Friend request

-Izvini, izvini! Izvni, ovaj, izvini stvarno! Moram da te pitam, gde si kupila tašnu?

-A, ah, pa preko Fejsa. To su Yellow Bags.

-Aaaa, znam za njih. Super! Mnogo ti je dobra tašna, morala sam da te pitam. Izvini stvarno.

-Ma sve OK.

-Nego, ja nemam Fejs, pretpostavljam da imaju Instagram? Jesi išla po tašnu ili su je poslali?

-Verovatno imaju Instagram. Mislim da sam videla. Ma samo im piši. Mislim, možda imaju i neki mejl. Išla sam, oni su blizu Airport Cityja. A brzo možeš da preuzmeš, za dva-tri dana.

-Mogu da je pipnem? Mislim, baš tražim neku tašnu sad, a ova je savršena. Volim kad je kaiš širi, ne mogu više one uske, sve mi se ureže u kožu od njih. Baš baš mi se sviđa! Čim dođem kući potražiću ih na Instagramu. Da, da, baš je i lagana tašna. Ekstra!

-Ma da, ja sam baš zadovoljna. I dosta stane.

-Jaoj, ja te sad zadržavam, ali kad vidim nešto što mi se sviđa, ili neku koja mi se sviđa, ja moram da priđem.

-Hm?!

-Pa, ne, mislim, ne prilazim svima. Jednom sam videla takav kaput da sam prekinula devojku u sred telefonskog razgovora da je pitam gde ga je kupila. Naravno, u Francuskoj fazon pre dve godine. Nekad nemam sreće.

-Ne znam...

-Izvini ako ti je nerpijatno, nisam se ni predstavila. Ja sad Vanja.

-Sonja.

-Izvini još jednom Sonja, što sam te zadržala i isprepadala, ali nakon života u Moskvi gde skoro da nema šanse da ikada više sretneš nekog, izgubila sam osećaj da može ljudima da bude neprijatno kad ih isprepadam na ulici, jer u Beogradu srešćemo se još jednom sigurno.

-Znači, ti si neka spopadačica?

-Jaoj, neee, pa ovo je sad glupo zvučalo, jako! Nisam to htela da kažem.

-Hahahah, ma OK.

-Sad se baš glupo osećam. Ali, prišla sam ti zbog tašne. Zaista jesam, slobodno se smej kao da mi ne veruješ. Ne spopadam ja tako žene po ulici. Bar ne često.  A šta, ti kao nikad to nisi uradila?

-Pa na ulici nisam.

-Da sam te srela negde druge, prišla bih ti negde drugde. Tačnije, da sam videla tvoju tašu negde drugde, naravno. Na to mislim. OK, sad već lupetam.

-Samo sam zatečena, to je sve. Realno, ne očekujem da me neko startuje na ulici. Pogotovo ne devojka. Ne kažem da ne prija, samo nisam navikla.

-Prija što ti je devojka prišla ili što sam ja prišla?

-Vanja, ti si baš direktna, a?

-Pa, pitala bih te za broj telefona ili da se zapratimo na Instagramu, pa da idemo na neko piće ove nedelje, ako si slobodna naravno, ali pre nego što to uradim, moram da shvatim da li imam šanse.

-Možemo da se zapratimo na Instagramu, ja sam @sonyaveedic. Taman da ti pošaljem mejl ili Instagram ovih Yellow Bags.

-Da, da, ekstra! Ništa, Sonja, hvala ti na prijatnom razgovoru. Kuckamo se. Radujem se tome.

-Ćaos!

Vanja je izvadila telefon. Ušla je u Messenger. Počela je da piše: „Bila si u pravu, bolje što sam joj prišla, kad već nije prihvatila moj friend request. I realno, ovako ću joj sigurno ostati u sećanju. J Hvala ti na svim informacijama, pa ti javljam šta smo se kuckale. J“

Šta ćeš sama u kafiću, nemaš ni Mac ni kuče?

Dozvoljeno je 10-15 minuta. A onda postane čudno.  Da li te je to ispalio neko koga čekaš? Zašto ne gledaš panično na vrata ili u telefon, zašto tako mirno sediš? Devojko, zašto si došla sama u kafić?

Sada je već prošlo dovoljno vremena da se ustanovi da se neće niko pridružiti mom stolu. I sada već svako vrti scenario u svojoj glavi. „Možda nije odvade“, „Baš ne bih voleo/volela da ja nemam sa kim da odem na kafu kao ona“, „Šta će sad da radi tu sama?“.

