No.8

Zagrljaj kolotečine. Opušta i guši. Varljivo skreće pažnju sa omče koju steže oko emocija, tela, ega. Snažne a nežne ruke, ulivaju sigurnost a ometaju život. Nasloni se tako čovek na ramena kolotečine i iz te perspektive posmatra svet. Svet postaje izvor gneva. Gnev raste u očima, čovek samo gleda  a kolotečina se hrani snažnom apatijom. Kosti poprimaju oblik kauča, vidokrug se sužava. Kolotečina. Vešto maskiran neprijatelj. Stanje uma koje uverava da je ispravno.

Pokušala je ovog puta da skine fleku sa majice ostavljajući je prvo u hladnoj vodi kako ju je to majka u detinjstvu učila. Više je bio uzaludan posao nego potreban. Ipak, bila joj je to omiljena majica koja sad ima fleku od omiljenog sladoleda. Jedna od stvari koje su joj se sviđale jeste obik njenih prstiju. Gledala ih je sada dok je potapala majicu u lavor. Zanimljivo je što se uvek seti kako su komentari o njenim prstima išli od onog da ima ruke kao automehaničar do toga da ima ruke kao da svira klavir. Sve je u perspektivi. Ako je posmatrač video lepše prste, moji su onda kratki i zdepasti, mislila je. Obraćala je pažnju na tuđe prste. Na to da li su nokti kratki, izgrickani, da li su članci savijeni, da li su šake više otišle u dužinu ili u širinu. U samim jagodicama krije se savršen osećaj. Za početak, kad ih trlja jednu o drugu i proizvodi mali elektricitet. Kada kuca,pa joj uranjaju u tastaturu kao u dirke klavira, osetila je to nekoliko puta. Razmišljala je o tome kako uvek živi po sećanju. Na zvuk, dodir, osmeh, boju. Kako pravi paralelu sa onim što je bilo. Da je nisu naučili da je crna boja crna, kako bi znala da jeste? Nekad joj se čini da ono što zna nije ono što je ispravno. Ima kod koji joj govori da tako treba, generacijama, vekovima se tako radi, ali njoj se čini da se dešava izvan nje, nije ona ta koja radi po utvrđenim pravilima. Nisam buntovnik, mislila je. Buntovnici su kategorija koju su izmislili ovi što se drže pravila da bi sebe opravdali. Buntovnici su oni koji su se usprotivili nečemu. Ja se ne protivim, ja samo ne radim. Meni je svejedno kako će neko živeti.

Fleka na majici će ostati. Izvadila je smežurane ruke iz vode i pogledala se u ogledalu. Podočnjaci su dominirali sivim licem. Pomalo je ličila na sebe kad je imala sedam godina i vratila se iz bolnice. Ispijena, mršava i tršava. Čovek, koliko god da stari, uvek može da se seti onog jednog trenutka svog detinjstva na koji uvek liči. Setila se da je trebalo da krene tad u prvi razred, i ta paperjasta čupava kosa i ožiljak ispod oka su joj govorili da je ružna. Isto se ovako gledala u ogledalu. Princeze nemaju kratku kosu, nikad nećeš biti princeza. Pošto nisi lepa, moraš da budeš pametna, govorio je sedmogodišnji mozak. Ali, ti nisi ni dovoljno pametna da bi bila interesantna. Odzvaljale su joj te misli i sad, više od dvadeset godina u glavi. Nikada neće zaboraviti tu sedmogodišnjakinju pred ogledalom. Nije sigurna da će je ikada i demantovati. Sada bi je zagrlila mokrim rukama i sklonila malo kosu sa lica. Nežno malo biće čije su reči ostale zarijene u svest. Eho očekivanja. Šta god da uradi, pita se šta sedmogodišnjakinja misli o tome, da li ju je razuverila, da li ju je zadovoljila. Plašila se da je najgore nešto kad razočaraš dete. Kad razočaraš dete koje je sebe razočaralo i pre nego što je postalo svesno sebe. Sebi nikada nije bila dovoljno dobra, drugima još manje.

