topic of discussion

Cause it's no compliment
To be the perfect lover

Onda opet idemo do tog tromog zvuka gitare, umornog, kao i osoba koja  objašnjava da će biti nečija žena. Ali Žena. Ne otac, ne psihijatar, ne tvoj učitelj. I to najbolje opisano voljenje stihovima: I'll be the mirror where you are a queen 
Your fellow magician of the waking dream 
Hung with a hammer and a glass of wine 
I'll be your woman and you can be mine.
Ljubav je istovremeno najveća destrukcija i najveće obožavanje. U I’ll be your woman čitamo tog lirskog subjekta koji zna šta hoće. I da, kroz sve ove pesme, lirski subjekat je veoma svestan sebe i svoje okoline. Možda je u sukobu sa sobom i svetom, ali svestan je toga. Ova samospoznaja je jedan od seksi elemenata ove muzike.

Ove godine sam otišla na concert. I bilo je neverovatno, ljudi su pričali, ali bila sam odlučila da me ne dotiču. I čula sam svoju drugu omiljenu pesmu na svetu uživo (prva je Pass this on)- Russian Ballerina.
  Nemam zaključak.  Čekam neki sledeći sing. Da mi poet pročita misli.

ZAŠTO VOLIM SAJAM

Tako ta neka rana sećanja su da ustajemo rano, odemo kod mame na posao, doručkujem tu, promuvam se, sedmnemo u autobus sa još nekim ljudima i idemo u Beograd na Sajam. Usput ja govorim koje ću knjige da kupim. Sećam se da su Pet prijatelja bili na listi godinama.

Tog dana ja ne idem u školu i to se zna- Sajam je. Sećam se da sam se osećala veoma bitnom jer će mene moja majka voditi u Beograd i kupovaćemo knjige. Tako je bilo godinama. Dok nisam došla da studiram u Beograd. Te prve godine studija sam nekoliko dana provela na Sajmu.

Kad sam bila mala, fascinirale su me ogromne hale ispunjene knjigama, znam da sam uživala u atmosferi i mirisu (to je i dalje moj omiljeni miris-kafe i novih knjiga).  Prilazila sam svakom štandu i gledala sve te naslove. Znam da sam jedva čekala da pročitam što više knjiga. Za početak, one koje ćemo kupiti tog dana.

Majka je uzimala kataloge sa štandova i znala sam da narednih nekoliko dana (za nju) a meseci za mene sledi prelistavanje tih kataloga. Znam da sam se pitala kakve se stvari kriju iza svih tih naslova.

Meni je taj Sajam bio neka vrsta praznika. Iako sam mogla da nabavim skoro svaku knjigu koju sam htela da pročitam, postojala je nekakva magija u kupovini knjige i pisanju, na prvoj strani (kako me je majka učila) Sajam, Beograd, datum. Da se zna. Kad i gde sam kupila tu knjigu. I ja sam je izabrala.

Kada sam malo prerasla Pet prijatelja, u tim nekim tinejdž godinama, znam da odlazak na Sajam nije bio samo odlazak među sve te knjige već i odlazak u Beograd. Prilika da bar jedan dan godišnje budem u centru dešavanja. Za mene, koja sam odrastala u premalom mestu, Beograd je bio to mesto o kom sam samo gledala na televiziji i pitala se kako li je ljudima koji žive tamo, oni mogu da idu na sva ta dešavanja. Zbog svih tih stvari, koliko god bilo naporno kada u pozorište ili na Sajam dođu organizovano škole iz popularno unutrašnjosti, ne mogu da govorim da me nervira to. Za većinu te dece, a i tih ljudi kojih ih vode, to je jedna od nekoliko prilika godišnje da budu u Beogradu. A takođe, ako se od grupe od 300 dece dvoje zaljubi u knjige, ili u predstavu, to jeste uspeh.

Jedno od najživljih sećanja ranijih poseta Sajma jeste to stajanje na galeriji i pogled koji se gubi među svim onim štandovima i ljudima u potrazi za štandom nekog izdavača koji nam je potreban. I taj žamor i najave koje se čuju, i pisci koji se mimoilaze sa mnom. I neki poznati ljudi koje prepoznam.

U poslednjih nekoliko godina nisam išla na Sajam. Dve-tri godine nisam mogla da prođem od gužve nikuda i odlučila sam da više ne idem. Čula sam da nisu bile tolike gužve tih godina. Ali, bila sam dozvolila da me pobede anksioznosti. Zanemarila sam činjenicu da je Sajam mesto gde mogu da pronađem neverovatno retka izdanja ili neka odlična izdanja po veoma niskim cenama. Ili da otkrijem potpuno novog pisca, neku knjigu za koju nisam znala da postoji. Mesto gde sam se podsećala šta sve postoji prevedeno i šta sam sve pročitala. I napustila sam tradiciju da se na Sajam ide sa majkom. Ali, ona mi svake godine kupi knjigu na sajmu, i napiše Sajam, beograd, datum.