Jedan trenutak je bio prelomni u mom životu. Kada sam shvatila da sedim za stolom sa osobom koja priča nešto što me uopšte ne interesuje samo zato što sam želela da popijem piće i ona je jedina bia slobodna. To je bio porazan trenutak. Osvrnula sam se po prostoriji i shvatila da barem trećina ljudi radi i sto što i ja-Želela je da izađe iz kuće i na piću je sa poslednjom osobom na svetu sa kojom je želela da pije. Shvatila sam, sebe volim mnogo više nego što mi je stalno do toga šta ljudi generalno misle o meni. Ali, za sledeći korak je bilo ipak potrebno neko vreme.

Kada se odrasta uz narativ da žena ne ide u kafanu, da ide samo sa dečkom i da nađe dečka, kada se navodi šta je sve neprimerno ponašanje  kod žena, e onda je teško probiti taj oklop. Oklop toga da društvo sme da te gleda sa prezirom ili sa žaljenjem ako si sama.

Jedino kada ne gledaju čudno ženu u kafiću je kad nije iz Srbije, tada samo odmahnu rukom i kažu: „Ma pusti je, ona nije naša“. Naša žena ne bi tako, sedela tu sama. To ove sa Zapada što mislile da žene imaju pravo da popiju kafu na miru, da popiju pivo kad im se pije pivo, da sede i gledaju u jednu tačku jer im se to radi.

Međutim, kako se sve sada već polako otvara ka tom prokletom Zapadu, možete primetiti da je ipak sve veći broj ljudi samo u kafićima. Doduše, kao pravi znalci, imaju maske. Mac računare i/ili pse. Možda vam je jasno zašto pse, taman to mogu da prihvate oni koji i dalje ne razumeju da ljudi mogu u kafiću sami da piju kafu. Bili su u šetnji pa će sada gazda da popije kafu. A pas će taman malo da protrči pored svih gostiju i eto, malo ih razveseli. Mac ima taj statusni simbol. I dalje nije dostupan svima. Čak se oprašta i kada žena koja ima Mac sama dođe u kafić. Ona radi, garant nešto bitno.

Nemam ni jedno ni drugo. Obožavam da idem sama na kafu ili pivo. Često je ta kafa subotom jutro kada otpešačim do grada i sednem. Nekada imam laptop, nije Mac, nekada imam knjigu. Često nemam ništa.  

Gotovo ništa

Gotovo ništa. Rečenica u kojoj se krije čitav svet. Malo je falilo da ne bude ništa, a ono što je bilo, pa iskoračilo je iz očekivanog, zapetljalo se, imalo čudnu putanju, uticalo i nestalo. Ne, čini se kao da ga nije bilo. Ali bilo je. Ili se želi. „Od Nove godine ne očekujem gotovo ništa“. Ali, šta očekuješ? Tu se krije zavzrlama.

Ne ume čovek da iskorači iz definicija kvantitavnog i kvalitativnog, očekivanog i podrazumevanog. Ako nismo dobili sve, onda smo dobili ništa. Tužno je to. Čim se desi trenutak u sadašnjosti preispitujemo da li ima sposobnost da se razvije u budućnosti. Da li će odgovarati zacrtanim pravilima, očekivanjima, nadanjima. I taj trenutak iščezne. Oni koji žacnu, poput slučajnog ujeda insekta, žacnu tako da na sekundu obratimo pažnju na njih, to su Gotovo ništa trenuci. Od Nove godine ne očekujem gotovo ništa znači da postoji skrivena želja, da se konačno nešto desi. Ta želja je znana onom ko misli, ali možda je neuobičajena ili skrivena, ali je jača od hiljadu standardnih želja.

Trenutak koji opisujemo rečima Gotovo ništa je kao iskrivljenje u realnosti. Zašto smo baš to zapamtili? Koje smo to sve momente opisali sintagmom Gotovo ništa? Jesu li to bili slučajni susreti ljubavnika koji su se desili u trenutku i ostavili jedno veliko Gotovo ništa u njihovim dušama? Nisu nastavili priču, nisu je ni imali, nije konvencionalna, nije puna budućnosti, samo je to bio jedan izlet. „Šta je bilo između vas dvoje?“ „Gotovo ništa“. Pričaj mi o tom Gotovo ništa. Tu se krije ono što je zapleo u tebi i vraća ti se jer je bilo drugačije. A nije moglo da raste na dnevnoj svetlosti realnosti. Zašto naglašavaš to Ništa između vas, time je očigledno Nešto.

