No.10

„Zdravo, isto“.

Sto pored velikog prozora je bio njegov. Otvorio je laptop. Belina lista u wordu poznata i kao Maralmeova  bela smrt.

Konobar je spustio pored njega standardno piće koje pije već godinama. Nekako je bilo izlišno što uopšte izgovara to „isto“ kad naručuje, ali valjda ostavlja sebi mogućnost da se predomisli nekada. Kada spusti prst na tastaturu zna da mora da počne ali nekako nije to klavir pa da može da odsvira kompoziciju koju prsti prepoznaju. Nema je stranica. Ćuti kao ljubavnica kada ostavlja. Onako završena i svoja, kada se okreće da bi postala bilo šta drugo. Suočavao se tokom godina sa ženama koje su bile prave i koje su bile sve sem onog šta su mogle da budu. U nenapisanom životu one su bile heroine, a na stranicama su bile one koje bi  ženio. Pogledao je kroz prozor, evo sedmu godinu za redom. Evo, počinje da piše treću knjigu za redom već drugu godinu. Postoji neka lepota u tome što živi iluziju da piše, i postoji neka iluzija u tome da živi što piše. Nije znao, u tom trenutku, kad je sve postalo navika. Kada je zapravo život postao imaginaran a strahovi i problemi realni.

Ako napiše da je sve u redu, da li je u redu u realnosti ili na papiru. Ako sakrije od svih da je sve u redu, da li nije u redu u književnosti? Ne, život ne stoji dok mi ne shvatimo šta želimo od sebe. Ali mi stojimo. Okovani za taj sopstveni Kavkaz. Razapinjanje, ono biblijsko, ono Prometejevo, ono njegovo. Metaforično rastavljanje na sastavne činioce. Grandiozni spomenici koje diže sebi u noćima kad se ne budi krikom iz košmara čine da svako može da se uveri da će jutro biti zaista novi početak. Ali, odakle da krene kada ne ume više da razazna šta želi a gde se završava on. Možda je došao u onu tačku kada samo treba godine preostale da provede u tom kafiću i gleda kako promiču.

Lakše je napustiti sebe iz života nego pustiti druge da odu. Kao da potvrđivanje sopstva potiče od ljudi koji nas okružuju. U romanu, on će osmisliti glavnog junaka. I osmisliće sporedne koji mu konfrontiraju. I prikazaće sve kroz odnose koji karakterišu glavnog junaka. Uzmeš reči i stvoriš život.

No.9

Uverava se čovek celog života u nešto. Uverava toliko da na kraju uverava uveravanje da je uvereno. Opasan krug namera, opasan krug iščekivanja. Uvek ju je kopkalo kako je to moguće da se tako probudi jednog jutra, isto kao što se budila u prethodnih 300 te godine i od tog jutra ostalih 64 će imati drugačiji ukus buđenja. Problem je bio što novina ukusa traje neko vreme, kratko, kad se navikne, opet je u krugu. Pomislila je da u stvari, svako jutro ima novi ukus, ali je stvar u tome što poneka imaju neočekivan ukus. Šta ako postoji samo odeređen broj iznenađujućih stvari, to pitanje ju je mučilo.  Dijalog u njenoj glavi često je bivao propraćen i pričom na glas. Kao da se odvoji neki deo nje koji želi da glasno iskaže svoju misao. Ako je u mozgu, ideja je, ako je izgovoreno, može da se ostvari. Magijska funkcija reči ju je oduševljavala. Sam život reči koje se otelotvoruju. Nastavljaju život u uspomenama drugih ušiju. Tako se pojavljuju, iz njenih usta, u mislima ostalih, bodu ili izazivaju smešak. Mogla je da živi od nečijih čekaj me, mogla je da živi za nečija volim te. Uglavnom, zaustavljala je realnost rečima. Kada bi čula nešto što želi, zaboravljala bi da živi i puštala misli da maštaju. Moglo je da se desi i desilo se. Potencijalna mogućnost, mogući potencijal. Zabludno je smatrala da ako je nešto rečeno da se to i desilo. Reči su dobijale težinu koju je realnost gubila. Napadale su je tako u rojevima, ujedale za usne, opsedale dok spava, sanjala je reči, bez lica koje ih govore, samo rečenice koje ostaju kao gorak ukus poraza u rukama. Reči bez lica. Prikačene za sećanja. Reči koje niko nikada nije izgovorio ali ih je ona čula.