Detačment . Ne znači ništa. A objašnjava sve. Očekivano je da nešto postoji ali čovek krene da čeka pa postojanjem čekanja se odvoji od stvarnosti. I da stvarnosti u stvari drugi naziv. Ušuška se u to da je njegova stvarnost na redu tek za koju godinu. I tako svake godine .Odvoji se čovek od potrebe da bude vezan. Nije bilo sa 12, nije bilo sa 16, sa 23, 29, polako godine idu, ne oseća se ništa, hod je nezaustavljiv. Pomera se imaginarna granica vremena. Razdvoje se čovek i život. Razlika je u tome što čovek stoji a život prolazi. Ne čeka, čovek je uporan u čekanju, sa druge strane. Suviše brzo dođe odjednom. Ko nas je naučio da posmatramo a da ne učestvujemo? Niko. Ljudi se zatruju uverenjem da ako postoje mora i da se dešava samo od sebe. A onda, ako se ne dešava, pogrešno dovedu u pitanje svoje postojanje. Razvlači se granica između dešavanja i očekivanja, razvlači, dolazi do pucanja.

Nekada joj je teže da prihvati činjenicu da su joj se omiljene farmerke toliko iscepale da više ne mogu da se zakrpe, nego što joj smeta kad prestane da se druži sa nekim. Ljudi su ionako tu dok se ne pojave drugi. Jednom je prebrojala bivša prijateljstva, bilo ih je više nego što neki ljudi upoznaju prijatelja za ceo život. Preformulisala je nekoliko puta reč prijatelj u toku svog života. Ali, nije umela da živi definiciju. Odnos u njenoj glavi išao je drugačije nego kada ga dodirne realnost. Imala je te omiljene izbledele farmerke, jer ih je oprala na pogrešnoj temperaturi, koje su pucale i bile štepovane nekoliko puta, koje su taman padale preko starki onako kako joj se sviđalo. Setila se, dok je još bila u osnovnoj školi, svaki put kad bi rekli da će doći novi učenik u njihovo odeljenje, ona je već maštala kako postaje najbolja prijateljica sa tom osobom. Uglavnom, filmski susreti se nikad nisu desili, bila su to samo površna upoznavanja svedena na prepisivanje domaćeg ili prelazak nekih 150 metara do škole. Nikada joj nije falila želja za strašću ali joj je falila strast. Tada je, činilo joj se, shvatila da su knjige i filmovi u stvari i pravljeni po ljudskim očekivanjem a ne po dešavanjima. Sumnjala je u eksplozivna upoznavanja koja menjaju život ali je verovala u njih i dalje. Nerviralo ju je u ovom trenutku što je zaflekala majicu jer joj se savršeno uklapala sa omiljenim farmerkama. Nikada više neće naći farmerke koje joj toliko dobro stoje. I nikada više neće naći majicu koja toliko dobro ide uz njih. Pomislila je da se zato i nervira, jer ih je našla pa moguće izgubila. Nikada nije našla ljude u čijoj se koži osećala kao u svojoj koži. Zato joj je činjenično bilo i svejedno da li se budi sa još jednim bivšim prijateljem koji je ostao u jučerašnjem danu ili se budi sa novom osobom sa kojom ima dogovor za kafu. Nije umela da postoji sa drugim ljudima. Niko nije mogao da joj promeni život, a ona ovo što živi ne smatra životom. Prečesto je bila uplašena odraza sopstva u očima drugih. Nije poznavala sve te žene koje su drugi u njoj videli. Kada bi ih srela, povremeno, gledala bih ih očima sedmogodišnje devojčice kojoj i dalje nije dozvoljeno da bude princeza. Mimoilazila se sa Zahtevnom, Uplašenom, Napornom, Perfekcionistom. Nije bila sigurna šta joj je zajedničkom sa svakom od njih.

Zabluda. Ostvarenje koje svaki čovek ima. Može biti zasnovana na prevelikim očekivanjima ili visokim kriterijumima. Može takođe biti zasnovana na nedostatku samopouzdanja. Zabluda je onaj trenutak između mogućeg i ostvarenog. Kada je čovek još uvek nespreman da se pogleda u oči. Svako misli da je moguće da mu se neće desiti ono što mu se dešava i da će mu se desiti ono što nikako neće. Zabluda i nada idu pod ruku i menjaju mesta da bi se smejale porazima čoveka. Tandem zamene. Igraju se upravo onog što čovek najviše voli. Pozoveš Nadu pojavi se Zabluda.