„Iz te knjige ne pamtim gotovo ništa“. Zašto? Misliš da moraš da se sećaš svih likova, radnje, pouke? Čega se sećaš, reci mi to. Ukus, misao, trenutak u kom čitaš? Šta je to zapelo u svesti tvog nesvesnog i ne daš mu da ispliva jer će te zbuniti ako kažeš na glas. Neotkrivanje je tu. Ali, ti znaš da je taj svet načet. I trudiše se da zaboraviš. Šta je to ostavilo takav utisak na tebe da ne smeš da ga kažeš, da ga se setiš?

 Gotovo ništa. Savršena definicija svih priča koje se plašimo da ispričamo, stvari koje želimo da probamo, ljudi koje želimo da sretnemo, nas koji jesmo. Gotovo ništa jer iskače iz standardnog i očekivanog, jer nema kvantitet, jer nema trajanje. Nije utabano.

 Zabodeno kao mala igla u našem mozgu ili duši, igla koja opominje da postoji svet želja, strahova, nada koje jedan čovek ne sme da istraži. Plaši se. Šta je to što neće biti skoro ništa, a ostaće zauvek upamćeno? Šta da radi sa tim, sa tim saznanjem?

Šta da radim sa onim što naslućujem o sebi? Pa, gotovo ništa...

Kroz dan, kroz glavu

Smetalo mi je sunce jer nisam očekivala da će me dočekati pa sam nekako čkiljeći se kretala i začula glas koji se obraća meni. Na trenutak sam htela da ga ignorišem jer, šta sad, zašto bih stala. A možda se i ne obraća meni. Ipak jeste, jedna devojka se mucavim glasom obraćala meni i pitala za pravac. Baš mi bilo mrsko da progovorim. A onda sam začula sebe kako nabacano govorim i pokazujem i shvatam da me ne razume. Nije joj jasno koje to termine koristim niti je meni jasno zašto ih koristim. Zašto sam želela da joj ne objasnim? Jer sam neraspoložena već ceo mesec i svaka radnja sem onih koje me održavaju u životu mi je mučenje? Zašto je baš mene zaustavila, dan je bio lep, bilo je hiljade ljudi u tom trenutku napolju? Ne znam, nekako smo se sporazumele. Ja sam nastavila, ona je valjda stigla.

Išla sma dalje i nisam nikog pogledala u oči. Gledala sma u zemlju, znam napamet taj put, prešla sam ga milion puta. Ljudi su se radovali lepom vremenu meni je bilo naporno jer mi je bilo toplo. Došla sam do odreštita i učinilo mi se da nikad nisam odatle ni otišla. Kao da jedan isti dan traje već godinu dana, i ja i isti ljudi i isto okruženje i iste priče, mi čak i kad nismo tu, tu smo. Po inerciji svi dolazimo na isto mesto, po inerciji pijemo, po inerciji pričamo o onom što nam je okej.  A meni je bilo teško da gledam sagovornike u oči jer su sve bile u suzama. Toliko teške i natečene da se čini da nikada neće prestati da plaču. Ja sam osetila težinu, oni možda nisu videli. Nije bilo bitno.

Setila sam se rođendana i da sam tog dana imala nekakv osećaj spokoja. Prolaznost me je bila primirila, sve je bilo svejedno. Nije bilo u redu, bilo je svejedno. A setila sma se rođendana jer od tog dana imam utisak da je počeo novi život. Prestala sam da igram jednu ulogu i sada imam drugu. Ne vidim baš jasno koja je, ali one stare više nema. A sve je ostalo isto, i okruženje i ljudi, samo što mi se čini da oni znaju tekst a ja improvizujem. Rođendani su super dani da se stvari sjebu. Simoblički najbolji. Svaki rođendan bude mala sahrana. Nije bilo teško ove godine, nisam morala da izmišljam razlog, postojao je.

Negde tamo posle trećeg piva moja gunđavost je postala euforija. Tako to biva, odlično se držim samo kada pijem  o tome. Ali su i ljudi i prostor i priča počeli da se udaljavaju od mene. Kao da sam ih kroz daljinu videla. Opet sam se uvukla u svoju sebe a prezentovala nekakvu drugu, veselu i optimističnu. A najradije bih digla ruke od svega i rekla, i dalje ne vidim čemu išta. Zapitala sam se u jednom trenutku zašto me je mrzelo da devojci dam odgovor kako da stigne tamo gde je pošla? Zašto sam toliko nespremna da izađem van plana? Ne znam, nisam želela da mene zaustavi, ja sam imala svoje misli. Nisam želela da progovorim u tom trenutku. Ali, dešavaju se stvari kad nismo spremni, dešavaju se kada mi to ne želimo, dešavaju se dok mi pokušavamo da uočimo pravilnosti u scenariju koji se odvija pred nama.