Razmišljala je šta sad da obuče. Za dvadeset minuta mora da krene ka kafiću, a još uvek se bavila gledanjem u ogledalu. Nije znala koliko je dugo znaju i u kojim su je sve odevnim kombinacijama videle. Izazov je bio prihvatiti poziv na to piće. Želim da znam zašto ja, vrtelo joj se u glavi. Znala je da neće dobiti odgovor, znala je da i odgovor koji dobije neće biti taj koji očekuje. Nije znala zašto očekuje odgovor. Sama nije verovala u to da neko može da se pojavi i promeni život samom svojom pojavom. Izazov je bio videti se sa nekim ko je o njoj znao mnogo, a ona nije ni znala da je posmatrana. Kao u dobrom eksperimentu. Pomalo joj se i dopala činjenica da je mogla sebe da zamisli kao belog miša koji vrti onaj točak u kavezu, nesvestan da je posmatran. To što je neko zainteresovan za moj život samo po sebi je intrigantno. I zbog toga me malo puca adrenalin jer jedino što mogu da uradim je da pri susretu dobro izgledam, bile su sada jedine misli u njenoj glavi. Površno zanimljivo. U svakom slučaju, nedelja je, pasji dan, promašena decenija, usamljenost vrišti jače nego obično, što i da ne ode na ti piće. To su dva sata jednog lošeg dana, i ne može biti loše.

Intelektualizam. Nejasan pojam. Fluidan. A lep kompliment. Nadražaj uma. Tiho a glasno krckanje pameti i načina verbalnog izražavanja. Intelektualizam je i stav, kada na licu čoveka izgleda kao da mu je upravo dosadno i da samo želi da se vrati kući svojim knjiga. Često se meša sa socijalnom nesnalažljivošću koja je praćenja ćutanjem.

Taj problem da izgovori neku od misli ima celog života. Nema problem da priča sama sa sobom na ulici, ima problem kada je u istoj prostoriji sa nekim. Zgužvane misli kao da se cere u glavi i likuju što nema dovoljno samopouzdanja da ih iskaže. Povremeno ima utisak da vodi unutrašnji dijalog sa nagomilanim mislima. Bar ne izgledam tupavo, mislila je dok je sedala za sto, deluje kao da sve kritikujem, pa se ljudi plaše. Znala je da će upasti u neprijatnu rupu ćutnje. Nadala se da neće morati mnogo da priča, ali uvek ima mnogo da se priča. Ta neprijatnost prvih razgovora ista je kao i ona u kojoj se sagovornici poznaju godinama i nemaju više šta da kažu jedno drugom. Kalkulisanje rečima i razmišljanje šta se krije iza rečenog. Uglavnom ništa. Sve je uglavnom ništa. Jela je ove trenutke koje je sat iznad njene glave odbrojavao, strepela je od susreta. Delovalo joj je da je samo sekundu razmišljala o tome zbog čega imamo potrebu da impresioniramo ljude, šta je to što nam u njihovoj potvrdi daje potrebnu snagu da više volimo sebe. Kao da je svaki pogled odobravanja jačao onu sedmogodišnjakinju u njenoj glavi

No.8

Zagrljaj kolotečine. Opušta i guši. Varljivo skreće pažnju sa omče koju steže oko emocija, tela, ega. Snažne a nežne ruke, ulivaju sigurnost a ometaju život. Nasloni se tako čovek na ramena kolotečine i iz te perspektive posmatra svet. Svet postaje izvor gneva. Gnev raste u očima, čovek samo gleda  a kolotečina se hrani snažnom apatijom. Kosti poprimaju oblik kauča, vidokrug se sužava. Kolotečina. Vešto maskiran neprijatelj. Stanje uma koje uverava da je ispravno.

Pokušala je ovog puta da skine fleku sa majice ostavljajući je prvo u hladnoj vodi kako ju je to majka u detinjstvu učila. Više je bio uzaludan posao nego potreban. Ipak, bila joj je to omiljena majica koja sad ima fleku od omiljenog sladoleda. Jedna od stvari koje su joj se sviđale jeste obik njenih prstiju. Gledala ih je sada dok je potapala majicu u lavor. Zanimljivo je što se uvek seti kako su komentari o njenim prstima išli od onog da ima ruke kao automehaničar do toga da ima ruke kao da svira klavir. Sve je u perspektivi. Ako je posmatrač video lepše prste, moji su onda kratki i zdepasti, mislila je. Obraćala je pažnju na tuđe prste. Na to da li su nokti kratki, izgrickani, da li su članci savijeni, da li su šake više otišle u dužinu ili u širinu. U samim jagodicama krije se savršen osećaj. Za početak, kad ih trlja jednu o drugu i proizvodi mali elektricitet. Kada kuca,pa joj uranjaju u tastaturu kao u dirke klavira, osetila je to nekoliko puta. Razmišljala je o tome kako uvek živi po sećanju. Na zvuk, dodir, osmeh, boju. Kako pravi paralelu sa onim što je bilo. Da je nisu naučili da je crna boja crna, kako bi znala da jeste? Nekad joj se čini da ono što zna nije ono što je ispravno. Ima kod koji joj govori da tako treba, generacijama, vekovima se tako radi, ali njoj se čini da se dešava izvan nje, nije ona ta koja radi po utvrđenim pravilima. Nisam buntovnik, mislila je. Buntovnici su kategorija koju su izmislili ovi što se drže pravila da bi sebe opravdali. Buntovnici su oni koji su se usprotivili nečemu. Ja se ne protivim, ja samo ne radim. Meni je svejedno kako će neko živeti.