Odšetala sam te večeri kući, u kaputu u stilu Virdžinije Vulf, ali zašivenih džepova.

Žene kad (o)stare liče na svoje majke

Koliko god vremena da prođe, prođe ga mnogo. I počelo je da prolazi brzo. Primećujem, počela je da dobija stomak i znam da je nervira to, i sve više uranja u fotelju. Kao da je fotelja narasla, ali znam da nije. I samo joj do izražaja dolaze obrve koje postaju sve gušće i oči koje postaju sve više uvučene. Takve je oči i obrve imala njena majka. Sećam ih se, uvek jake, i uvek pametan pogleda ispod obrva. Dok Alchajmer nije uzeo maha i pogled  plavih očiju je postao razmazan. Samo je gledala nemoćno i stezala usne jer nije znala. I stomak je moja majka nasledila od nje. U jednom trenutku se baka bila baš ugojila, a onda nam je rekla da je nešto boli u stomaku. Onda su joj doktori, njenim rečima „Izvadili to što joj je raslo u stomaku“, pa je baš bila mršava a onda je uskoro krenuo i Alchajmer da uzima maha. I počela je da nestaje. Samo obrve i plave oči su bile tu, kao sve vreme mog detinjstva. Kao na slikama iz njene mladosti. I sad vidim da majka počinje potpuno da liči na nju. Kao što sve krene u životu neprimetno pa se onda začudimo otkud tu, kako to da sada stračke pege bivaju na našim rukama i sede više nisu samo povremeni stanari već su zauzele celu glavu, tako i moja majka neprimetno postaje sve manja i manja. A fotelja je sve već i veća. A nema utisak toga, znam da nema. Rekla mi je: „Srela sam tvoju školsku drugaricu sad u prodavnici, i rekla sam joj kako ja mislim da ste vi još uvek devojčice“. Odavno to nije tačno. Odavno već svakog puta kad se vidimo majka izgleda sve starije. Drži se, ona se zaista drži. Ali, počinje da priča o svemu o čemu nije do sada, trudi se da putuje i da radi stvari koje nije pre. Zauzdava život. Tačnije, zauzdava vreme a razuzdava život. Njena majka nikad nije videla more. O tome je samo pričala kada je ostala sama i kada je osetila da se sa njom nešto dešava. A ja ne umem da joj pričam o onom što me muči i o onom što želim. Kao što nije ni ona pričala, kao što ni njena majka nije pričala. Gledam je vidim kako polako ulazi u svoj svet, ono o čemu misli nije ono šta priča. Slušam o njenim planovima za budućnost i znam da im se raduje, a onda vidim kutiju lekova na stolu i znam da mi sigurno nešto nije rekla. Možda ni ona neće progovoriti dok bol ne postane nesnosan, kao što nije njena majka. 

Srpska tradicija kaže: Ženu će oženiti samo kad joj naprave dete

Sedela sam sinoć na klupi i sela je pored mene žena koja je glasno pričala telefonom. Klupa je odmah pored autobuskog stajališta pa je promet ljudi ogroman i niko se ne zadržava duže od tih pet minuta koliko treba dok im ne dođe autobus. Žena je mojih godina, ali ona je od onih žena koje su jedva čekale da postanu žene pa izgledaju straije, ja i dalje ne verujem da sam u ovim godinama pa izgledam mlađe. No, ovo je tema za neki drugi post.

Žena je pričala sa nekim telefonom, čini se onako, dovoljno su bliski. I onda je, kada je već htela da završi razgovor, odjednom rekla , istovremeno srećno i ponižavajuće: „Opa, pa je l trudna pa se zato ženi?“. Ta sreća, ne zato što se, verovatno sin osobe sa kojom priča ženi, već zato što je žena trudna. Tako je, prva reakcija je bila-ona je trudna i sad će da se uda. Kako bi inače drugačije žena mogla da se uda? Pa ko je lud da se ženi ako mu devojka nije trudna. Zatim je, nekoliko sekundi nakon te rečenice prepune grozota, počela da se brani. Očigledano se osoba sa druge strane žice brecnula. „Pa, ne jeste, vreme mu je, ali sam mislila da je trudna. Što tako brzo, više bih volela da je Srpkinja“. I tako je nekoliko puta ponovila da bi više volela da je buduća mlada Srpkinja. Sada je već ta žena koja je sela do mene izvršila nasilje i vratila me čitavu večnost unazada. Možda sam i mislila da smo nekako napredovali, ali u deset sekundi telefonskog razgovora razbila je moje stakleno zvono.

Očigledno je, taj dečko ne živi u Srbiji. Gde god da živi, upoznao je ženu koja će postati njegova žena. Ali, zašto? Nit je trudna nit je Srpkinja. Pa dobrodošla u porodicu. U srpsku porodicu, u srpski mentalni sklop. Tamo gde se žene udaju samo ako su trudne i istovremeno ako je moguće ako su nevine. Ovo bismo nekako mogli da sredimo, bilo bi najbolje da se uda trudna nevina devojka. Želimo ti dobrodošlicu u Srbiju, u srpski narod koji svi mrze i rade protiv njega. U srpski narod koji oberučke prihvata strance. Eto, jedna devojka koja nije trudna i koja nije Srpkinja će se udati za nekog našeg. Pakost i mešanje u sve koja je tako karakteristična za ljude, juče je sedela pored mene na klupi dva minuta i porušila svaku nadu da će ovde stvari ikada ići na bolje. „Više bih volela da je Srpkinja“- rečenica koja nosi u sebi neverovatnio nasilje. Jedan slučajan segment, ta nacionalna pripadnost ide ispred toga kakav je neko čovek. I još nije ni trudna. Ali taj ton, taj osmeh koji osuđuje jer je eto zakačila i sad će morati da je ženi, ali istovremeno to je jedino i prihvatljivo zašto ne ženi Srpkinju. Da je trudna i nije Srpkinja, rečenica bi glasila ovako: „On je džek, oženio neku strankinju jer joj napravio dete“.

Brak se posmatra kao nešto čemu žene teže oduvek i zauvek, ali to može da se ostvari samo iz sažaljenja. Ili osećaja dužnosti muškarca. Što bi se iko ženio ako ne mora (jasno je, ako mu devojka nije trudna)?! Pa, zbog deteta, zbog deteta su se venačli. Kad je ona zatrudnela. Prokletnica. Garant je namerno.

Na kraju razgovora, žena je još jednom ponovila kako eto nije mislila ništa loše time što je pitala da li je buduća snajka trudna nego bi ONA više volela da je snajka Srpkinja. 

Omalovažavanje

Uopšte mi nije bitno. Da se krećem u čoporu ljudi, da imam svakog vikenda plan. U vikende verujem samo kao u tvorevinu kada ne moram svoje vreme da trošim na posao, ili trošim na ono šta ja hoću. U ljude ne verujem jer mislim da je svejedno. Provešće vreme sa bilo kim samo da ga provedu. A vikend je uvek tvoj. Čiji god da je još, i dalje je ipak samo tvoj.

U rečima se krije nesporazum. Sve što kažem biće pogrešno shvaćeno da bi dalje bilo pogrešno interpretirano. I onda mi zalepe etiketu. Lakše je kada se zna da je neko smarač/smaračica, glup/glupa, zao/zla, naivan/naivna. Tada se sve rešava u istom ključu. Podelile su se uloge u prvim susretima i niko ne veruje u promene u ljudima.

Podsmevaju mi se i podsmevam im se. Volim da osuđujem tuđe životne izbore, to me zabavlja. Isto kao što drugi vole da me podsećaju na moje greške. To ih zabavlja. Podržavali smo se dok nismo počeli da se omalovažavamo. Omalovažavanje je jedina iskrena stvar kod svakog čoveka. Kreće se od pretpostavke: Naravno da sam bolji/bolja od tebe i sve se čini da se to i dokaže.

Imam prijatelje sa kojima se uvek dogovorim da se vidimo i to nikada ne učinimo. Zato smo i prijatelji.

Ne umem da obajsnim sebe ne umem da shvatim tebe. Prokleta potreba da se ide u dubinu, a tamo zapravo nema ničeg. Saznanje da je sve prazno gore je od same smrti. Gledam a ne vidim nikog, samo sopstvene pretpostavke o tome ko su drugi. I tako i oni gledaju mene. Gomila pogrešnih pogleda, dok se naša bivstvovanja ne svedu na ogovaranja na kafama nekih trećih ljudi.

Svaki čovek je pisac mog života. Onoliko ljudi koliko sam srela, toliko života zapravo imam. U romanu svakog od njih imam druge supermoći zasnovane na njihovim pretpostavkama. Glavnu ulogu ne igram ni u svom životu. Hoću da mi budeš sestra/ljubavnica/drugarica/neprijatelj/majka. I onda, kada očekivanja budu izneverena krenu omalovažavanja. Jedini iskreni oblik komunikacije među ljudima.