Fleka na majici će ostati. Izvadila je smežurane ruke iz vode i pogledala se u ogledalu. Podočnjaci su dominirali sivim licem. Pomalo je ličila na sebe kad je imala sedam godina i vratila se iz bolnice. Ispijena, mršava i tršava. Čovek, koliko god da stari, uvek može da se seti onog jednog trenutka svog detinjstva na koji uvek liči. Setila se da je trebalo da krene tad u prvi razred, i ta paperjasta čupava kosa i ožiljak ispod oka su joj govorili da je ružna. Isto se ovako gledala u ogledalu. Princeze nemaju kratku kosu, nikad nećeš biti princeza. Pošto nisi lepa, moraš da budeš pametna, govorio je sedmogodišnji mozak. Ali, ti nisi ni dovoljno pametna da bi bila interesantna. Odzvaljale su joj te misli i sad, više od dvadeset godina u glavi. Nikada neće zaboraviti tu sedmogodišnjakinju pred ogledalom. Nije sigurna da će je ikada i demantovati. Sada bi je zagrlila mokrim rukama i sklonila malo kosu sa lica. Nežno malo biće čije su reči ostale zarijene u svest. Eho očekivanja. Šta god da uradi, pita se šta sedmogodišnjakinja misli o tome, da li ju je razuverila, da li ju je zadovoljila. Plašila se da je najgore nešto kad razočaraš dete. Kad razočaraš dete koje je sebe razočaralo i pre nego što je postalo svesno sebe. Sebi nikada nije bila dovoljno dobra, drugima još manje.

Detačment . Ne znači ništa. A objašnjava sve. Očekivano je da nešto postoji ali čovek krene da čeka pa postojanjem čekanja se odvoji od stvarnosti. I da stvarnosti u stvari drugi naziv. Ušuška se u to da je njegova stvarnost na redu tek za koju godinu. I tako svake godine .Odvoji se čovek od potrebe da bude vezan. Nije bilo sa 12, nije bilo sa 16, sa 23, 29, polako godine idu, ne oseća se ništa, hod je nezaustavljiv. Pomera se imaginarna granica vremena. Razdvoje se čovek i život. Razlika je u tome što čovek stoji a život prolazi. Ne čeka, čovek je uporan u čekanju, sa druge strane. Suviše brzo dođe odjednom. Ko nas je naučio da posmatramo a da ne učestvujemo? Niko. Ljudi se zatruju uverenjem da ako postoje mora i da se dešava samo od sebe. A onda, ako se ne dešava, pogrešno dovedu u pitanje svoje postojanje. Razvlači se granica između dešavanja i očekivanja, razvlači, dolazi do pucanja.

Nekada joj je teže da prihvati činjenicu da su joj se omiljene farmerke toliko iscepale da više ne mogu da se zakrpe, nego što joj smeta kad prestane da se druži sa nekim. Ljudi su ionako tu dok se ne pojave drugi. Jednom je prebrojala bivša prijateljstva, bilo ih je više nego što neki ljudi upoznaju prijatelja za ceo život. Preformulisala je nekoliko puta reč prijatelj u toku svog života. Ali, nije umela da živi definiciju. Odnos u njenoj glavi išao je drugačije nego kada ga dodirne realnost. Imala je te omiljene izbledele farmerke, jer ih je oprala na pogrešnoj temperaturi, koje su pucale i bile štepovane nekoliko puta, koje su taman padale preko starki onako kako joj se sviđalo. Setila se, dok je još bila u osnovnoj školi, svaki put kad bi rekli da će doći novi učenik u njihovo odeljenje, ona je već maštala kako postaje najbolja prijateljica sa tom osobom. Uglavnom, filmski susreti se nikad nisu desili, bila su to samo površna upoznavanja svedena na prepisivanje domaćeg ili prelazak nekih 150 metara do škole. Nikada joj nije falila želja za strašću ali joj je falila strast. Tada je, činilo joj se, shvatila da su knjige i filmovi u stvari i pravljeni po ljudskim očekivanjem a ne po dešavanjima. Sumnjala je u eksplozivna upoznavanja koja menjaju život ali je verovala u njih i dalje. Nerviralo ju je u ovom trenutku što je zaflekala majicu jer joj se savršeno uklapala sa omiljenim farmerkama. Nikada više neće naći farmerke koje joj toliko dobro stoje. I nikada više neće naći majicu koja toliko dobro ide uz njih. Pomislila je da se zato i nervira, jer ih je našla pa moguće izgubila. Nikada nije našla ljude u čijoj se koži osećala kao u svojoj koži. Zato joj je činjenično bilo i svejedno da li se budi sa još jednim bivšim prijateljem koji je ostao u jučerašnjem danu ili se budi sa novom osobom sa kojom ima dogovor za kafu. Nije umela da postoji sa drugim ljudima. Niko nije mogao da joj promeni život, a ona ovo što živi ne smatra životom. Prečesto je bila uplašena odraza sopstva u očima drugih. Nije poznavala sve te žene koje su drugi u njoj videli. Kada bi ih srela, povremeno, gledala bih ih očima sedmogodišnje devojčice kojoj i dalje nije dozvoljeno da bude princeza. Mimoilazila se sa Zahtevnom, Uplašenom, Napornom, Perfekcionistom. Nije bila sigurna šta joj je zajedničkom sa svakom od njih.

Zabluda. Ostvarenje koje svaki čovek ima. Može biti zasnovana na prevelikim očekivanjima ili visokim kriterijumima. Može takođe biti zasnovana na nedostatku samopouzdanja. Zabluda je onaj trenutak između mogućeg i ostvarenog. Kada je čovek još uvek nespreman da se pogleda u oči. Svako misli da je moguće da mu se neće desiti ono što mu se dešava i da će mu se desiti ono što nikako neće. Zabluda i nada idu pod ruku i menjaju mesta da bi se smejale porazima čoveka. Tandem zamene. Igraju se upravo onog što čovek najviše voli. Pozoveš Nadu pojavi se Zabluda.

No.7

Trajalo je onoliko koliko je potrebno čoveku da zavoli jedno godišnje doba.

Trajalo je toliko dugo da se nije merilo u danima već u odmotavanjima filma u glavi i gledanju duše kroz mikroskop.

Sitno i ogromno, kao paučina kada kreće pa je ne primećuješ, a onda se zapetljaš i naravno da jedino moraš da je pokidaš.

Kao do tada nepoznate vrste života, sudarili su se strahovi i mogućnosti.  Usukanih pogleda na palubu budućnosti, dok neprestano drvetom mute vodu prošlosti.

„Možemo da plivamo sada ovde ili da se nikada nismo srele“.

Veća duša od prostranstva koje možeš da zamisliš, kad se samo srcem zabije o srce i napukne svakaka komora.

Kad se useliš u srce, kasno je tada.

Zagrebano ispod površine mogućnosti, naslućeno i  nekako otrovno. Očaravajuće. Pod prstima pamuk koji se ledi. Osećaj svemogućnosti i trenutka.

Šta je starije, blizina ili želja?

No.6

Ćutala je. Prošla je tekst u glavi još jednom, pravila je grimase dok ga se sećala. Saksofon sa plejera je rastao kao i njene emocije. Parfem koji je stavljala svakog dana sad je morao biti zamenjen, dan je bio poseban. Zamisrisala je na Njujork, zamirisala je na novembar i džez klub. Falio je miris cigareta, ali znala je da će Ona da joj obezbedi taj miris. Pola čaše belog vina, još jedan osmeh u ogledalu i strah u očima.

Nervozni poljubac u obraz, prijatna toplota u telu, ugriz za usnu da joj se ne baci u zagrljaj na ulici. Naravno, otišle su u džez klub, kao što će jednom otići u Njujork. Druga čaša belog vina, saksofon koji se proteže klubom, osmeh joj je uplašen. Gleda kako uzima tu čašu kratkog pića i kako je gleda preko nje. Imala je onaj odvrtani opsesivni nalet misli, reći će joj sve, i već će biti u njenom krevetu. Pitala se zašto stvari moraju da budu toliko opipljivo intenzivne a tako neizrecive. Odrasla je na komplikovanoj jednostavnosti francuskih filmova. Sve će se desiti, možda neće biti do kraja života, ali desiće se. Videla je već nekoliko puta to. Mora da se desi.

Gledala joj je u otkopčanu dugmad na košulji. Već je shvatila da Ona uvek otkopča nekoliko dugmića, dovoljno da zamisli kako joj ostatak ona dodiruje, i kako se pomaljaju ramena. Volela je što nosi košulje. Zamišljeni poljupci su trajali veoma dugo, za svako dugme je sledio poljubac na otkopčanom mestu. Ipak, realnost je gledala na sat. Tri čaše belog vina, intelektualni erotizam u svakoj minuti i vreme za polazak. Trenutak u kom želi da postoji mogućnost da se veče još jednom odigra.

Razočaranje još jednog poljupca u obraz.